Жан-Мишел Бење о Демократији 2.0

Године 1931, један од најистакнутијих есејиста XX века, Олдус Хаксли написао је чувено дело Врли нови свет у којем описује друштво које функционише по принципима масовне производње засноване на технолошком напретку. Саврмени француски философ, Жан-Мишел Бење (5. април 1950) у збирци објављених разговора са представником француских трансхуманиста, Лорен Александром, Да ли роботи воде љубав? Трансхуманизам у 12. питања, покушава да одговори и на питање: нисмо ли на прагу тога да "Врли нови свет" постане наша реалност? И уколико јесмо, постоји ли начин да јој се супротставимо?

На размеђи расправа између технопрогресиста и биоконзерватора стоји упитно Жан-Мишел Бење, француски философ, професор на Сорбони и члан научног савета Института високох студија науке и технологије и Светског покрета за научну одговорност. Према његовим оценама, савремено друштво суочено је, између осталог, са озбиљном кризом демократије.

Све демократије подложне су проклизавању, било ка анархији било ка тиранији. То мрачно предвиђање запазио је још Платон. У XIX веку, Токвил није показао више ентузијазма формулишући пророчанство које наше доба по свој прилици испуњава: демократија ће произвести особе које ће све више осећати збуњеност пред слободом и неизвесношћу која одржава свет; осећаће се све немоћније и несигурније. Резултат: све више ће тражити да Држава интервенише (Држава - заштитник, а и неосетно Држава - тутор), омогућавајући тако одомаћивање меког деспотизма који ће их лишити муке бивања слободним. 

После проживљених тоталитарних режима XX века, веровало се да их је човечанство једном за свагда превазишло. О томе сведочи наведено Хакслијево дело или пак Орвелово 1984. Чини се невероватним да човек после свега може развити или тежити развијању света који би манипулисао човеком и, према речима Питера Слотердајка, подводити га новом облику припитомљавања. Међутим, примећује Жан-Мишел Бење, као да

нисмо предвидели да, иако револуционарни политички хоризонт (смеђи, црни или црвени) на сву срећу више никоме није интересантан, наука и технологија прете да га у томе замене најављујући нам срећнију будућност, па било то и у обличју постхуманизма. 

На приговор Лорен Александра да је основна карактеристика научног напретка да тежи ка остваривању онога што се чини немогућим, Жан-Мишел Бење одговара питањем: да ли је свака иновација у бити напредак па био он и научни? И да ли се такав напредак може сматрати пожељним уколико води новом облику добро препознатљивог тоталитаризма - о којем, између осталих, говори и Џенифер Дудна осврћући се на могућности модифовања људског генома. Овај нови облик тоталитаризма одговарао би управо ономе који је предвидео семиолог Ролан Барт. Према њему, мање ће се забрањивати да се нешто каже но што ће се приморавати да се нешто учини, позивајући се управо на јемство биотехнологије.  

Према речима Жан-Мишел Бењеа, овај нови облик тоталитаризма функционисаће 

на бази дискредитације политике и осигурања наметнутог свима будући да ће наука и технологија нудити услове личног и колективног напретка - другачије речено, задовољење (или анестезирање) жеље која се храни недостатком. На тај начин, обећана срећа ће изгледати попут оне коју пројављују друштени инсекти, узајамно повезани произвођачи безболне хомеостазије (мислим на планетарни мозак добијен повезивањем неурона које представљамо једни у односу на друге у мноштву мрежа које одржавамо).

До превођења овог "Врлог света" у нашу реалност довешће, према оценама Бењеа, управо човекова потреба да се прилагоди и буде део "норме", уместо да најпре буде и остане самовласан и слободан. У трансхуманистичким поривима, он управо види човеков премор од "бивања собом" при којем се премеће од онога који је "по икони" до онога који је попут "гаџета". А тај премор се и огледа у човековом одустајању од демократије у чијој је основи слободна и одговорна личност. На питање да ли је могуће обновити демократију и како би она изгледала, Бење одговара:

