Арво Парт о уметности као спони времена и вечности

Марко Мартела је размишљјући о вртларевом призиву приметио како нам савремени свет делује као каква мешавина ”буке и стрепње”. Но ипак, бележи одмах у наставку да ”трава и дрвеће настављају да расту. Чак и ако једног дана васцела земља буде прекривена блоковима бетона, велики балет облака ће се наставити на небу”. И наиме, мишљења је како ће људи благорећи уметности и даље ”отварати врата божанском”. 

Сличног је мишљења и естонски композитор класичне и духовне музике, Арво Парт (11. септембар 1935), који је у једном краћем интервјуу, са таквом једноставношћу изразио једну од најдубљих тајни човековог постојања:

Време које опажамо је попут времена нашег властитог живота. Пролазно је. Оно што је непролазно јесте ”време” вечног живота. То је вечност. То је време (живот) Божији. Ово су веома јаке речи и према томе, попут сунца су, не можемо им гледати у лице. Но, предосећам да је човекова душа у блиском сродству са оба ова елемента, временом и вечношћу. Како живети у времену, а не губити додир са вечношћу? То је изазов свакога од нас. 

Попут Кристијана Бобена који својим редовима исписује оду животу што пролази, то исто, на себи својствен, торжествен, начин чини Арво Парт, који у музици препознаје толико божанске снаге и лепоте да за њихово препознавање оцењује да не треба ништа друго до пар ушију кадрих да чују. 

Но на питање да ли уметност може и треба да буде полуга мењања света, недвосмилено тврди како 

друштвена одговорност једне особе почива у одговорности коју има пред Богом и сопственом душом. Уколико би ове две ставке биле у хармонији, одговорност пред друштвом би из њих сама произилазила. Међутим, уколико пођемо са друштвеног становишта, никад нећемо моћи докучити шта ће наше добре намере произвести. Верујем да већина људи није грешна. Али свет је испуњен грехом, желели ми то или не. Уколико друштвена активност не поседује божанску димензију и уколико све почива на искључиво људком плану, онда треба прихватити свет онаквим какав је данас.

Прочитано можете допунити изванредно лепим редовима Пола Рикера о тајни вечнога живота или пак Антонија Блума о животу кроз окно вечности.

Поштар у свету бајки Џанет и Ален Ахлберга

О чаролији писања писама нико није на тако дирљив, једноставан и упечатљиво леп начин писао као дански писац, песник и физичар Тон Телехен. Писма његових јунака разноси ветар, можда исти онај који исписује и објављује редове Лутајуће књиге Жан-Мари Кервича, ”књиге без писца”, што се ”шета са оба своја срца у двама јој рукама”. О одговорном позиву разношења писама, на посебан начин су редове исписали и исцртали британски брачни пар, писац Ален (5. јун 1938) и илустратор Џанет Ахлберг (21. октобар 1944 - 15. новембар 1994), у изваредној интерактивној дечијој књизи Добри поштар Џоли.

Књига на којој су радили пуних пет година, данас привлачи и децу и одрасле. Прича у причи, говори о поштару Џолију који је једног летњег јутра устао оран за посао. То се дешавало у оно време када су се писма и разгледнице уткривале и разлетале и стизале са свих страна - као и мене што је пре неког дана обрадовала једна са широким, крупним, разиграним словима натопљена морском сланом водом и осунчана златним сунцем преиспуњена осмесима.

Спремивши се и средивши за посао, кренуо је да по обичају испаркира бицикл, када је уочио да се задња гума сасвим издувала. Остављајући оправку за после радног дана, пут посла се упутио пешице. 

Разневши већи део поште,
поштар се Џоли осети лако,
Зађе у хлад, поветарцем вођен,
Када одједном, О, драги! О, Боже!
Звечка се голема са неба сручи
и поштара Џолија ошамути.

Ошамућен поштар, поче да тоне,
све дубље и дубље у чудљиве снове.
Када одједном, ни од куда,
пред њега искочи, зец један чудан.
Са писмом у шапи, само му махну и
мирно протрча са својим сатом.
Као што свако дете већ знаде,
зец са сатом из које је бајке.
На вратима новог, необичног света,
поштара сачека натпис од два реда:
”Прочитај ме!”

Као и свако читање, тако и ово одведе зеца, пса и нашег доброг поштара Џолија право у свет Алисе у земљи чуда, а одатле и до вука са три прасета, Палчице и Дороти из земље чаробњака из Оза. Толико авантура, које, признаћете, почивају и чекају да буду откривене, али само у књигама. 

Прошавши светове свакојаке, разне, са прстићем на стази посутој сјајним шљокицама, поштар је стигао ни мање ни више до Смарагдног града.

Као што то и обично бива, када се стигне до жељеног циља, следи не тако жељено буђење. 

Поштар, веома изненађен,
Старог обличја поврати мере.
Ствари нису увек онакве какве нам се чине.
Беше ли ово јава или сна причине?

Ошамућеног поштара су, као што и доликује одвезли до болнице да га испитају и да му превију повређену главу.

У болници га је, међутим, сачекало изненађење. Болничарка је донела писмо адресирано на њега, на Доброг поштара Џолија:

У коверти се налазила књижица, а у књижици разгледница:

Она је управо и све разјаснила. Као што то обично бива у бајкама и животу. Наиме, 

да звечка није ударила поштара у главу,
ударила би Робина Худа,
који је из неке своје приче
пролазио управо туда. 

Но, било како било, звечка је пала и поштар је успео да измири све приче из бајке. Све, осим једне!

На путу за Канзас, Алиса и Дороти су среле Питера Пана и он се свидео Алиси. Не, Дороти. Не, Алиси. Или ипак, можда, Дороти... Било како било, остало је сасвим неразјашњено ко је ту на крају кога сањао: добри поштар Џоли њих или они доброг поштара Џолија... Неразјашњено како у животу, тако и у бајци.

У међувремену, са страшне висине,
Из мрклог мрака и звезданог неба,
изнад брда под широким сводом,
где топли ветрови летњи дувају и
вештице лете, медо се велики
стропоштао доле.

Прочитано можете допунити изванредним писмима Тона Телехена или пак, ако вам чаролије није доста, онда се осврните и на чаробну причу камења Филипа Барбоа.

Емануел Левинас о уметничком отелотворењу мисли

"Поезија је на страни реалности, а реалност на страни поезије", записао је Кристијан Бобен у свом веома надахнутом осврту о поетском бивању на земљи. Међутим, "модерни притуп, увек спољашњи, према запажању Жана Онимуса, француског есејисте и философа, "склон сужавањима, обликован према техничком узору, одлучио је да 'деконструише' поетско, испразнивши га поетског садржаја, начинивши од њега пуки производ суптилних језичких ултрасофистицираних структура, при чему би се 'разлика' у односу на прозу дала евентуално машински испрограмирати." Поетско је, према његовој истанчаној и дубокој интуицији човекова исконска носталгија за конкретним.   

