Бернар Стиглер о проблему униформисаног приступа познању

Размишљајући о деградацији демократије, савремени француски философ Жан-Мишел Бење забележио је како њено обнављање путем дигитализације делује ”попут песмице коју чујемо с времена на време”. С тим, пита се он: Ко још данас верује у њен рефрен? Наиме, ”реалност нам свакодневно намеће, бележи он у наставку, уверење према којем се идентитети једних и других своде само на бројке, при чему не изражавају други садржај до онај који је своствен њиховом лутању по мрежи; она обзнањује осећање према којем чињеница да смо незаменљиви, услов сваког морала, данас више не важи, као ни осећање о лично прихваћеној одговорности”. Управо се у томе огледа оно што Бење развија детаљније кроз сагледавање човековог свођења са иконе на гаџет.

Поменуто свођење омогућено је, према мишљењу једног другог, такође нама савременог француског философа, Бернара Стиглера (1. април 1952), неконтролисаним порастом индустријског популизма. У делу-манифесту Ars Industrialis. Изнова надахнути свет. Вредност духа наспрам индустријског популизма детаљно се посвећује анализи и упоређивању ”друштва које се организује око знања” и ”друштва које се организује око информације”.

Друштво које је организовано око информације јесте друштво уређено R технологијама, односно друштво контроле којем је у интересу развијање и одржавање друштвене разједињености. Друштво које настоји да се организује око знања у основи има тежњу ка удруживању које савремена, искључиво економски оријентисана индустрија, како то показује Пол Жоријон размишљајући о поробљености демократије финансијама, жели да предупреди не би ли се наметнула као нови носилац светског поретка.

Успостављање индустријске политике кадре да образује нове облике удружених средина - једине у којима се може разрасти живот духа - а које према тој карактеристици и сачињавају основу индустрије знања и друштва познања, представља дугорочну делатност коју може да изнесе једино ново, јавно, међународно мнење у којем би се нашли и приватни и државни сектори са идејом да покрену нову индустријску цивилизацију - нову по томе што би превазилазила апорије организације засноване на разједињавању, а то се очигледно не подудара са интересима финансијског и планетарног капитализма. 

Самим тим, оно што се у јавности пласира, да не кажемо намеће, кроз позитивно оцењивање, јесте управо оно што Бернар Стиглер назива ”заговарање прилагодљивог познајног капитализма”. 

То је наиме увертира већ наредне тврдње према којој културни капитализам од времена људске рефлексије прави тржишну робу, а од ње најстандардизованији могући серијски производ, тј. неминовно, апсолутно одсуство мисли, а самим тим, систематску организацију која води паду духовне вредности. И то је сама та логика: прилагођавање је управо оно које води поменутом одсуству савести коју представља отуђивање моћи одлучивања према којем би и другачији исходи били могући.

Оно ка чему се тежи друштвеним уређењем заснованим искључиво на информацији, као и поменутим прилагођавањем као основним менаџерским принципом, представља, према овом савременом француском философу, ”генерализацију мождане доступности” која није кадра да сагледава будућност на креативно-критичан начин, него свему прилази једнозначно и фаталистички. Управо овај фатализам, примећује Стиглер, води

економској, али и политичкој и цивилизацијској катастрофи: Он побија сваку могућност делања и осмишљавања будућности; он од неправде и случајсности чини закон свих ствари, а то је у основи омражене декаденције која најосетљивија бића гура ка смртоносним крајностима или самоубиству. 

У основи ове конзумерстичко-конформистичко-индивидуалистичке логике налази се следећи принцип:

Неопходно је непрестано и флуидно прилагођавање активностима конкурената, као што се треба континуирано и флуидно прилагођавати непрестано обнављаном приливу потрошачких производа, а за то је неопходно учинити људски мозак доступним - доступним за ово континуирано прилагођавање било приливом краткорочних индустријских производа којима је творац културна индустрија заглупљивања као што је то TF1 (први програм француске државне телевизије), било ”економијом знања” која има за циљ да целокупну активност духа подведе под овај модел прилагођавања, тј. растакања. Проблем почива у томе што у оба случаја страда дух, јер дух је пре свега све оно што је кадро да осмисли и реализује алтернативе, а саткан је искључиво од удруживања духова.

А да би се духови уопште покренули на овакву креативну активност неопходно је, према мишљењу Бернара Стиглера, континуирано образовање духова за отвореност, а не за надзирање и контролу. Пуко контролисање духова, неминовно води њиховом уништавању. Због тога друштва заснована на контроли неминовно воде опадању вредности духа.  

Речено можете допунити изванредним увидима Жаклин-Барус Мишел о урушавању размишљања, Питера Слотердајка о припитомљавању човека или пак већ поменутим редовима Жан-Мишел Бењеа о свођењу перцепције човека као иконе на гаџет. Затим се вратите Бернар Стиглеровим редовима о оптимистичко-песимистичком односу према реалности, а дело Ars Industrialis. Изнова надахнути свет. Вредност духа наспрам индустријског популизма вреди прочитати у целини.

Халил Џубран о поучавању

"Академија оспособљава човека за духовну и интелектуалну самосталност, за активно запажање и мишљење, за истраживање па, дакле, и за духовну слободу", забележио је, размишљајући о томе чему нас учи академија, истакнути руски философ Иван Александрович Иљин.

