Бернар Стиглер о проблему униформисаног приступа познању

Размишљајући о деградацији демократије, савремени француски философ Жан-Мишел Бење забележио је како њено обнављање путем дигитализације делује ”попут песмице коју чујемо с времена на време”. С тим, пита се он: Ко још данас верује у њен рефрен? Наиме, ”реалност нам свакодневно намеће, бележи он у наставку, уверење према којем се идентитети једних и других своде само на бројке, при чему не изражавају други садржај до онај који је своствен њиховом лутању по мрежи; она обзнањује осећање према којем чињеница да смо незаменљиви, услов сваког морала, данас више не важи, као ни осећање о лично прихваћеној одговорности”. Управо се у томе огледа оно што Бење развија детаљније кроз сагледавање човековог свођења са иконе на гаџет.

Поменуто свођење омогућено је, према мишљењу једног другог, такође нама савременог француског философа, Бернара Стиглера (1. април 1952), неконтролисаним порастом индустријског популизма. У делу-манифесту Ars Industrialis. Изнова надахнути свет. Вредност духа наспрам индустријског популизма детаљно се посвећује анализи и упоређивању ”друштва које се организује око знања” и ”друштва које се организује око информације”.

Друштво које је организовано око информације јесте друштво уређено R технологијама, односно друштво контроле којем је у интересу развијање и одржавање друштвене разједињености. Друштво које настоји да се организује око знања у основи има тежњу ка удруживању које савремена, искључиво економски оријентисана индустрија, како то показује Пол Жоријон размишљајући о поробљености демократије финансијама, жели да предупреди не би ли се наметнула као нови носилац светског поретка.

Успостављање индустријске политике кадре да образује нове облике удружених средина - једине у којима се може разрасти живот духа - а које према тој карактеристици и сачињавају основу индустрије знања и друштва познања, представља дугорочну делатност коју може да изнесе једино ново, јавно, међународно мнење у којем би се нашли и приватни и државни сектори са идејом да покрену нову индустријску цивилизацију - нову по томе што би превазилазила апорије организације засноване на разједињавању, а то се очигледно не подудара са интересима финансијског и планетарног капитализма. 

Самим тим, оно што се у јавности пласира, да не кажемо намеће, кроз позитивно оцењивање, јесте управо оно што Бернар Стиглер назива ”заговарање прилагодљивог познајног капитализма”. 

То је наиме увертира већ наредне тврдње према којој културни капитализам од времена људске рефлексије прави тржишну робу, а од ње најстандардизованији могући серијски производ, тј. неминовно, апсолутно одсуство мисли, а самим тим, систематску организацију која води паду духовне вредности. И то је сама та логика: прилагођавање је управо оно које води поменутом одсуству савести коју представља отуђивање моћи одлучивања према којем би и другачији исходи били могући.

Оно ка чему се тежи друштвеним уређењем заснованим искључиво на информацији, као и поменутим прилагођавањем као основним менаџерским принципом, представља, према овом савременом француском философу, ”генерализацију мождане доступности” која није кадра да сагледава будућност на креативно-критичан начин, него свему прилази једнозначно и фаталистички. Управо овај фатализам, примећује Стиглер, води

економској, али и политичкој и цивилизацијској катастрофи: Он побија сваку могућност делања и осмишљавања будућности; он од неправде и случајсности чини закон свих ствари, а то је у основи омражене декаденције која најосетљивија бића гура ка смртоносним крајностима или самоубиству. 

У основи ове конзумерстичко-конформистичко-индивидуалистичке логике налази се следећи принцип:

Неопходно је непрестано и флуидно прилагођавање активностима конкурената, као што се треба континуирано и флуидно прилагођавати непрестано обнављаном приливу потрошачких производа, а за то је неопходно учинити људски мозак доступним - доступним за ово континуирано прилагођавање било приливом краткорочних индустријских производа којима је творац културна индустрија заглупљивања као што је то TF1 (први програм француске државне телевизије), било ”економијом знања” која има за циљ да целокупну активност духа подведе под овај модел прилагођавања, тј. растакања. Проблем почива у томе што у оба случаја страда дух, јер дух је пре свега све оно што је кадро да осмисли и реализује алтернативе, а саткан је искључиво од удруживања духова.

А да би се духови уопште покренули на овакву креативну активност неопходно је, према мишљењу Бернара Стиглера, континуирано образовање духова за отвореност, а не за надзирање и контролу. Пуко контролисање духова, неминовно води њиховом уништавању. Због тога друштва заснована на контроли неминовно воде опадању вредности духа.  

Речено можете допунити изванредним увидима Жаклин-Барус Мишел о урушавању размишљања, Питера Слотердајка о припитомљавању човека или пак већ поменутим редовима Жан-Мишел Бењеа о свођењу перцепције човека као иконе на гаџет. Затим се вратите Бернар Стиглеровим редовима о оптимистичко-песимистичком односу према реалности, а дело Ars Industrialis. Изнова надахнути свет. Вредност духа наспрам индустријског популизма вреди прочитати у целини.