У тај двиг поетског промишљања постојања, на непатворен начин се уписују и редови француског философа, јеврејског порекла, Емануела Левинаса (12. јануар 1906 - 25. децембар 1995), који у спису Хуманизам другог човека, говори о потреби преосмишљавања хуманизма кроз нови, титански покушај проналажење смисла бивања човеком, у доба обележно климом Аушвица. Да би се макар и у обрисима спознала тајна човека коју терор није избрисао са лица човековог, он позива на осврт и промишљање уврежених, једноставних појмова попут: Други, љубав, слобода, одговорност... Далековидост ове Левинасове интуиције, данас се недвосмислено пројављаује кроз свођење човека са иконе на гаџет, о чему изванредно говори и пише савремени француски философ Жан-Мишел Бење. 

Насупрот савременој, иперсофистицираној технизацији човековог постојања, Роберто Јуароз супротставља поезију као "начин бивања, истинског опхођења, целосног става према стварности". Те према његовом веровању, "поезија, уколико се поима као целомудрени однос према свету, представља један од врхунских облика савремене етике". Управо је ту нит изванредно изразио Емануел Левинас, који бележи:

Тело је начињено како би мисао могла да урони у свет који промишља и, сходно томе, изрази свет о којем промишља. Покрет тела није пуко нервно пражњење, већ прослава света, поезија. Тело је осећајни осет - отуд је оно, према речима Мерло Понтија, невероватно чудо. Као осет, оно је још увек са ове стране, са стране субјекта; а као осећајност, бива преметнут са стране објекта, тј. мисли која више није паралисана, слепи покрет, већ творац културе - јединство субјективности опазивог (интенционалност усмерену на предмет) и објективности исказа (делатност у свету опазивог коју произносе посленици културе - језик, песма, слика, симфонија, плес - обасјавајући хоризонт).

У оваквом једном изражавању реалности, она постаје оваплоћена мисао, исказ, реч ослобођена субјективно-објективних веза. Као таква она постаје поезија која је "спасавање суштог човека, суштом речју", како тврди већ поменути Јуароз.

Уметност, стога, бележи у наставку Левинас, 

није никакво занесено човеково губљење у лепом. Култура и уметничко твораштво онтолошких су размера. Онтолошких су по превасходству, јер чине могућим разумевање бића. Дакле, овде није реч о безразложној егзалтацији културе и култура; егзалтацији уметничке стране културе, јер она управља савременим духовним животом. Наиме, изван спцијализованог научног истраживања, данас музеји и позоришта, као некада храмови, омогућавају заједничарење са бићем којем је поезија молитва. Уметнички израз сабира значење бића и на тај начин баца изворно светло којим би се могло послужити и научно знање. Уметнички израз би у том смислу био суштински догађај који би се одвијао у бићу захваљујући твораштву уметника и философа.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним, Роберта Јуароза о дубинама поетског твораштва или Кристијан Бобена о поетском бивању на земљи. Читање Левинасове студије Хуманизам другог човека, препоручујемо у целини.  

Кристијан Бобен у славу Џанга Ренарта

Риокан Тајгу чије само име значи: "једноставан дух великог срца" је у предговору Упозорењима о злоупотреби речи записао следеће питање: "Шта ћу за собом оставити?", на које је, за себе, одговорио: "Пролетње цвеће, кукавицу у брдима и јесење лишће." Ови су ме редови подсетили на оно што је Кристијан Бобен записао размишљајући о лепоти живота прелиставајући светове Едвар Бубеових монографија: "Буба тако проводи време поздрављајући жуту светлост свуда по мало по свету. Поздрављајући овај живот који се из часа у час спрема да нас напусти одраз је његове учтивости. Пријатељство тог поздрава ову земљу чини нежном при корачају, за сан лаком." Речено одговара и ономе што о песми говори Клајв Стејплс Луис, подсећајући да "најлепши стих задобија лепоту захваљујући свим оним стиховима који му уследе. Уколико га извадимо из контекста, он делује мање леп него што смо га првобитно доживели. То је као да га убијаш." Све речено о поеми живота и животу као поеми просијава из изванредно блиставих редова које је Кристијан Бобен (24. април 1951) записао о Џангу Ренарту, ромском џез виртуозу на гитари и композитору.

Жил Реа, Џанго Ренарт 1949. године, Бурже

Нико није добар до Отац мој, одбрусио је Христос на ласкање. Оставите ме са вашим празнословљем. Напрасно им окренувши леђа, уз пут је очешао јоргован који је миомирисом опијао небо. Доброта је једина загонетка. Нико не зна шта она чини, ко је она. Џанго Ренарт је веровао да свира гитару и ништа више од тога. На његовом ковчегу, испод крста причвршћеног за дрво, пре но што га је земља пригрлила са својих хиљаду руку, положили су његову гитару: Христа нико тако савршено неће утешити. И ниједна гитара никада неће на тако јасан начин пројавити оно што она јесте; кога је служила. Џангова музика су развезани Божији повоји. Од кад знам за себе имам муку да напустим собу. Усадили су ми собу у лобању како никада не бих изашао. Толико сам далеко од цигана које не умем до да дубоко, висцерално волим. Оно што они проналазе у ваздуху, ја проналазим у песмама. Џангова музика је накит од три гроша непроценљиве вредности. Драгоцено колико и ваздух у плућима. Радост која пролази је попут кочије, писма каквог пророка, пружене руке над нашим бродоломима. Универзум је саткан од жица. Бог који је спржио руке нам их натеже и изнова натеже, и трза их не би ли произвео радост која је материја материје. Једна мелодија и све се распламсава попут шибице: лица се запаљују. Довољна је само једна реч да рашчисти васцелу порту на прилазу лицу; да га ослободи свих сена. Реч овог циганина је сачињена од злата и жица. Брзина његове свирке је она Добре вести што се пробија директно до срца. Свака нота представља проблем који следећа разрешава. Радост је решење. Киши плаво. То је зора срамежљивих образа у ноћи која никако да прође. На путу ка дечијој радости са дечијом радошћу. Радост лутања две ноте у ваздуху почаствованом што их прима. Душа је циганин. Тамјан што сагорева прочишћава собу. Ова музика чини исто са срцем. Ни она не гори дуже, две-три минуте. То Бог пролази руком кроз косе ваздуха. Торжествено је живети живот у којем ништа не разумемо са веселошћу чаше до врха испуњене смехом. Живети као што девојка распетљава косе. У животу једна брига одговни другу попут карата које се бацају на сто, где једна прекрива другу и пре но што смо успели да је видимо. Одигао сам се од стола за игру. Посматрао сам садашњост. У срцу ми је обитавала музика толико једноставна да је ни моја властита смрт неће моћи утишати.

