У новембар са Миком се бежи из Новог Сада

Андре Пишо размишљајући о човеку који се тражи. анализира чувени натпис са Аполоновог храма у Делфима "Познај самог себе" и бележи како је реч о "позиву на тражење, на самоосмишљавање, самоостваривање." Јер, како у наставку подвлачи: "управо у том тражењу човек сам себе познаје; али се познаје као онај који се тражи, а не као несавршени резултат потраге која је још увек у току". О тражењу себе, писао је и Силван Тесон бежећи на обале Бајкала где би у миру могао да размишља о слободи и покушају самопознања. Мирослав Мика Антић (14. март 1932-24. јун 1986), човек посебна кова, би у јесен, кад наступи новембар, бежао из Новог Сада бежећи од себе, не би ли се у том бегу опет изнова проналазио и увек изнова губио, заборављао. 

У јесен увек нестанем из Новог Сада. Чиним то зато што се сваког новембра, као по неком смушеном правилу, поново заљубљујем у стари мост под Тврђавом, у лавиринт кривудавих сокачића око Матице Српске и Темеринске пијаце, у два прозеба лабуда који кашљуцају у језеру Дунавског парка, у једну виолину код "Мараса" или две виолине код "Столца" и што све беспомоћније прирастам за ове улице, за сву ужурбаност пролазника, за лепршање јутарњих и вечерњих издања на Булевару и за шарени лом излога  који крупним четвртастим очима јуре у измаглицу и монотоно сивило просуте кише.
Вероватно знате шта значи заборавити себе на неком углу, дуж неких дрвореда, под неким прозором... значи: остати овде заувек. И нека то изгледа невероватно и романтично, значи: сећати се тамо чак на Сен Жерману малог бифеа "Ловац" иза Дневника или под кремаљским кулама са носталгијом мислити на барокну фасаду новосадске општине, или у бетонској вртоглавици Менхетна пожелети једно спокојно поподне на обронцима каменичке обале.
Једном су ме питали зашто сам тако гимназијски заљубљен у Нови Сад. Нисам умео да одговорим. Јер са најдражим градом је као и са најдражом женом: никад нећемо успети да објаснимо ни себи ни другима шта нас је то тако везало... 

Речено се надовезује на један од Микиних дописа, послатих године 1986. из Сомбора у којем бележи: "Кад се поново родим, ето, пробаћу да се бавим и другим стварима. Сад ме интересује само нежност."

Прочитано можете обогатити Џон О'Донохуовим благословима, али се свакако вратите Микиним дописима из изванредне збирке, Издајство лирике.

Силван Тесон о слободи, самоћи и пространству Бајкала

Обећавши себи да ће пре четрдесет и пете године стећи искуство живета каквог отшелника, Силван Тесон (26. април 1972), одлази у Русију, на Бајкалско језеро, и тамо у континуитету проводи шест пуних месеци, од фебруара до јула месеца 2010. године.

Носећи са собом само оно што је било неопходно за живот, као и неколико књига, цигара и вотке, на обалама језера проналази пространство, самоћу и тишину - оно ка чему је тежио - и то сабира у изванредни дневник унутрашњег преображаја, под називом У шумама Сибира. 

На првим страницама, попут каквог подсетника, бележи следеће:

У тој пустињи, себи сам осмислио сведен и леп живот. Моје постојање све свело на свега неколико једноставних радњи. Наспрам језера и шуме, посматрао сам дане како пролазе. Цепао сам дрва, себи пецао вечеру, доста читао, шетао шумом и, на прозору, пио вотку. Колиба је била иделно место за уочавање дрхтаја природе. Тамо сам познао зиму и пролеће, радост, очајање и, коначно, мир. Дубоко у тајги доживео сам преображај. Непомичност ми је приуштила оно што ми путовање више није имало дати. Дух места ми је помогао да припитомим време. Моја испосница је постала лабораторијом ових преображаја.

А на последњим страницама, открива смисао који је он за себе нашао у оваквом једном подухвату:

Веома рано сам схватио да нећу успети да начиним било шта велико како бих променио свет. Због тога сам сам себи обећао да ћу се настанити, на неко време, у каквој колиби. У шумама Сибира. 

Добио сам избу у шуми, далеко од свега, на обалама Бајкалског језера.

Тамо сам, у нардних шест месеци, на пет дана хода до најближег села, изгубњен у безмерној природи, настојао да будем сретан.