Обнављање демократије помоћу дигитализације делује попут песмице коју чујемо с времена на време. Али ко заиста још верује у њен рефрен? Реалност нам свакодневно намеће уверење према којем се идентитети једних и других своде само на бројке, при чему не изражавају други садржај до онај који је својствен њиховом лутању по мрежи; она обзнањује осећање према којем чињеница да смо незаменљиви, услов сваког морала, данас више не важи, као ни осећање о лично прихваћеној одговорности. Она указује на то да је унутрашњи живот безвредан  и да га треба поништити и да га се треба ослободити... Свет ће постати биототалитаран онолико колико буде допуштао тријумф технопрогресистичке опчињености пуким преживљавањем, тежњом ка бескрајној дуговечности, биолошкој индивидуацији лишеној символичке димензије која чини човеково бивање човечним. Треба бити веома плитак (или циничан) да би се поверовало у то да ће демократија узнапредовати једино борављењем на интернет мрежама: форумима, петицијама, блоговима, твитовима,... Ма шта чинили, homo communicans полако се саглашава са тим да живи само у пролазу, у бегу у непознато, живахно не разликујући демагошку акламацију од расуђивања, егзибиционизам од уверења, транспарентност од аутентичности...

Прочитано можете проширити изванредним увидима Питера Слотердајка о припитомљавању човека као и Бертран Вержелијевим редовима о поигравању са постојањем. Затим се вратите Бењеовим мислима о свођењу човека са "иконе" на "гаџета" и његовим редовима о човековом рвању са природом.

Жан-Мишел Бење о човековом рвању са Природом

Модернизам, почевши са Кантом, устврдио је да човечанство почиње тамо где долази до човековог одвајања од природе. Човекова слобода почиње оног трентка када се он отргне од природе и њених датости. Ако је то заиста тако, због чега онда толики страх пред постмодернистичким тежњана да се људска природа превазиђе савременим технолошким средставима која за циљ имају управо ослобођење човека од природом наметнутих датости. Овим питањем се у књизи Сутра постчовечанство: Да ли будућност и даље има постребу за нама?, бави савремени француски философ Жан-Мишел Бење. 

Жан-Мишел Бење излагање отпочиње указивањем на присуство недоследности:

По свој прилици нисмо на нивоу модернистичких изјава којима смо се опијали. (...) У тренутку у којем одвајање од природе уз помоћ технологија постаје више него могуће, сами себе изненађујемо паником и неспремношћу да заиста будемо модерни. Једино трансхуманисти остају доследни и спремни да пређу преко пуких изјава објављујући неопходност одбацивања природних датости које нама владају. 

Бење анализу човековог амбивалентног односа према природи, отпочиње следећим питањем: одакле осећај да бисмо се огрешили о људску природу уколико бисмо настојали да научним и технолошким путем превазиђемо ограничења која нам она намеће? Према њему то бива стога што природи и даље приписујемо одређену идеју светости иако још од времена Просветитељства, рационалним аргументима, покушавамо такве и сличне идеје и приступе свету и реалности, да одбацимо.

Требало би, тврди Бење, имати у виду да се овде не огрешујемо о Природу као такву, већ о законе којима покушаво да је потчинимо. Уколико је не бисмо сагледавали као једну уређену и према томе ограничену целину - космос, у неку руку - не видим како бисмо могли бити оптужени да желимо да оспоримо њене законе и ограничења. Уколико би Природа за нас била само пука датост, по себи морално неутрална, те уколико би она и настојала да утврди стециште онога што постоји, не видим како бисмо јој могли приговорити у име некакве норме у односу на коју би се такав поступак могао сматрати огрешујућим. Међутим, у тој тачки можда и почива разлог наше суздржаности пред биотехнолошким манипулацијама: тешко нам је да природу не схватимо као силу која намеће одређене норме у које при томе не би требало задирати, с обзиром да би такво једно поступање водило проклетству.

Стога да би овај говор о кршењу норми имао икаквог смисла неопходно је да Природу разумемо као оваплоћење каквог интелигибилног закона и да његово утемељење буде трансцедентне природе, односно да излази изван оквира људског домашаја. Само у таквим оквирима она изазива осећај светости. А до сагрешења долази онда када се наруше границе између светог и профаног. ”Грешимо само онда, тврди Бење, када задиремо у оно што нам се представља као недодирљиво и изван човековог домашаја.”