Уз речено се надовезују и изванредни редови Франсуа Касинжена Треведија о речи која васкрсава, Дејвида Вајта о додиру живота или пак Франсуа Жулијена о поновном ишчитавању књига и живота.

Кристијан Бобен о љубави, доброти и писању

Размишљајући о томе зашто је добро неименовати љубав, Дејвид Вајт је записао: "оно што је вредно љубави не жели да буде ограничено уским међама именовања. На много начина, љубав је нас већ именовала и позвала, пре но што смо и сами били кадри да о њој проговоримо, пре но што смо и успели да нађемо праве речи или разумемо шта нам се догодило или наставља да нам се догађа: позив за најтежу уметност од свих, волети без именовања." О томе да ли се осећајност још увек може сагледавати као она која је својствена подручју смисла и осећања уписаних у трајње, писала је Клодин Ларош нагињући се над савремени феномен ишчезнућа осећања.

Кристијан Бобен (24. април 1951), један од најдубљих савремених француских књижевника, негативно одређује љубав тако што за љубав каже да она није жртва. Међутим, у књизи Светлост света, преведеној на српски језик и објављеној у веома лепом и са пажњом осмишљеном издању Себаситијан Преса, на питање шта љубав јесте, даје следећи одговор: 

Љубав то је када се сви опиљци мисли устреме ка срцу другога као према каквом магнету. Када волим бивам у сопственом животу као у каквој причи из које би наједном нестао: сву пажњу би ми одвукао онај други. Налазим се пред добротом као пред хијероглифима  пре појаве Шамполиона. Гладан сам доброте. А доброта је тако начињена да што је више имамо то је мање имамо. Њу покушавам да дешифрујем на лицима људи. Један лик заиста људски уједно је и најлепши папир и најлепше писмо на свету. Пишући ја у ствари само копирам оно што је написано. Међутим, понекад бива страшно открити нечије лице. Не крећемо се некажњени идући кроз свет или ка небу. Развратан живот се увек оцртава на лицу као на каквом воску, оставља за собом масан траг. Док живот натопљен духовном снагом лицу даје својеврсну транспарентност и јасну светлост. Носимо властито лице попут какве књиге: слика (тело) је са леве стране, а текст (душа) са десне. Обе стране чине истоветну књигу са истоветним насловом. Уколико смо били дете на овој земљи, уколико смо у срцу носили наду коју ништа није могло ишчупати - попут девојчице толико радосне да срце носи у очима, попут каквог кликера, онда смо, па било то само и из далека, опазили оно невидљиво којем се поједини писци само понекад успевају да приближе. О свему на овој земљи одлучују људи, али доброта наступа само онда када једна особа одлучи да се избрише. Ето због чега се не интересујем за ремек дела сликарства или књижевности. Ја волим оно што други остављају. Као ову реченицу Вилијема Блејка: "Не постоји ништа веће од тога до пропустити другога да прође испед нас." Ради се о томе да се кроз самозаборав ради другога свету врати онај ваздух који му толико недостаје. На рођењу нам Бог даје једно танко уже. За неке је то уже од памука, за друге од вуне, за треће од злата. Када се оно пресече маказама болести, уколико је реч о вуненом ужету онда смо заиста изгубљени. Румијево уже је сво од рубина и оно обасјава све што га окружује. Невероватно је крхко, али апсоутно несаломиво. Доброта је идентичне природе. Доброта, то је као да пронађете дијамант у гомили стаклераја: оно је нешто непојмљиво. Немогуће је знати одакле долази. Пада с неба. И то је оно што је неразумљиво. Доброта је непоправљива колико и злочин. Она све мења, чак и природу времена. То је сусрет са неким ко је савршено жив. Понекад, опазио бих некога ко стоји у сред живота као у доброти. Понекад, неко се задеси управо тамо где небеске Славе почну да пљуште са неба. Оне падају на њега и то све постаје једним савршеним чудом.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Дејвида Вајта о храбрости, Бертран Вержелијевим о бивању срећним, а онда се вратите Кристјан Бобеновим мислима о светости, вечној књижевности и лепоти живота. Свакако препоручујемо читање књиге Светлост света у целини, као и недавно објављену, у преводу на српски језик, књигу Различити предели неба.

Томаш Шпидлик о ослушкивaњу срца

Француски истраживач и философ, Андре Пишо је у веома занимљивом тексту "Познавати се и осмислити се" објављеном у зборнику радова Постати људима, записао како "човек сам себе познаје, али као онај који је у процесу самопузновања, то јест који је у процесу самотражења, самооткривања, па чак и самоосмишљавања. Дакле, не као онај који је сам себи већ познат". Над делфским мотом "Познај самог себе", задржао се и чувени чешки теолог и кардинал Томаш Шпидлик (17. децембар 1919 - 16. април 2010) у својој краткој, али веома поучној студији о Умећу очишћења срца.

Размишљајући о томе на који начин су се хришћански мислиоци постављали пред овом античком изреком, Томаш Шпидлик, иначе врсни познавалац хришћанског истока и његове духовности, полази од питања: Шта тачно за Хришћане значи познај самог себе? Пошто је закључио да овде није реч о психолошком знању, већ пре о моралном,односно о знању онога што је "добро и што можемо да постигнемо, које врлине би требало да практикујемо", Шпидлик се позива на светог Василија Великог и ову античку мисао ишчитава кроз призму овог великог учитеља хришћанства:

Када Свети Василије говори о самопознању, он има у виду "теолошко" познање: познање Бога, созерцавање његове иконе у човековој души и слушање Духа Светога који се обраћа човековом срцу".

У томе, према Томашу Шпидлику, почива смисао умно-срдачне молитве, за коју он у наставку наводи речи руског теолога Бориса Вишеславцева који каже: "Уколико је религија лични однос са Богом, онда је однос са Богом могућ само у дубинама мога "Ја", у дубинама мога срца, јер је Бог, према Паскаловим речима, познатљив једино срцем".

Речено Шпидлика наводи да мислено оде још даље и запише:

Живимо у технолошком друштву и навикнути смо да мислимо како се све дешава према некаквом спољашњем узроку: како је сваки покрет изазван импулсом какве друге силе. Позитивистички психолози  су нас научили како је дететова душа tabula rasa, и да ћемо на њој открити само оно што су други људи записали. Услед тога друштво настоји да нас "индоктринира" било у позитивном било у негативном смислу те речи. Због тога се човек учи само да слуша друге и да не обраћа пажњу на надахнуће властитог срца које долази од Духа. Речено се сматра привилегијом уметника. Уметници бивају "надахнути", али то није искључиво њихова привилегија. У духовном животу свако је "уметник" позван да изгради властити живот руковођен врховним "Уметником". 

То је оно што нас према Томашу Шпидлику узводи или би требало да нас узводи "чистоти срца" једином кадром да нас узведе до чистоте познања како себе, тако и света и друштва у којем живимо.