Верујем да сам у томе и успео.

Два пса, једна пећница на дрва, један прозор са погледом на језеро довољни су за живот.

Није ли слобода управо у томе да се придобије време? 

Није ли радост у томе да се располаже самоћом, пространством и тишином - свим оним што ће понестати будућим генерацијама?

Све док буде колиба дубоко у шумама, ништа неће бити сасвим изгубљено.

Ово се штиво може допунити чаробним Молитвама на језеру, владике Николаја или пак изванредним мислима Едварда Абеја са којим смо се ономад били упустили у дивљину.

Узимајући у обзир горе речено, чак и ако не познајете француски језик, срцем и очима ћете разумети документарни филм који следи. Све кадрове из филма забележио је лично Силван Тесон током свог шестомесечног боравка на обалама Бајкала. Уживајте!

Са Кристијаном Бобеном и Едваром Буба о лепоти живота

Жив сам.

Жив сам у тренутку у којем записујем ову прву реченицу и ви сте живи у тренутку у којем је читате. Уследиће други тренуци све до оног када више не будем могао записати следећу реченицу нити је ви будете могли прочитати.

Тим речима започиње величанствена ода лепоти живота исказана речју и сликом Кристијана Бобена (24. април 1951) и Едвара Бубаа (13. септембар 1923 - 30. јун 1999), у изваредној монографији која носи назив Дај ми нешто што неће умрети.

Монографија сабира неких седамдесетак изузетних црно-белих фотографија чувеног француског фотографа и новинара, Едвара Бубаа које прати текст француског писца Кристијана Бобена. Једног дана је наиме једна девојчица затражила од Едвара да јој да нешто што никада неће умрети. Свака од фотографија приказаних у овој књизи представља одговор овој невероватној молби. Осврћући се на њу Кристијан Бобен, као узгред, примећује: ”Ово је једини начин да се на њену молбу адекватно одговори: превазилазећи њену молби дајући много више. Дати само онолико колико треба, није давање”.

Фотографије приказују једноставне сегменте живота који на њима, у игри светлости и сенке, тако снажно пулсирају да су живљи и од самог живота. Истргнути из тренутачног пребивају у вечном и уводе у вечно. Лепоту вечног тренутка. Толико су живи да су снагом своје живости пробили ограничења временског подвајања. Узводе у живи живот. Оприсутњују живи живот. Чине нам га блискијим и могућим; онај живот о којем тако инспиративно говори и Паркер Палмер пишући о проналажењу властитог призвања.

Изванредне фотографије се попут светлости деликатно спуштају на текст Кристијана Бобена. Не постоји лепши спој лепоте. Бобенов језик је језик вечности, јер је језик изванредне пажње и неутољиве љубави. 

Жив сам, живи сте, Буба је жив. Ова књига осим овога нема ништа друго да вам саопшти. То је добра вест, чини ми се. Она је данас тачна. Свежина овога данас никада неће бити помрачена, ма какви догађаји за њим уследили.

Волим те. Волим те и у тој љубави цвета најлепше виђење тебе, призор у којем си слободна; призор белих чаршафа и бистрога неба. Не улазим у ту слику, љубави моја, и никада и нећу ући. Ти си сама, слободна да спаваш, да се смејеш, па чак и да нестанеш. Гледам те. Волим те и волећи те, видим те у животу твог белог облака, у нежности овог живота који ти је пришао и којем ћеш једино ти спознати окус. Волим те и због тога те и видим и ти си слободна у том погледу.

О Едвару Буба Кристијан Бобен каже:

Буба тако проводи време поздрављајући жуту светлост свуда по мало по свету. Поздрављајући овај живот који се, из часа у час, спрема да нас напусти, јесте одраз његове учтивости. Пријатељство тог поздрава ову земљу чини нежном при корачају, за сан лаком.

Због тога што је фотограф, не би требало замишљати да је Буба са фотоапаратом у рукама у опсесивној потрази за следећом сликом. Треба га замислити голих руку, дремљивог попут мачке на седишту воза који прелази Русију, на задњем седишту жутог аутобуског седишта на улицама Бразила, или на јабука зеленој столици Луксембуршког парка. Притиснути дугме апарата нема ништа бог зна шта страшно. Оно што је тајанствено, нији оно што радимо, већ оно што се суздржавамо да учинимо - овај непокретни живот којем је наш активни живот само један помало бучни параван. Одатле све долази. Све излази из тог тихог времена, из тих занемарених часова и из тог беличастог живота. Све одатле излази као ђаво из своје кутије - правда, лепота и љубав.