Речено је од пресудне важности и оно баца неочекивану светлост на наше настојање да биотехнолошке интервенције над човеком преметнемо изван оквира онога што је у власти човека: неопходно је да Природа поседује религијску конотацију како би идеја сагрешења уопште била могућа. У том смислу, неопходно ју је извести изван оквира детерминизма и на неки начин неутралисати не би ли се ове тврдње могле одбацити као неоправдане. Речено на себи својствен начин илуструју дела Маркиза де Сада: претпоставимо да под Природом не именујемо какво довршено и самозадовољно Биће, претпоставимо да је она само отворени хоризонт за све што је уопште могуће - некакво чудновато метастазирајуће биће -, у том случају ништа више не би представљало преступ у односу на њен безгранични карактер. Ништа више не би било чудовишно. Напротив, оправдано би било помислити да је претеривање које заокупља здрав разум у бити спасоносно пошто приморава Природу да изнедри нове могућности и на тај начин буде у сагласју са... својом природом. 

Према Бењеу управо ово лишавање Природе било каквог трансцедентног смисла и њено свођење на пуко средство употребе, ослобађа нас осећаја кривице и допушта човеку да својевољно њоме располаже намећући како њој тако и васцелој реалности сопствене законе и норме. Резоновање философије и модерних природних наука требало би да почива на овом утемељењу, док би свако враћање на говор о кршењу Природе и природних закона представљало повратак на управо указану премодерност. Бење, међутим, примећује како ми у ствари још увек нисмо иступили из премодерности, како научним, тако и философксим приступом. Према овом савременом француском философу:

Човек се и даље дефинише својом способношћу кршења Природе (...). Човек је човек управо јер се отима природним датостима отварајући тим путем простор за културу и историју.

Бење је бележећи ове редове отворено указује и на опасност од њиховог погрешног разумевања и навођења као потпоре новонарастајућим религијским облицима паганизма, неретко и фанатичним, или пак каквим мрачњачким метафизикама. Према њему, овај ризик није нов. На њега је још у XIX веку указивао Ниче. Да би се речено избегло потребно је, сматра он, ма колико то било комплексно, разложно изнети фиософско поимање овог питања:

Философија традиционално почиње тиме што Природу карактерише као датост, као оно о чему људи нису ни на који начин одлучивали, као оно што представља ограничење њиховој вољи. Услед тога они је неретко карактеришу као оно што је страно духу и, у том смислу, као средиште свих отуђења: у Природи, наиме, ми смо другде до у духу људском, као што је говорио Хегел, и према томе, нисмо код себе. Тврдити супротно, као што је то чинио Русо, говорећи како нас Природа ослобађа, значило би указати неповерење према Духу. Међутим, за већину философа који су изградили нашу представу Модерности, Природа, представља одсуство човека и на тај начин бива нечовечна - приговор и изазов човечанству.

Тавим философским приступом, примећује Бење, дошли смо до тога да Природу идентификујемо са простим материјалом, ”извором” енергије који се до незаситости може и треба користити. Одузимајући јој законе човек јој намеће своје којима жели да је трансформише, побољша, увећа или пак укине. Уз помоћ технике човек напокон може да оствари свој древни сан: Духом да напокон заврши са Природом. 

Савремени идеал аутономизације Духа кулминира подржан фантазијом о самопродукцији која би нас помоћу клонирања или вештачких материца ослободила нужности природе. Кулминира и праћен сном о бесмртности који би нас, благодарећи замрзавању тела или пребацивањем савести на компјутере, ослобидио неприлике умирања. И још једноставније, кулминира ношен убеђењем да болест, та грешка Природе, мора нестати и да ће медицина - наномедицина - ускоро приуштити организму средства самоопорављања. Остварење овог апсолутног идеализма философа који својим концептима обухвата васцелу реалност на дохвату нам је руке захваљујући научно-технолошким могућностима. У томе по свој прилици и почива разлог због чега управо данас ово модернистичко изопачење Природе постиже врхунац. То му бива омогућено ослањањем на истраживања из области нанотехнологија и на подршку неколико трансхуманистичких секти. Смрт, рођење и болест су природни. Стога их се треба ослободити и тим путем отворити, снагом сагрешења, нову епоху која је пред нама!