Речено можете допунити Петер Слотердајковим редовима о припитомљавању човека, као и Џон Брековим увидима о Homo-sapiens-y и Homo-scientificus-у, а онда се свакако вратите и прочитајте окрепљујућу студију Томаша Шпидлика о Уметности очишћења срца.

Франсуа Жулијен о поновном ишчитавању књига и живота

Које књиге читате? Којима се изнова враћате? Које поново ишчитавате? Да ли сте се икада замислили над овим питањима? Да ли сте икада размишљали о феномену читања и феномену поновног ишчитавања већ прочитаног? Да ли сте на ова питања покушали себи да одговорите? Уколико јесте, али и уколико нисте, ево шта о томе бележи Франсуа Жулијен (2. јун 1951), савремени француски философ, хелениста и синолог, у недавно објављеној студији Један други живот.

Наиме, Франсуа Жулијен прави јасну разлику између, како каже, првог и другог читања. Прво читање је обележено праћењем радње и ишчекивањем краја у којем ће се све разрешити, али друго читање је нешто сасвим друго. Оно је према, овом француском философу, улазак у срж написаног, отварање у њега похрањеног смисла. Јер

ишчитавање више не жури да окрене страницу. Свака страница је за себе довољан хоризонт. Оно се више не протеже унапред као што је то био случај са првим читањем, јер више не настоји да сазна оно што следи нити како ће се све окончати. Оно није нестрпљиво, оно је ”уживајуће”. Оно се не одмара - не одлаже - у лаком кретању напред. Ишчитавање траје, оно се развлачи, промишља - све постаје важно. (...) И најситнији детаљ који раније нисам ни могао уочити - постаје важан. Јер ишчитавање више није заокупљено оним што следи; оно себи даје времена да зађе у дубину и ток сваке радње, филигран сваког догађаја и да се удуби.

Сама чињеница да се изнова враћамо неком тексту говори о томе да смо у њему пронашли нешто што нам се обратило или нас можда само дотакло, а сада чека да му се потпуно вратимо и да га заиста упознамо и откријемо. У том смислу, ишчитавање никада није понављање већ прочитаног.

Речено, за Франсуа Жулијена важи не само за ишчитавање прочитаног штива, већ и за ишчитавање самог живота. Управо у томе његови увиди откривају неслућене дубине. Почнимо од питања: Како је то могуће? И да ли је уопште могуће изнова се вратити животу коју још увек живимо и чији нам крај није познат, као што то може бити случај са већ прочитаном књигом? Могуће је, тврди овај најпревођенији савремени француски философ, јер свима нам је крај живота добро познат. Према томе, уколико се на живот окренемо имајући у виду да ће се он свакако завршити смрћу, исту је потребно из апстрактности превели у конкретност, јер ће једино то омогућити да се на живот осврнемо као на нешто чему крај већ познајемо. И не само крај, већ готово све важније етапе које чине ток сваког живота. Тек у светлости оваквог једног ишчитавања живота у могућности смо да откријемо и уронимо у све оно што нам је у њему до сад промицало, а управо чини саму његову лепоту и величину.

Да би се речено још додатно појаснило, аутор иде корак даље и позива нас да се са њим задржимо над исказом ”изнова узети” која не подразумева понављање, већ из прочитаног - проживљеног извлачење новог; овај други пут ослобођеног нестрпљења и ишчекивања. Да би изнова узимање уопште и било могуће, неопходно је ”полагање”, и то ни мање ни више него по узору на Христово ”полагање живота за овце своје”. Наиме, Христово полагање живота повлачи за собом полагање живота како би се он изнова узео. Јер, примећује Франсуа Жулијен,

уколико Христос ”полаже” живот свој, то више није стога, или само због тога, како је то углавном наглашавано конвенционалним тумачењима да би се жртвовао за добро других, већ како би од поновног узимања начинио унутрашњи смисао којим се оправдава само полагање живота: полажем да бих могао узети изнова, како би из-нова било могуће, како би се нови почетак радикалније могао збити, који је у суштини једно разоткривање. 

Једино у том изнова враћању као отварању за новину непоновљивог можемо наслутити чудесну тајну постојања. Оно као такво више не бива обележено извлачењем смисла из проживљеног и прошлог, већ из онога још-увек не, а присутно-испуњеног, као оног литургијски увек изнова проживљаваног сећања на будућност. 

У том смислу, Франсуа Жулијен би се оштро супротставио свакој идеји увођења религијске подвојености између овог и будућег живота. Према његовом мишљењу, овог живота заиста има само онолико колико у њему има и будућег и обратно. Према томе, полагање и изнова узимање живота подразумевају други живот који обогаћен стеченим искуством урања у целости у сами живот. 

Живот може, уколико се изнова узме, да се развије у постојање, то јест, у способност бивања изван, изван ограничења и дефиниција које смо унапред приписали животу, оних унутар којих се самозадовољно налази мудрост. На тај начин се живот отвора за могућност која у себи не садржи никакву ”суштину” нити обрисе било какве прет-поставке - а то у бити значи ”постојати”.

Овакав однос према животу као постојању које је прихватило своје првобитно одлагање не би ли се изнова узело, основ је философског, али и етичког, става, који Франсуа Жулијен супротставља свим савременим продавцима на тржишту ”срећног живота”. Јер, ”само у изнова отпочињању изнова узетог почињемо да стичемо моћ да изнова отпочнемо”. Живот извире из самог чуда живота, а не из ”мудрости” коју смо купили на тезги ”срећан, испуњен, успешан живот”.

Речено можете допунити Ети Хилесуминим промишљањима о животу кроз огледало смрти или Дејвид Вајтовим увидима о томе шта боли при растанцима, као и изванредним мислима аргентинског песника Роберта Јуароза о дубинама поетског стваралаштва, али свакако се вратите Франсуа Жулијену и његовој стидији Један други живот. Прочитајте је у целини, одложите и изнова прочитајте, јер уверени смо да то, ово помало херметично, али смислом набијено штиво, свакако изискује.

Жан Онимус о поетском као носталгији за конкретним

Људи који пишу, сликају, вајају, плешу и праве велике филмове не оптерећују се хуманизмом нити лепотом: оно што желе јесте да посведоче о ужасу живота и о екстази коју понекад приушта, а све то са таквим интензитетом да постају неприхватљиви амбијенталној цивилизацији или од ње бивају сасвим одбачени.

Постхумно дело француског писца и професора, живо заинтересованог за друштвене и културолошке промене, Жана Онимуса (1. септмбар 1909 - 3. август 2007), Шта је то поетско, тек треба да се појави у штампи, али предокус истог стичемо у изванредној, већ навођеној, антологији-манифесту, Поетско живљење у свету.

Близак Јуарозовим увидима о дубинама које захвата поетско стваралаштво, Жан Онимус је такође био мишљења да је васцели живот једно својеврсно твораштво и то онда када се смири и приљуби за аутентично и реално. Тек у том приљубљеном држању уз реално, "живот почиње да се мења, јер се приближава пуноћи, одређеном облику испуњења". Поезија је, према Онимусу, управо уписана у носталгичне пределе невиности, абориџинско "време сна", које не подлеже рационалним сужењима.