Буба и ја имамо једну додирну тачку: он је више пута направио круг око света, а ја никада нисам изашао из своје собе. А при томе видели смо исте ствари и исте људе. Када гледам његове фотографије, стичем утисак да напокон добијам вести од самог себе, добре вести добијене из иностранства. Доста времена могу провести пред сваком фотографијом. Немам тако често прилику да се са самим собом сретнем. 

Лудост мајки, осмех сиромашних, стрпљивост страдалних: њихова лица која Буба милује јесу племићка лица. Без те светлости коју нехотице пружају онима који им се приближе, не би било ничега да се види на овоме свету, не би ни било света. Ови људи за собом готово никада не оставе траг. Њихово велико дело је свакодневица опора и неизбежна. Оно се свако вече брише и свако га јутро ваља изнова отпочињати. Њиховом храброшћу да живе они помажу животу да издржи - једноставно издржи. Рембоова и Ван Гогова платна су само копије ових људи. Оригинали су неупоредиво блиставији. Довољно је изаћи на улице или отићи по намирнице у радњу.

Бобен у наставку примећује како прелиставајући странице ове монографије и посматрајући тела и лица људи на њима приказаних ми у ствари и сами узимамо учешћа у Бубеовој потрази за добротом. 

Буба не ”слика” фотографије, он их ”прима”. А јасно спознати оно што се на тај начин прима готово је немогуће. Знање које имамо о некој ствари затвара ту ствар у односу на нас. У примању је кретање супротно: отворени смо за другог и, да будемо јасни, осећамо се изгубљеним. Буба не познаје све оно што види, као што ни ја не познајем све оно што пишем. Оно најбоље од нас долази увек мимо нас. 

У индијанској култури, свако добија име дуго попут реченице; име које исказује његову суштину, његову душу откривену једним потезом. То име се не заборавља. Онај-који-игра-у-пламену. Онај-који-обедује-са-сенкама.

Буба, Онај-који-се-стара-о-невидљивом.

Књиге ме подсећају на неписмене. А фотографије на слепе. Овим последњим знам како бих описао Бубеове фотографије. Рекао бих им: ходајте неколико сати крај обале мора. Слушајте хучање таласа који се изнова стварају, узмите у руке мало влажног песка и пустите га да вам клизи кроз прсте. Та свежина која је само материјална, а која при томе весели срце, јесте Буба. 

Обилазећи једног фебруара Бубеов атеље, Бобен је записао следеће размишљајући о тренутку који фотограф бележи:

Постоји само први дан, одувек је на свету постојао само први дан, што ме је подсетило на једну књигу из XIX века, један стари катихизис који сам пронашао у архивама једног музеја, каталог питања и одговора. Питање је било: за колико времена је Бог створио свет? Одговор је гласио: за трен ока. 

Изашавши из атељеа отишли су у шетњу на острво Сен Луј и сели у неки од паришких вртова. Тада је Буба упитао Бобена да ли верује у Бога. Одговоривши му да верује, Бобен је прснуо у смех, а за њим се и Буба грохотом насмејао. Онда су се обојица утишала:

У врту није било готово никога и имао сам утисак да се ваше слике једна по једна спуштају попут несташних птица. Без муке су се држале на овом сићушном јутру земље. Ваше слике и моје књиге, оне већ написане и оне које су тек имале да настану, све су се држале пред нама. Неколико тренутака нисмо имали више ништа да усликамо нити да запишемо. 

И заиста, драги Буба, никада ништа нисмо ни имали да радимо - само да чекамо, само да пуштамо, само да се смејемо. Ето. Љубим Вас, Кристијан (1995)

Шетњу можете наставити са Момчилом Настасијевићем кроз француски језик и културу или пак уз песнике и дивне илустрације Алена Булдујра, или пак сести у паришки кафе са Димитрисом Ноласом.

Ален Булдујр кроз Париз са песницима

Париз се може волети у мају, пева Шарл Азнавур, док Кол Портер тврди да се може волети кроз сва годишња доба. Било како било, Париз поседује у себи нешто што његове посетиоце и житеље увек на нов начин изненади. Шетати под његовим широким сводом ослобађа мисли како би се неповређено ступило у његову тајну. О тајни званој Париз многи су писали.