Бернар Стиглер о оптимистичко-песимистичком односу према реалности

Јирген Хабермас је размишљајући о веровању и знању у плуралистичком постсекуларном друштву скренуо пажњу како се он олако тумачи било кроз призму оптимизма где се наводно знање еманципује у односу на веровање или пак песимизма тамо где се ово раздвајање салгедава као нежељено подвајање реалности. Позивајући верујуће људе да иступе из домена приватности у који су били скрајнути и ступе на поље јавне комуникације која ангажује друштво у целини. Он је, у том смислу, подсетио на неопходност превођења богатих теолошких појмова и концепата на језик разумљив савременом човеку. "Они су ти, подвлачи Јирген Хабермас, који морају превести  своја верска убеђења на секуларизовани језик уколико желе да им аргументи буду већински усвојени".

Оно на чему бисмо овде желели мало дуже да се задржимо јесте ово подвојено оптимистичко-песимистичко одношење према тумачењу реалности које постаје све комплексније према увидима савременог француског философа Бернара Стиглера (1. април 1952) изнетим у веома занимљивој студији У прекиду. Како не полудети?

Успоствљајући и анализирајући појам "прекида" кроз феномен убрзања иновације којим управљају господари технолошког напретка, на који се са интересантим увидима осврће и Пол Жорион говорећи о поробљености демократије финансијама, Бернар Стиглер акценат ставља да до манипулације савременим друштвом долази управо услед тога што оно непрестано каска и касни у односу на технолошко-економски напредак што за резултат има урушавање и парализу друштвених структура неспособних да напредак приме и усвоје, те на жељени начин каналишу. Како се не би полудело пред тим феноменом, обично се прибегава, оцењује Бернар Стиглер, давању олаких оптимистичко-песимистичких одговора.

Оптимизам и песимизам су, у оваквим условима, недостојни, непримерени и куквички. Као негирање очигледности и као одбијање ситуације коју та очигледност пројављује, представљају "лаке" (свакодневне) облике лудила: треба бити луд да би се наставило живети као да се ништа не дешава, знајући, али не желећи знати, оно што се свуда пројављује.

Као што Жан-Мишел Бење подвлачи, размиљајући о феномену свођења човека са иконе на гаџет, како је "у бити постхуманистичких утопија присутна презасићеност бивања оним што јесмо", што доводи до осећаја олакшања уколико чујемо да су "ово можда последњи дани и да је достигнута тачка у којој ће он (човек) напокон моћи да се ослободи своје чемерне љуштуре и ступи на поље бесмртности". Јасно уочавамо подвојеност оптимистичко-песимистичког сагледавања савемених историјских прилика и реалности, на шта Бернар Стиглер луцидно упозорава:

Попут оптимизма, песимизам се састоји у томе као да се ништа не дешава. Песимиста се позива на аргумент негативног фатализма како ништа не би чинио: све је већ одиграно, све је већ касно. Оптимиста такође ништа не чини, јер сматра како се ништа не дешава до оно што је сасвим уобичајено. Оптимизам и песимизам на тај начин један другог потврђују и учвршћују затварајући се у узајамно негирање, што познајемо као феномен који психоанализа описује као рационализације, то јест, веома добро исконструисане лажи са циљем да забашуре реалност. И песимизам и оптимизам поричу очигледност, то јест, императив не да се буде песимиста или оптимиста, већ храбар. 

Попут Дејвида Вајта који храброст описује као срчаност пред свакодневицом реалности, тако и Бернар Стиглер истиче да се: 

ово криминално негирање одвија са огромном подршком која за сврху има охрабривање песимиста и оптимиста у њиховом негирању свих могућности и неопходности делања - апарат који је сачињен од технологија и установе за отклањање воље с једне стране и, дисруптивних система који успостављају друштвену немоћ, са друге. Оптимизам и песимизам на такав начин поричу речено да, попут предворја лудила, воде ка патолошким процесима радикализације који још додатно поспешују оспоравање и порицање - успостављајући терор и паничне реакције који увек окончавају у најгорем.

У наставку текста, Бернар Стиглер истиче да решење види у супротстављању овом црно-бело, песимистично-оптимистичком приступу реалности, индивидуалних и колективних словесних и рационалних ставова.

Песимизам и оптимизам су стања душевног расположења. Размишљати рационално, то јест размишљати тако што би се узимале у обзир акције које би се могле појавити, или размишљати о условима у којима би могуће делатности могле отворити будућност још увек у најави изван и изнад онога што наступа, значи преобликовати ова душевна стања у критичке одлуке засноване на јавној расправи против свих оних процеса негације као и срљања у искушење најгорег у чему се углавном састоји последњи израз нагосонског испада.   

 Прочитано можете допунити изванредним увидима Жан-Мишел Бењеа о Демократији 2.0 или пак Питера Слотердајка о припитомљавању човека, као и Бертран Вержелијевим о поигравању са постојањем. Свакако препоручујемо читање дела У прекиду. Како не полудети? Бернара Стиглера у целости.