Поетско је, ономад, било сасвим природна космичка или магијска снага, која је песмама, плесовима, ритуалима, уливала стваралачку моћ кадру да надопуни оно што је природом било васпостављено. Касније, у додиру са моћним, разумом постигнутим, успехом и његовом техничком применом, простор поетског се свео на једну одређену празничну примену језика у друштвене и религијске сврхе. 

Наиме, оног тренутка када је проза заузела доминантно место у језичком изразу, поезија се нашла скрајнута у ћоше звано "литература", да би се убрзо затим као што је то данас случај, нашла на самим обронцима живота јер изискује време и одређено тумачење. Међутим, у друштву у којем рад. производња и брзи ужитак одређује координате постојања, поезији бива укинуто право гласа, а друштво из којег је поезија прогнана, опитујемо то већ сада, за собом  не може оставити ништа друго до пустош прозаичности и једноличног понављања истог. 

Модерни приступ, увек спољашњи, дакле склон сужавањима, обликован према техничком узору, одлучио је да "деконструише" поетско, испразнивши га животног садржаја, начинивши од њега пуки производ суптилних језичких ултрасофистицираних структура, при чему би се "разлика" у односу на прозу дала евентуално машински испрограмирати... Специјализовани програми би савршено били кадри да "творе" песме.

Немогућe је, пред таквом једном тенденцијом, не упитати се о коначној сврси поетског твораштва будући да поезија, она аутентична, непобитно ниче из човекове нутрине и никад није пуки производ спољашњег аранжмана, макар он био и технички савршен. Управо се у том сегметну крије оно предањско искуство да се "из претерано сконцентрисног зла увек исцеди његов против-отров". То је, према мишљењу овог француског песника, довело до тога да је данас немогуће више гледати на поетске увиде као на оне који су носиоци извесног карактера разоноде и нечега што је, као такво, резервисано само за изабрану мањину:

није више реч о устајалим водама културе коју наводњавају школе, већ је, све више и више реч о једном истинском позиву на живот, буђењу животних сокова, разрастању ослобађајућих енергија, оних које са собом носе одушевљеност, учешће у свету, (еколошко) заједничарење са природом. У бити, интензивни набој сучељавања са властитим постојањем а, тим путем, и начин, можда једини начин, да се напокон стане на пут отуђењу које нам намеће савремена цивилизација. 

Наиме, оно што према Жану Онимусу карактерише савремену цивилизацију може се описати кроз две све присутније тежње. Са једне стране, препознаје се опште, убеђено, жестоко, одбацивање животних услова које намеће урбана средина, а са друге, носталгија за природом која се пројављује кроз јарку жељу са њеним стапањем. Управо у процепу ова два порива ствара се погодно тле за цветање савремене поезије живота. 

Људи који пишу, сликају, вајају, плешу и праве велике филмове не оптерећују се хуманизмом нити лепотом: оно што желе јесте да посведоче о ужасу живота и о екстази коју понекад приушта, а све то са таквим интензитетом да постају неприхватљиви амбијенталној цивилизацији или од ње бивају сасвим одбачени - мишљења је Онимус.

Према томе, говорећи о поетском твораштву, Жан Онимус закључује следеће:

Поетско је сâмо постојање, онда када изазвано снажним грчем, оно почне да дрхти, да се тресе од зебње, да плеше од радости, да пева,... Поетско, према томе, нема више ништа заједничког са игром, са бегом у илузорно или јефтино. Напротив, пре ће бити да је оно "прозаично" суперфицијелно и лажно јер се граничи са корисним, затварајући се у апстрактни, интелектуални, приступ. Поетско се, за разлику од тога, укорењује у конкретном (које је једино аутентично!). Могло би се рећи да га управо та носталгија за конкретним чини тако насушно потребним нашим утуљеним животима. Поетско циља реалност, то јест, оно што се не понавља; реалност дату једном за свагда и као такву неисцрпну. Отворени реализам који је сасвим опречан убогом реализму којим господари разум са својом потребом да бира, искључује, појашњава, структурише.
Поетско, према томе, није само језички или уметнички израз: оно је начин отварања за свет и за себе. Његов психички садржај је директни - и одважни - начин пружања одговора егзистенцијалној упитаности; све у свему "метафизички" приступ, али довољно конкретан да би се могао лишити говоранција и допусити себи произвољно произношење у паузама активности, у тренуцима тишине, одушевљења или панике, када се биће обдарено савешћу напокон голоруко препусти раскошном утицају тренутка.

Прочитано можете проширити увидима Роберта Јуароза о дубинама поетског твораштва, Бертран Вержелијевим редовима о поигравању са постојањем или пак Кристијан Бобеновом сагледавању вечне књижевности, а у сваком случају антологија-манифест  Поетско живљење у свету остаје једна лепа препорука за све франкофоне.

Роберто Јуароз о дубинама поетског твораштва

Време за њу не постоји. Поезија јесте.

Познат по збирци песама "Poesia vertical", аргентински песник Робертo Јуароз (5. октобар 1925-31. март 1995) у делу Поезија и стваралаштво чији су делови објављени у изванредном антологијском манифесту Поетског живљења у свету, прави је виртуоз човеког аутентичног промишљања тајне постојања.

Промишљајући о улози поезије, Јуарoз бележи следеће редове:

Поезија ништа не објашњава, као што су то јасно приметили Хелдерлин, Рилке и многи други. Она је, како то знамо, својеврсно искуство. Она је својеврсна храброст и одважност, свесна или несвесна, која нас нагони да ствари сагледамо лицем к лицу, изискујући да до кончине одживимо кончину ствари: примраке. Поезија је супротност кукавичлуку. Она је дубоко искуство тајне, необјашњивог. 

Наводећи у наставку Пола Клеа, чији су му редови служили попут мостова инспирације по лепоти истине коју носе и ка којој воде, Јуароз примећује како нам опазиво открива само део реалности, док је поезији та која би требало да пројави оне реалности које нам остају невидљиве. С тим у вези, поезија није разумевање, као што ни "бивање није разумевање". Услед тога позија се према Јуарозу може сматрати и једним обликом врхунске етике. Она је,

начин бивања, истинског опхођења, целосног става према стварности. Поезија је покушај прочишћеног сагледавања, отварања очију за пуноћу твари. Верујем да је поезија, уколико се поима као целомудрени однос према свету, један од врхунских облика савршене етике.

Уколико је "поезија тражење и творење реалности", она, према мишљењу овог аргентинског песника изванредне суптилности, изискује човека, целосног човека, а уколико је човек целосан он би требало да у појединим моментима стварности приступа као научник или као философ, а у другим, као мистик, песник или уметник. 