Шта чинити пред овом противној природи лудости коју потхрањују научна и технолошка обећања која прете, уколико се спроведу у дело, да изазову сасвим ирационалне реакције? Бење сматра да се одговор на ово питање налази најпре у јасном и недвосмисленом тврђењу да до грешке долази на самом почетку, то јест при самом начину замишљања и тумачења Природе. Расправа губи на снази онда када Природи приступимо као оној која не би требало да буде ни обожавана ни дијаболизована. Истина је да се она више не замишља на начин на који је то био случај раније. Стога концепти који су довођени у везу са природом према којима је она једна уређена и организована целина, данас, са научне стране, бивају оспорени концептом хаоса. С тим у вези не постоји више ни јасно разграничење између природе и човека. Природа нам при томе више није толико страна, није изван нас јер и она све више у себе укључује техничка помагала. Данас, тврди Бење,

ми више немамо другог избора до да живимо са техником, а нормативно позивање на природу илузорно је колико и позивање на један у потпуности вештачки универзум.

Уместо да време трошимо на рвање за или против природе, нужно је што пре, оцењује Бење, усредсердити се на начин организовања саживота са све присутнијом технологијом. Према овом савременом француском философу требало би што пре сагледати могућности институционалног утврђивања граница природе, то јест доступним етичким и политичким процедурама, како би се обезбедио хоризонт делања различитим праксама које би да ”на свет донесу” што људска што не-људска бића. Тиме се Жан-Мишел Бење саглашава и са Луком Феријем и његовим поимањем револуције трансхуманизма. Прочитано можете проширити и Жан-Мишел Бењеевим увидима о идењу од човека као иконе до човека као гаџета.

Жан-Мишел Бење од човека као иконе до човека као гаџета

Паркер Палмер је, у својој изванредној студији, Пусти властити живот да ти говори, о тајни депресије записао како је то крајњи стадијум неповезаности како са другим људима тако и између властитог разума и осећања. Француски социолог Ален Ехренберг је, са своје стране, дошао до закључка како наше доба у целости живи под знаком депресије. Ослањајући се на ова запажања, савремени француски философ Жан Мишел Бење, у студији Сутра постчовечанство. Да ли будућност и даље има потребу за нама?, анализира осећај презасићености бивања собом који латентно потхрањује постојеће постхуманистичке утопије. 

У бити постхуманистичких утопија, примећује Бење, присутна је презасићеност бивања оним што јесмо, очигледан је премор бивања собом, незадовољство значењима која нам намећу да се оваплотимо у историји, да се укључимо у искуства која обликују особеност. Као благу вест примамо чињеницу да су ово можда последњи човекови дани и да је достигнута тачка у којој ће он напокон моћи да се ослободи своје чемерне љуштуре и ступи на поље бесмртности.

Надовезујући се на Ехренбергову студију, Умор од бивања собом. Депресија и друштво, Бење даје лични допринос проблематици доводећи је у директну везу са предметом својих истраживања из домена савременог технолошког напретка широм отвореног дијапазона виртуелног света. Ехренберг анализирајући Фројдов психоаналитички рад увидео је како се његова терапија најпре наметнула као испитивање душе узнемирене постојећим конфликтом између жеља и реалности, да би се она данас, у оквирима савременог друштва, преметнула и затворила у осећај "трагедије недовољности". Ово запажање нагнало је Бењеа да закључи како смо хотимице или нехотимице оваквим приступом евакуисали богатство унутрашњег живота са својим одиста конфликтним жељама и постојање свели на тело које је постало непотребним оклопом ако не и самом гробницом уколико се прихватимо Платонове игре речи "сима" (гробница) и "сома" (тело).

Бење је, пратећи и анализирајучи социолошке радове који датирају још од почетка седамдесетих година прошлог века, уочио како човечанство све више нагиње ка презирању властите слике којој ће на сваки начин настојати да утекне. 

Друштво све више намеће покретљивост и захтева флексибилност. Живот своди на непрестану променљивост која је у спрези са небројеним мноштвом избора и могућности, то јест на обавезу непрестаног одлучивања и антиципирања властитог пута. Премор који из тога неминовно следи недвосмислено води депресији која савремено друштво карактерише. Она се манифестује на различите начине. Не само у виду туге, већ и кроз хиперактивност, кроз оптерећеност личном - бездушном - ефикасношћу. 