Импресије о Паризу, неколико светски познатих писаца, попут: Пола Елуара, Гијома Аполинера, Жака Брела, Андре Бретона, Лео Фереа, Виктора Игоа, Артура Рембоа, Жака Превер, сабрао је у веома лепој монографији Paris des Poètes, Ален Булдујр чије илустрације украшавају ову привлачну књигу свим заљубљеницима града светлости. Можда не толико сам избор поезије колико лепота илустрација, чини ову књигу вредном пажње.

Држећи се онога што је о француском језику и култури прибележио Момчило Настасијевић, упуштамо се у тајну звана Париз пропуштену кроз врсне занатлије пера. Да није увек могуће одгонетнути његову тајну, примећује Жулијан Грин који каже:

Све у овоме граду поседује одређено својство по којем без двоумљења можемо рећи: ”Ово је Париз” (...) Због чега је то тако, не знам, али знам да Париз оставља траг на свему што му припада.

Жан Полхан у писму Саломе Прусак са жаљењем пише:

Зашто нисте у Паризу? Данас је било веома лепо. Јуче и прекјуче је падао снег (...) Видели су се кровови бледуњаво плави који су деловали опуштено и непомична Сена. (...) Нешто даље, избијали су сјајни кровови, веома чудних боја, ружичастих, плавичастих и сивкастих, а местимично, на земљи, опазио би се велики беличасти ледник који се топио (...) Изгледало је страшно и уједно веома лепо.

Виктор Иго говори о Паризу као вечном језгру у којем се пролазни вртлози света сабирају и пита се на шта ли би универзум личио уколико би паришка врева из неког разлога утихнула. Међу стоховима је растегнут и чувени мост Мирабо Гијома Аполинера преко којег се укрштају вечности и пролазности:

Vienne la nuit sonne l'heure,
le jours s'en vont je demeure.

Селин кроз Прозор посматра град како ка њему надире:

Кроз прозор се види Париз... При дну се пружа... А онда, почиње да се пење... ка нама... ка Монмартру. Један кров гура други... све је шиљато, боцка и крвари дуж светлости. Улице у плавом, црвеном, жутом... Још ниже је Сена, бледуњава измаглица, реморкер који себи крчи пут... кроз уморни крик... Још даље су брда... Ствари почињују да наликују...

За Андре Салмона, Париз, чак и када се погасе светла булевара остаје попут љубавника заљубљеног у девојку, остаје попут детета што се на цести и даље игра кликера, лаган и причљив... А Филипу Суполу извлачи осмех, јер кроз треперава стакла одражава насмејани свет булевара и улица.

Париз вечно дете, љубавица, мајка, уморни клошар, луталица,... место где се на најчудноватији начин сусрећу дани и ноћи,...

Париз је асцијација на Сену, а обоје на Превера, који каже у својој чувемој песми, Сена је срела Париз:

C'est pas un fleuve la Seine,
c'est l'amour en personne
c'est ma petite rivière à moi
mon petit point du jour
mon petit tour du monde
les vacances de ma vie
Et le Louvre avec ses Tuileries la Tour Eiffel la Tour 
Pointue et Notre-Dame et l'Obélisque
la gare de Lyon ou d'Austerlitz
c'est mes châteaux de la Loire
la Seine 
c'est ma Riviera
et moi je suis son vrai touriste...

Верност Сени изражава и Жан Тардје: ”Паришка Сена зна да сам јој највернији - њеним кејевима оивиченим књигама.”

Враћаћемо се још на утиске о граду светлости, а за крај, поред слике и речи, придодајмо још мало музике и плеса тако да чаролија мало дуже потраје:

Саборник манастира српских Пере Вишњића

Верујем у благодат ових светиња. Верујем да уносе мир у душу, да нас чине бољим људима, способнијим да боље разумемо и спремнијим да више волимо и више праштамо.