Као израз таквог једног приступа реалности, поезија има моћ да изнесе израз истине, а "уколико није истина, онда није ништа", мишљења је Робертo Јуароз. При чему, истина не бива у спољашњим везама, већ се разуме као творење самог бића и као таква поезија постаје најузвишенија истина.

Песник се због тога никад не обраћа друштву, 

већ човеку, самоћа се обраћа самоћи, тишина тишини, биће бићу. Друштво је граја, мање-више прикривени концентрациони логор, егзалтација добитка и моћи, изопачење човечности. Поезија је, насупрот томе, најузвишенији израз поштовања човека. Она не познаје никакве привилегије. Да би се дала, као и да би се примила, једино што тражи јесте да се човек усредсреди на оно што заиста јесте, да одустане од привида и избегне замке које га кретенизују: идеологије, морализме, политике, тржишта, трансакције и опортунистичке апстракције. Песник је маргиналац и прогнаник: и само са такве позиције он се суштински може обратити човеку. Песник ништа не поучава: он твори и дели. Поезија се састоји у бивању и као таква једино и бива кадра да понуди последњу сламку спасења свету који се дави. Поезија је контра-правац, јерес, пре него ли историја; она је антидидактизам, опседнутост аутентичним стаништем човека где језиком и речју урањају у његову тајну и даље је преноси. Све остало је лажна митологија,  саучесништво! или чак подвала, демагогија, привремена разонода или погубна наклоност. Оно што разликује песника од друштва није гордост, већ њему својствена и ничим отуђива наклоност да прославља суштог човека. Поезија је изванредност која се дели и уговор против глупости. Можда је она својевремено вршила, па и даље врши и некакве друге улоге, али у бити она има само једну сврху: спасити суштог човека суштом речју.

И као таква будићност поезије остаје идентична њеној прошлости: време за њу не постоји. Поезија јесте.

Прочитано можете проширити Рилкеовом упитанишћу над белином странице, за којег Исидора Секулић каже како је "дотерао до оног светлог светачког сиромаштва, из којег, Божијим чудом, тече моћ даривања, најбогатијег и најчистијег даривања" или пак Франсуа Жулијеновим увидима о поновном ишчитавању књига и живота.

У школи ђавола Ерика Емануела Шмита

Тренутно на планети имамо више од петнаест ратова поприлично разорних, а све то благодарећи технолошком напретку; добар милион напетих ситуација што месечно узрокују велики број смртних и неколико тешких случајева; три земљотреса; два циклона; педесет поплава и једна хронична суша; једна половина човечанства умире од глади, друга има проблема са варењем, а медицина једва излази на крај са преживелима; по земљи се још увек повлачи сто двадесет и пет неизлечивих болести; затвори су крцати; галије и гета такође; смртна казна тријумфује; мучење кипти од уживања: незаинтересованост постаје једна од водећих врлина; шамарају децу, туку их, убијају, силују; религије одводе у злоупотребу или сексуални криминал; све у свему, стварно не видим шта би га то могло толико депримирати.

Овим речима почиње један од изванредних Ерик-Емануел Шмитових (28. март 1960) позоришних комада под називом У школи ђавола. Шмит је овај комад написао за вече "Позориште против заборава". 

Комад говори о депресивном ђаволу који се гуши, дави у баналности зла на свету. У потрази за новим обликом зла саветује се са мајордомом који му износи постојеће облике зла, али у њима ђаво не види никакву новину, ни напредак, већ једно непрестано понављање истог: "Зло се укотвило и само се врти у круг". Ђаво тражи нешто ново, револуцију.

У том тренутуку на сцену избијају тројица адских поручника: Агалиарептус, Саргатанус и Небириус који, пошто су обишли Земљу и уверили се у постојеће стање ствари, ђаволу предлажу нови начин делања. Одиста ђаволски. Њега је потребно засновати на ономе у шта човек најмање сумња: властити разум.

Кроз три различите стратегије ђавољевих поручника Шмит нам нуди једну заиста поучну анализу човековог упадања у мреже зла која почива на промени самог начина на који човек поима зло. 

          САРГАТАНУС: Најпре би требало Вас поништити.

ЂАВО: Молим?

САРГАТАНУС: Не говорити више о Ђаволу нити о нама, његовим поручницима. Да бисмо постали ефикасни морамо ишчезнути.

ЂАВО: Разумем.

САРГАТАНУС: Потребно је злу најпре одузети реалност како би постало неприметно, а онда почети са његовим порицањем. Ево, ми Вам нудимо три стратегије. На тебе је ред Небириусе.

НЕБИРИУС: Ја сам теорија према којој зло не постоји. Свако увек настоји да учини нешто добро. И ако није реч о добру по себи, онда свако жели нешто добро за себе. Укратко, добро и добар су једина два циља ка којима појединац тежи. Замислите, Ваша Ђаволштино, оног тренутка када човек буде почео тако да мисли зло ће постати само колатералном грешком, грешком у процени, омашком, пролазном дисфункцијом, залуталом мушицом. Зло тиме бива занемарено, лишено тежине, илузорно. Починилац остаје невин.

ЂАВО: Величанствено! Како си рекао да то зовеш?

НЕБИРИУС: Идеализам. Верујте ми уколико се људске савести успавају у властитом хвалоспеву моћи ћемо да им се прикрадемо и да их целе окупирамо и из њих потом почнемо дугорочно да деламо.

Уз осмех ђаво се окреће Сарготанусу.

ЂАВО: А ти, Сарготанусе?

САРГОТАНУС: Ја сам теорија према којој је зло увек само мање зло. Смрт једнога човека боља је од смрти њих стотину; један мали рат бољи је од великог; смакнути заробљеника боље је од отвореног сукоба. Ја сам само пролазно, превентивно зло: смртна казна, ма био то и недужан човек, добар је пример осталима и улива страх; глуматање правде има већу тежину од саме правде; истина више ништа не значи, сад је само важно веродостојно испуњавање правила. Ја прочишћавам. Чиним зло само да бих избегао још веће зло. Гушим зло у океану релативног, процењујем, вагам, ниподаштавам. Све се да израчунати. Зло више не постоји, постоје само цифре, стратегије. Ја анализирам, ништа не осећам, немам моралних надзора, ја сам...

ЂАВО: Ти си?

САРГАТАНУС: Прагматичан.

ЂАВО: Сигуран си да се то може назвати теоријом?

САРГАТАНУС: Сигуран. Хладноћу и одсуство осећања људи олако поистовећују са етиком.

ЂАВО (Агалиарептусу): А ти?

АГАЛИАРЕПТУС: Ја сам теорија према којој зло никад није вољно него происходи увек из нечега вишег што није у човековој власти.

ЂАВО: Е сад претерујеш, то више уопште није уверљиво.