Речено наводи Бењеа да се запита следеће:

Треба ли се чудити томе што неразумевање сопства води ка његовом избегавању и прибегавању спасоносној диверзији коју нуде науке и технолошки ресурси који одстрањују заокупљеност унутрашњим животом? Ништа благотворније људима који су сами себи постали неподношљиви до улагање у информатичке и комуникативне технологије које подстичу апстракцију и десубстанцијализацију појединаца. Психоаналитичари то већ добро знају, јер се већ сада суочавају са зависношћу од интерента или пак откривају нове облике деперсонализације изазаване опасним везивањем за аватаре које различити сајтови што обећавају "други живот", промовишу.

Према Бењеу развијенији део човечанства више не живи под стрепњом да ће компјутер заузети његово место, већ да оно више неће бити у стању да се изједначи и поравна са мислећим машинама. 

Човек је почео да завиди машинама на њиховој моћи исто као што и тежи мирној бесловесности животиња, том једноставном животу сведеном на ниво биолошког постојања који се не оптерећује другим истинама да оним елементарним. Неповерљив према мозгу који је у ствари само један "механизам који деформише реалност", више воли да имитира електронски мозак (компјутер који исправно мисли) и да се ослободи од запрека које намећу представе и осећања. 

Позивајући се на француског философа, социолога и теолога Жака Елула који је рекао: "Можемо се надати да ће од сада па за неколико миленијума, човек доспети до супериорнијег друштвеног нивоа магарца", Бење препознаје причу о магарцу довољно слободном да не може да изабере између пласта сена и кофе воде. "Животиња је умрла сведочећи на тај начин своју супериорност у односу на роботе ка којима људи теже јер би им омогућили да без икаквог бола и муке задовоље властите регресивне тежње". 

У реченом Бење види блистави израз трансхуманистичке тежње:

Напустимо идеал аутономије који од нас изискује да "све бирамо и о свему одлучујемо". Препустимо се савршенству машина које нас у томе могу ваљано одменити. "Одсуство иницијативе представља основни поремећај депресивца", подсећа Ален Ехренберг који на тај начин жели да укаже колико наша нада у новитете који би нам постали могући путем интелигентних машина у бити представља само алиби за наш осећај недовољности.  

Суочен са перформативношћу фабрикованих машина, човек се све више стиди властитог порекла. Незадовољан простом чињеницом што је настао, човек све више жали за тим што и сам није исфабрикован. 

Стид га је што своје постојање - за разлику од властитих производа који су, за разлику од њега, беспрекорни јер су осмишљени до у најситнији детаљ -  дугује слепим, непрорачунатим и наслећеним процесима зачињања и рађања. Постоји ли од овог већи узрочник наше дубоке депресије? Како на њега другачије одговорити до кречући се ка све опсежнијем "људском инжењерингу" који настоји да "пробије постојеће границе природе идући ка царству хибрида и артифицијелности"?

Из свега реченог Бењеа закључује како човек више не тежи да по свезнању постане "једнак Богу", већ да животом постане једнак инструменту, односно "једнак гаџету". Рекло би се да се оно библијско "од иконе до подобија" преметнуло у "од иконе до гаџета".

Интересантно је при томе приметити да постхуманизам ни на какав начин не одаје утисак борбености. Он се, наиме, директно не супротставља никаквом идеалу реформе који настоји да човека измири са самим собом. Задовољава се човековим разочарењем над свим тим идеалима указујући му на излаз из тог зачараног круга пружајући му подршку која води ка његовом ослобођењу од самога себе. 

Беживотном човеку сугерише да све постаје могуће онда када се дотакне дна и када се поузда у неодређеност из које ионако непрестано израња. Трансхуманизам не најављује ништа друго до блиско постизање, а све благодарећи технологијама, ослобођење из којег ће изнедрити оно што око човечије до сада није ни видело ни спознало. У игри нису ни реалност ни жеља, само препуштање ономе што ће нас све једног дана изненадити бришући нашу људски исувише немоћну прошлост. 

Бење управо из тог разлога и закључује како на плану духовности покрету трансхуманизма највише одговарају данас тако присутни и популарни квази азијатски облици религиозности који наглашавају човеково ослобађање од жеља и превазилажење телостности која нас прикива за тло и присиљава да једног дана умремо.

Препоручујемо читање Бењееве књиге Сутра постчовечанство. Да ли будућност и даље има потребу за нама? у целини. А прочитано се може надопунити размишљањем Паркера Палмера о тајни депресије као и Лук Феријевим увидима о револуцији трансхуманизма.