О Саборнику манастира српских (Народна библиотека) Пере Вишњића, академик Владета

Јеротић записао је следеће: "Вишегодишњи труд Пере Вишњића да у једној обимној књизи скупи све манастире српског православља (некадашње и садашње) у српским државама и српској дијаспори, мораће да остави трага, не само у садашњости, већ и у будућности српског народа и православља. Не заборавимо да су наши лепи манастири, не само места сталне молитве које увек крепе верујућег ходочасника (а сви су људи, знали то или не, ходочасници, подвижници, аскете, путници), већ и света места исповедања и причешћивања верника, затим подсећања и учења српске црквене и народне историје, али онда и места естетског обогаћивања посетилаца манастира (загледани у изванредне фреске и иконе), јачајући у себи тако, поред Истине и Доброте, још и Лепоту (која ће према Достојевском "спасити свет").

За српске манастире, аутор овог својеврсног прегледа свих српских манастира на просторима на којима су Срби некада живели или и даље живе каже:

Српски манастири извориште су вере, духовности, саборности, знања, човекољубља, светлости и радости. Зидајући их и обнављајући, кроз векове, наши преци зидали су и обнављали идеал вере, јединства и слободе. Кроз хиљадугодишњу историју готово сви су пљачкани, паљени и рушени, многи и више пута. Кад би узмогли, Српска православна црква и српски народ су их обнављали. И наше време је време велике обнове.
Обележавају наш животни простор и чувају нераздвојност нашег народа. Има их, као и Срба, широм света.
Верујем у благодат ових светиња. Верујем да уносе мир у душу, да нас чине бољим људима, способнијим да боље разумемо и спремнијим да више волимо и више праштамо.
Желео сам да их све саберем на једном месту, у овој књизи, да бисмо лакше појмили величину и значај наслеђа које имамо - и одговорност да наслеђено сачувамо и унапредимо.

Аутор, како бележи у наставку, књигу посвећује "монаштву - усамљеницима који нам личним сведочењем непорочног живота указују на јеванђелске истине. Који се моле за нас и који чувају и допуњују нашу духовну ризницу. Посвећујем је и онима који вековима граде, обнављају и чувају наше манастире и онима који у њих уграђују своју веру."

Од Хиландара, преко манастира Епархије београдско-карловачке, до манастира Српске православне цркве у дијаспори, овај обимни и веома лепо и квалитетно приређен Саборник, приказује на хиљаде манатира и манастиришта. На крају се налазе и изузетно корисни индекси са адресом и бројем телефона сваког појединачног манастира. Наведено је и то да ли је манастир мушки или женски, као и дан манастирске славе.

Коментаришући књигу, патријарх српски Иренеј је записао: 

Ми смо мали народ који се не може борити оружјем ни бројем, али може културом и то је наше највеће оружје данас. Странцима не можемо показати фабрике, њих има по целом свету, али можемо оно што многи други немају и то је наше преимућство у времену у којем јесмо.

Можемо се само сложити са патријарховим запажањем да ко год буде имао ову књигу у рукама, може само да пожели да посети ове манастире и ближе се упозна са њиховим светињама. Док сви оне који за то немају прилику, могу пропутовати листајући странице ове књиге на којима су манастири приказани кроз веома лепе слике и поучне краће текстове о њиховој историји.

У књизи су, као што се то може и закључити, присутни многи већ добро познати манастири, али је много више оних мање или готово сасвим непознатих. У том смислу, ова књига је права ризница и позив за њихово откривање:

Кроз француски језик и културу са Момчилом Настасијевићем

Дописи Мирослава Мике Антића

Данас, данас путујем светом и временом са најневероватнијим ликом по имену Мирослав Мика Антић (14. март 1932 - 24. јун 1986). О томе ко је Мика можете прочитати у његовим биографијама, па ако Вам нешто од написаног буде јасно, онда ми се јавите, пишите, реците,... Мирослав Мика Антић није име, он је институција. Он је једно од најлепших бића које се кретало овом нашом плавом планетом. И то како! Као морнар, песник, сликар, новинар, уредник, режисер, ... Ма, он је једноставно Мика Антић! За Сент-Егзиперија је рекао како се у њега никада није разочарао, а ми то можемо рећи и за Мику. Чини ми се да док има Мике, има ту негде и свакога од нас, односно оног најбољег у нама.

У једном обраћању деци рекао је: "Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена, да је неко ослободи". Та писма и дописнице од Мике, јутрос, себи и другима, шаљем кроз прелиставање његове чаробне збирке, Издајство лирике (Народна библиотека Србије). Морам да приметим да је књига припремљена на један веома леп начин. Садржи фотографије Микиних рукописа и слика. Штета, можда само у томе што фотографије нису у боји - али не може се све тражити Оно што ова збирка садржи, боји и оно необојено.