АГАЛИАРЕПТУС: Јесте. Стварни разлози једног лошег поступка остају сакривени и недоступни у помрачнеој страни свести, примраку, као овом у којем се ми овде налазимо, који бисмо могли назвати несвесно. Ако човек убија, ако краде, то је зато што нема љубави, Иза свесног дела он у себи носи читав сплет непознатих му насилних набоја од којих ће неки случајно и избити на видело под каквим лажним обличјем, али ће он и даље остати убеђен у то како то није био он, како то није деловала његова свест, него подсвест, гнусна животиња притајена у њему.

ЂАВО: Домишљато, али исувише поетично. То никада неће успети.

АГАЛИАРЕПТУС: Хоће. Људи уживају у доказивању властите невиности. Сматрају се за анђеле, анђеле мало згрчених крила што имају проблеме са варењем.

ЂАВО: Иа како то називаш?

АГАЛИАРЕПТУС: Психологизам. (...) Савест онаку какву смо досад познавали полако ишчезава.

САРГАТАНУС: Човек се кити некаквом новом савешћу, савешћу за коју верује да је изузетно умна.

НЕБИРИУС: Жели да више никада не почини зло. Разлог томе је како више никада не би био крив, Како никада не би био одговоран. Опрани човек. Бебећа гуза. 

ЂАВО: Браво Агалиарептусе, Саргатанусе и Небириусе! Разумео сам и усвајам све ваше предлоге. Нестајем, постојим само као невидљив и ту се укорењујем.

АГАЛИАРЕПТУС: Невидљив, Ваша Ђаволштино, то је решење!

САРГАТАНУС (неспретњаковић): Да, да, невидљив, као што је и Он, тамо горе.

Мук који траје извесно време.

ЂАВО (намргођено): Умукните!

Осећа се непријатност тишине.

ЂАВО: Добро. А сад на посао. Но не можете такви на пут.

Ђавољи поручници се прерушавају у троје деце, троје прелепе деце, дирљиве у својој незлобивости. Укрцавају се у адску барку и крећу пут света. На лекареву збуњеност који је ђавола оставио у депресивном стању и сада затекао како поскакује од радости и на питање које то ново зло шаље: неки нови вирус? светски рат? природну катастрофу?, мајордом са подсмехом одговара: "Боље" и после извесног времена додаје: "Мислиоце".

Уколико разумете француски у наставку можете погледати екранизацију ове изузетне Ерик-Емануел Шмитове представе. Уколико Вам се Шмитово перо допада саветујемо да прочитате и опис Ватрене ноћи, догађаја који је из корена променио његов живот. 

L'école du diable (2009) from loic joyeux on Vimeo.

Мари-Лор Ибер Насер о уметности и животу

”Да... на свет сам дошла попут корњаче прекривена оклопом. Под њега подвучем главу сваки пут када спољашњи свет постане исувше болан” - речи су којим почиње роман Мари-Лор Ибер Насер, Корњачин оклоп.

Роман говори о младој девојци која одраста под теретом вишка килограма који у савременом свету перфектних фотошопираних пропорција представљају смртни грех. Тај вишак килограма се временом претвора у комплексе који су око Клотилде створили непробојни оклоп. Пошто се није (с)нашла у престоници враћа се у родни Бордо где је у метежу несређености прихвата тетка Тереза. Под будним теткиним оком која постројава све своје подстанаре, Клотилда полако почиње да извирује главу изван оклопа и да успоставља везу са собом и светом који је окружује.

У једном од описа Клотилдиног света који све више добија на колориту, Мари-Лор прави везу између уметности и живота и начина на који би и једно и друго требало да буду преношени у наслеђе деци:

Ја сам једно ништа у том професионалном свету титула које изазивају уздахе. Једино што знам јесте где почива добро и како усадити радост. Како изнова придобити наду. Кључеве тог света пронашла сам листајући сликарске монографије. Урањајући у животе других. Сликара и скулптора. Вибрирајуће. Живе. Ухватила сам њихову помућеност. Патњу. Чула њихове гласове. Ето то хоћу. Да и деца успеју да ослушну сликарство. Да чују гребуцкање четкице и савести који повлаче линије. Колаже. Располућености. Одушевљеност. Рањеност. Крхкост. Изнемоглост. Утученост. Сузе и праскове смеха. Надахнуће. Привлачност. Лудост. Уметност све то изражава. Нису важна имена, векови, називи, изложбе, кустоси, мецене. Овде је реч о томе да се боја стави на емоције како би свет био мало бољи.  

Речено се може допунити надахнутим размишљањем Роџера Скрутона о значају естетског образовања.

Кристијан Бобен о вечној књижевности

Просто због тога што је неодољиво са вама делим размишљање Кристијана Бобена о ономе што он назива "вечном књижевношћу", а под чим подразумева: митове, бајке, поеме, легeнде, молитве,...

Редови који следе записани су једног понедељка, 24. фебруара 1997. године.

Вечна књижевност – бајке, митови, легенде – на земљи се појавила са првим људима. Она им је омогућила да бораве на земљи и не умру од зиме. Ватра и глас приповедача настали су истовремено, пружајући исту топлину и држећи дивље звери на одстојању. Мора бити да је вечна књижевност настала овако: неко се наднео над неким ко је патио и почео да му приповеда легенду о почетку, о вихорима кончине, о карневалу богова, и гласом што измишља, промолио мало светлости кроз свеопшту тмину. Вечна књижевност је већ била ту, целовита, у оно време када су људи осликавали пећине шареним фантомским призорима коња. Појавила се истовремено са страхом који је по први пут ушао у људску душу кроз прорез на кожи: код ловца којег је змија ујела за пету; кроз дечије очи блиставе од врућице; жену што губи крв лежећи на самртној постељи; сликара бизона који је у међувремену ослепео; стараца промрзлих стопала. Вечна књижевност је најстарија позната медицина на свету. Пре но што се спустила на глинене таблице, прочистила је гласове, умирила душе. Она то и данас чини сваки пут када се мајка укочена од умора нагне над дете и исприча му причу, отпева песмицу. Никада није било истинске разлике између речи и писма. Писмо је млађа сестра речи где један човек, крећући се из своје самоће ка самоћи другога, насељава простор између ове две самоће Млечним Путем речи. Оно што нам се обраћа јесте оно што нас воли. Реч лишена љубави је глува, без последица. „Не умем да ти говорим, дакле убијам те“: Љубав је напор да се иступи из те природне смрти свакога сваким. Љубав је та елементарна благонаклоност којом се једна самоћа може обратити другој самоћи и, уколико затреба, испратити је и кроз сами мрак. Не желим да патиш. Не желим да ти се поглед изгуби испод тешке завесе крви. Слушај. Слушај ме. Пажљиво слушај сваку причу, свако име њеног лика. Не желим да умреш и за тебе развијам свитке вечне књижевности – бајке, митове, легенде, романе, приповетке, поеме, молитве. Венера, Ева, Ифигенија, Беатрича, Федра, Ана Карењина,… - небројено је мноштво болничарки што на први позив иступају из вечне књижевности. Благотворна је вечна књижевност и тај начин на који нам се обраћа тихим гласом, жуборећи. Чаробно је веровање око којег она лучи своје приче, попут бршљана што се обмотава око дрвета: све док нам се неко обраћа, умрети је немогуће. 

