понедељак, 29. фебруар 2016.

Франсуа Касинжена Треведи о речи која васкрсава

Бенедиктински монах и песник, Франсуа Касинжена-Треведи јавности је познат по својим Варницама. Реч је о зборницима краћих мисли и осврта, као и хроника у којима се осврће на свет и време у којима живи и које испуњава молитвом и подвигом. Попут Жана Грожана стварност одмерава на тасу Живе Речи. Памтим га по атељеима на Католичком институту у Паризу на којима је углавном спавао. Само на тренутке, када би неко од студената унео мало жара у оно што говори, он би се тргнуо, отворио очи и начулио уши не би ли ухватио мало жара и убрзо затим се поново враћао својим сновима. 


Његови текстови, као што и сам назив каже, варниче. Јутрос се не осврћем директно на њих, већ на нешто што ће верујем, једнога дана, ући у њихов састав попут искре. Језуитски месечник, Etudes, редовно објављује његове хронике. У овогодишњем, мартовском броју, он сасвим варничаво, отворено пише о "отвореном казивању" (παρρησία).

Христос је, како бележи јеванђелист Марко, "отворено казивао" (Мк 8,32), а Дела апостолска се завршавају указивањем на Павлово "слободно проповедање" о Царству Божијем и о Господу Исусу Христу (28,31), које му је очито могло бити забрањено, али није. О каквој се то "отвореној", "слободној" речи овде ради? Треведи одговара:
Слобода говора, или барем оно што већина углавном површно под тим подразумева, у својим редовима броји веома мало служитеља. Без обзира на оно што нам се може учинити, права слобода говора није нешто чиме се занимају угледни ликови. Слобода говора се не састоји у изразима дрскости, већ у покретању огромног континента неизреченог. (...) Речи којима се слобода користи нису увреде, већ нечувене речи које ископавају душу, које покрећу чула, речи које, самим њиховим струјањем, на видело износе наш прећутни споразум о томе да једни другима ништа не говоримо од онога што је важно, ни јако, као да је свака реч својествена живој личности и која тежи истини неопростива непристојност, да не кажемо једна врста насиља. 
О снази речи, код нас се тако снажно, упечатљиво изразио Бранко Миљковић, записавши оно његово чувено "Уби ме прејака реч". О таквој снази речи, иако на први поглед може деловати супротно, Треведи исто тврди истичући како реч, говор, није реч, није говор, уколико не васкрсава. "Реч је догађај, искуство, Васкрсења" - подвлачи монах-варничар и додаје:
Наш религиозни, и још пре, црквени језик, језик заједнице, често се своди на празну пристојност, претварајући се у параване који нас штите једне од других ослобађајући нас, без обзира на њихову наводну претензију ка заједничарењу, од истинског приближавања једних другима у ономе што је у свакоме од нас попут понора. Ово изискује преиспитивање нашег односа према самој Речи Божијој - однос често површан, школски, чистунски, асептичан, неуролептичан -, док би, предложена нашем неисцрпном ерминевтичком напору, Реч управо требало да буде она која је међу нама, она која највише доводи у питање.

Бенедиктински монах у хронику уплиће попут златне нити песнички молитвени уздах:
Ех! Господе Боже! Када бисмо заиста разменили Реч уместо што остајемо коректно једни наспрам других, иако смо сабрани под њеним именом и њеним знаком! Несрећа је у томе што смо од "религиозног" начинили епилог реалности, споредно место борављена далеко изван реалног, погребно место стварности, начин да се осигурамо од њеног уплитања; уместо да је, копајући бунар који води самом језгру реалности, пројавимо непатворену, бистру. 
Заједно са аутором можемо се на крају запитати следеће: 
када ћемо престати са нашим уљудностима како бисмо заиста отпочели разговор? Када ћемо заменити нечасност наших убеђења које никада нисмо довели у питање за зјапећу забринутост којој треба утолити жеђ? Када ћемо подвргнути посту наша ћаскања како бисмо се напокон заиста упознали и једни другима, међу браћом, рекли "добар дан" или пре "лаку ноћ", усуђујући се да једни другима, попут јадника што дршћу под звездама, признамо, са нежношћу која нам је страна, нашу зачуђеност, или још пре, наш страх од постојања? То је истинска цена заједничарења и то је ризик који оно повлачи, у супротном оно није ништа друго до досадна лаж
Препоручујемо да читање наставите и проширите осталим Треведијевим делима, као што су већ поменуте Варнице, на које ћемо се и ми ускоро детаљније осврнути или пак Грожановом дубоком и веома захтевном Христовском иронијом.

Нема коментара:

Постави коментар