Не знам, чини ми се да би сваки коментар био сувишан. Овде бих желела да са мном заједно пропутујете светом и временом ишчитавајући Микине допсинице и да у том заједно проживљеном догађају нађемо се негде међу редовима, мало се једни другима осмехнемо, намигнемо и обрадујемо. Уколико сте жедни отпијте гутљај кафе или црног вина - по вољи вам, расположењу и надахнућу!

Живели!

Јављање из Корчуле, на Микин рођендан, 1951. године:

Изгледа, престао сам да волим. Почео сам да мислим љубављу.
Изгледа да сам издао најлирскије у себи. Почео сам да мислим осећањима.
Седи уз мене и гледај како се ватра за димом, упрегнутим у варнице, полако улива у небо.
Не питај после откуд у овом самотном крају такво обиље звезда.
Кад одем, ваздух ће постати помало рапав и болеће. На усни. И у грудима.
А у напуклом мирису камења, земље и цвећа, боље да и не говорим.
Ако је живот материја, ако су осећања материја, па ето: и вечност ако је материја, ипак остаје оно што се не да објаснити.
Постоји нешто на свету, нешто, а у то сам сигуран, што никад неће бити само од материје, То су та моја питања, милион пута бржа него светлост.

Поздрав из Лечилишта Јунаковић, 1986:

Тамо где блиста површност, мудри се на време повлаче у своје сенке.

Поздрав из Мокрина, код Славка Ариша, 1965:

У дивљину са Едвардом Абејем

This is not a travel guide but an elegy. A memorial. You're holding a tombstone in your hands. A bloody rock. Don't drop it on your foot - throw it at something big and glassy. What do you have to lose?

Пре неколико дана ми је писала веома драга пријатељица о томе како је прошле године отпочела са природном терапијом, а ја сам помислила на то како ми је преко потребна једна терапија природом. Загледана у широко паришко небо зажелех да се налазим негде далеко у планини, шуми, на свежем и чистом ваздуху, за човека природном амбијенту. О томе зашто нам је тешко и онда када се већ једном нађемо у тој средини да је осетимо и да се са њом сродимо и саживимо, чини ми се најбоље пише амерички писац и есејиста Едвард Абеј (1927-1989).

Можда је многима познатији по новели, по којој је 1962. године снимљен филм Lonely are the Brave, са Кирком Дагласом, али данас нарочито имам у виду дневник који је водио од априла до септембра месеца 1957. године у Националном парку Јукова у Јути, Desert Solitaire. A Season in the Wilderness за који сам бележи: "This is not a travel guide but an elegy. A memorial. You're holding a tombstone in your hands. A bloody rock. Don't drop it on your foot - throw it at something big and glassy. What do you have to lose?" 

Ја сам са њим ових дана добацила у нешто пространо као што је оно вече о којем говори осврћући се на батеријску лампу и везу између човека и техничких помагала која су позвана да му служе. Приметите какав осврт на електричну лампу:

The flashlight, or electrical torch as the English call it, is a useful instrument in certain situations but I can see the road well enough without it. Better, in fact.
There's another disadvantage to the use of the flashlight: like many other mechanical gadgets it tends to separate a man from the world around him. If I switch it on my eyes adapt to it and I can see only the small pool of light which it makes in front of me; I am isolated. Leaving the flashlight in my pocket where it belongs, I remain a part of the environment I walk through and my vision though limited has no sharp or definite boundary. 

Написано упућује на слично запажање Палмера Паркера који размишљајући о човековој потрази за властитим призвањем, истиче да:

When we so fear the dark that we demand light around the clock, there can be only one result: artificial light that is glaring and graceless and, beyond the borders, a darkness that grows ever more terrifying as we try to hold on it. Split off from each other, neither darkness nor light is fit for human habitation. But if we allow the paradox of darkness and light to be, the two will conspire to bring wholeness and health to every living thing. 

У Националном парку као чувар, Едвард Абеј је провео три сезоне, али је нарочито упамтио прву и другу, док парк још увек није био запоседнут туристима: "Those were all good times, пише Абел, especially the first two seasons when the tourist business was poor and the time passed extremely slowly, as time should pass, with the days lingering and long, spacious and free as the summers of childhood."