Штиво можете допунити изванредним Бобеновим размишљањима о томе зашто љубав није жртва или пак о лепоти живота. А надопунити се да и Џон О'Донохуовим редовима о човековој чежњи за припадањем.

Роџер Скрутон о значају естетског образовања

Anybody who cares for the future of humanity should study how to revive the "aesthetic education", which has the love of beauty as its goal.

Задржимо се још мало на студији Роџера Скрутона (27. фебруар 1944),  Beauty. A very short introduction, о којој смо већ имали прилику да пишемо осврћући се на његово виђење метафизичког преображаја лепотом природе.

Размишљајући о значају уметности, Роџер Скрутон бележи следеће:

Art, as we known it, stands on the threshold of the transcendental. It points beyond this world of accidental and disconnected things to another realm, in which human life is endowed with an emotional logic that makes suffering noble and love worthwhile.

Ослањајући се на Кантове аргументе, Скрутон подвлачи да је искуство лепоте, као и суд о њој, својствен искључиво човеку, као разумном бићу. Само биће као што је човек - обдарено језиком, самосвешћу, практичним и моралним расуђивањем - може посматрати свет на један непристрасан начин, не желећи одмах да га искористи, већ пре да у њему ужива. Као такав, смисао за лепоту уколико га приволимо и уколико му се препустимо, узводи нас до најузвишенијих истина света и постојања. 

Према томе, уметност не може да постоји у свету кича, који је свет конзумеризма и у којем све чека и задобија вредност кроз искоришћавање. Уметност за разлику од тога позив је ка узвишенијем постојању у којем све задобија пуну вредност и као такво бива освештано поштовањем. Уметност је, према томе, истинско отелотворење човекове духовне тежње ка лепоти будућега века.

In seeing places, buildings and artefacts as sacred we project on to the material world the experience that we receive from each other, when embodiment becomes a "real presence", and we perceive the other as forbidden to us and untouchable. Human beauty places the transcendental subject before our eyes and within our grasp. It affects us as sacred things affect us, as something that can be more easily profaned than possessed. 

Ово запажање нас упаво води ка Скрутоновом пажње вредном разликовању између светости и порнографије.

The pornographic image is like a magic wand that turns subjects into objects, people into things - and thereby disenchants them, destroying the source of their beauty. It causes people to hide behind their bodies, like puppets worked by hidden strings. Ever since Descartes's cogito, the idea of the self as an inner homunculus, has cast its shadow over our views of the human person. The Cartesian picture tempts us to believe that we go through life dragging an animal on a lead, forcing it to do our bidding until, at the last, it collapses and dies. I am a subject; my body an object: I am I, it is it. In this way the body becomes a thing among things, and the only way I can rescue it is to assert a right of ownership, to say, this body is not just any old object, but one that belongs to me. And that is precisely how the relation between soul and body is viewed in the pornographic image.

За разлику од једног оваквог погледа на човека и његово тело, постоји и онај други, који би се могао окарактерисати као теолошки, или још боље речено, у правом смислу теолошки. Према њему:

My body is not an object but a subject, just as I am. I don't own it, any more than I own myself. I am inextricably mingled with it, and what is don to my body is done to me. And there are ways of treating it that cause me to think and feel as I would not otherwise think or feel, to lose my moral sense, to become hardened or indifferent to others, to cease to make judgments or to be guided by principles and ideals. When this happens it is not just I who am harmed: all those who love me, need me or relate to me are harmed as well. For I have damaged the par on which relationships are built.

Из реченог Скрутон изводи неколики закључака. Један од њих је да осуда проституције није била само производ пуританске нетрпељивости, већ препознавање најдубље истине да човек и његово тело нису две реланости, већ једна те иста и да продавање тела неминовно води и продавању човекове душе. На ову истину се надовезује и следећи закључак, а то је да порнографија не представља, како то масовни медији желе да преставе јавности, омаж људској лепоти већ њено најдрскије скрнављење.

Због свега реченог и оног што се између редова може наслутити, Скрутон инсистира на значају естетског и уметничког образовања - образовања у правом смислу речи. Не стицање пуког знања ради знања, већ да се кроз његово усвајање и примену човек преметне у врлинско биће каквим је позван и да буде.

That is why art matters. Without the conscious pursuit of beauty we risk falling into a world of addictive pleasures and routine desecration, a world in which the worthwhileness of human life is no longer clearly perceivable.

Тамо где се уклони лепота и светост, према Роџеру Скрутону, наступа кич. 

The world of kitsch is in a certain measure a heartless world, in which emotion is directed away from its proper target towards sugary stereotypes, permitting us to pay passing tribute to love and sorrow without the trouble of feeling them. It is no accident that the arrival of kitsch on the stage of history coincided with the hitherto unimaginable horrors of trench warfare, of the holocaust and the Gulag - all of them fulfilling the prophecy that kitsch proclaims, which is the transformation of the human being into a doll, which in one moment we cover with kisses, and in the next moment tear to shreds. 

За овом констатацијом тек следи право питање: како у нашем постмодерном друштву, које је обележено кичем, живети живот у којем лепота заузима централно место? Роџер Скрутон одговара:

Kitsch deprives feeling of its cost, and therefore of its reality; desecration augments the cost of feeling, and so frightens us away from it. The remedy for both states of mind is suggested by the thing that they each deny, which is sacrifice. (...) Sacrifice is the core of virtue, the origin of meaning and the true theme of high art. Sacrifice can be avoided, and kitsch is the great lie that we can both avoid it and retain its comforts. Sacrifice can also be made meaningless by desecration. But, when sacrifice is present and respected, life redeems itself; it becomes an object of contemplation, something that "bears looking at", and which attracts our admiration and our love.

Оно што бисмо могли издвојити као својврстан Скрутонов закључак о значају естетског образовања било би:

Beauty is vanishing from our world because we live as though it did not matter; and we live that way because we have lost the habit of sacrifice and are striving always to avoid it. The false art of our time, mired in kitsch and desecration, is one sign of this.
To point to this feature of our condition is not to issue an invitation to despair. It is one mark of rational beings that they do not live only - or even at all - in the present. They have the freedom to despise the world that surrounds them and to live in another way. The art, literature and music of our civilization remind them of this, and also point to the path that lies always beyond them: the path out of desecration towards the sacred and the sacrificial. And that, in a nutshell, is what beauty teaches us.

Још једном упућујемо на читање Скрутонове књиге, Beauty. A very short introduction, у целини, а штиво можете проширити и освртом Кристијана Бобена и Едвара Буба о лепоти живота.