У доба које недвосмислно изискује да се размишљању вратимо и на њега озбиљно усредсредимо, како бритко оцењује Жаклин Барус-Мишел у својим редовима о урушавању размишљања, овог пута желимо да тој теми приступимо из перспективе човека који је важио и даље важи за једног од најдубљих созерцатеља људксе душе, америчког песника либанског порекла Халила Џубрана (6. јануар 1883-10. април 1931). 

У свом најпознатијем делу под називом Пророк, Халил Џубран је o поучавању записао:

Нитко вам не може открити ништа осим онога
што је већ лежало полууснуло, у почецима вашег знања.
Учитељ који се шеће у сјени храма, међу ученицима,
не даје од своје мудрости него од своје вјере и своје љубави.
Ако је доиста мудар, не нуди вам да уђете у кућу његове мудрости
него вас радије води до прага вешег духа.
Звјездар вам може говорити о својем поимању свемира,
али вам он не може дати својега поимања.
Музичар вам може пјевати о ритму који је у цијеломе свемиру,
али вам не може дати ухо које хвата ритам, ни глас који га одражава.
А онај који је упућен у науку о бројевима
може говорити о подрућјима тежине и мјере,
али вас не може одвести онамо.
Јер виђење једног човјека
не узајмљује своја крила другоме човјеку.
И као што сваки од вас стоји у Божијем знању
тако мора сваки од вас бити сам у својем познању Бога
и у својем поимању земље.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Ивана Иљина о томе чему нас учи Академија, а Халил Џубрановог Пророка препоручујемо да прочитате у целини.

Иван Иљин о томе чему нас учи Академија

Жаклин Барус-Мишел је, осврћући се на феномен урушавања размишљања, записала како је на школи да научи размишљању, то јест да научи да се постави питање смисла. Међутим, оно што се најчешће да приметити јесте то да се школа ”задовољава тиме да пружи норме, технике, обогаћене пропратним узорним садржајима, али не учи упитаности”. ”Људи су”, са своје стране примећује Петер Слотердајк пишући о припитомљавању човека, ”животиње међу којима једни узгајају друге док други бивају узгајани. (...) То је главно обележје технолошке и антропотехнолошке ере.” Полемишући са темељним вредностима хуманизма, долази до питања: ”шта још може припитомити човека, онда када хуманизам, у улози школе за припитомљавање човека, у томе није успео? (...) Шта још може припитомити човека онда када и после свих изведених покушаја у правцу едуковања људске врсте не знамо ни ко ни шта тачно васпитава васпитаче и са којим циљем?” ”Две хиљаде и пет стотина година после времена у којем је Платон писао, рекло би се, оцењује Слотердајк, да су се не само богови, већ и мудраци, повукли, остављајући нас саме пред нашим незнањем и полузнањем свега што познајемо.”

Руски философ, политички мислилац, теоретичар и историчар религије и културе, Иван Александрович Иљин (28. март 1883 - 21. децембар 1954), у изванредној збирци текстова ”Поглед у даљину. Књига промишњања и надања” пружа нам изванредне и веома дубоке увиде у то шта образовање јесте и како би му се требало приступити. 

У тексту под називом ”Борба за академију”, Иљин полази од питања: Шта је академија? и Шта је њен задатак? И одговара:

Академија је највиши степен у образовању и васпитању човека; и већ самим тим, одређује се њена суштина и специфичност.

За разлику од основне школе којој је сврха да дете научи да чита, пише и схвата прочитано; да концентрише своју пажњу и располаже памћењем; где наставник настоји да у детету ”пробуди духовност његовог инстинкта - доброту, савест, врлину, религиозну веру, национално осећање и правну свест...” и средње школе где се човек учи да ”усвоји градиво које му је понуђено и да њиме технички влада”, где ауторитет наставника и даље остаје руководећи: ”он даје тумачења, упутства, лекције, задаје задатке и вежбе”, академија, она се ”не обраћа ни детету, ни младићу, већ интелектуално зрелом човеку: она га васпитава за самостално битисање и мишљење”.

У академији, према Иљиновој оцени, нема више места школским шемама, обавезним методама и непрекидној контроли. Они професори који на гимназијски начин приступају академској настави, показују како ”они сами, заправо, нису прерасли гимназију и на универзитету, строго говорећи, немају шта да траже.” Академска настава

не пуни памћење, нити се усваја појмљено и само техничи вежба мишљење. Овде се ради о јачању и продубљивању моћи суђења; овде се стиче умеће да се самостално приступа предмету, да се он самостално перципира и истражује. (...) Академски испити не постоје зато да би се оптерећивало памћење студената и да би се ауторитативно контролисало наметнуто мишљење. Академија учи предметном мишљењу и предметном истраживању: и на академском испиту, на провери, не би требало да буде памћење, већ моћ суђења и умеће оријентације у неистраженом и непознатом... Академија оспособљава човека за духовну и интелектуалну самосталност, за активно запажање и мишљење, за истраживање па, дакле, и за духовну слободу.

Иван Иљин у гимназијским данима

Попут Жаклин Барус-Мишел, тако и Иван Иљин, наглашава потребу полажења од непосредног искуства, јер академско истраживање није ништа друго до ”самостални доживљај истраживача, одговорна борба за истину, креативно тумачење, вежба (аскеза) моћи суђења, вештина доказивања и показивања.” Академија је стога 

дужна да човеку пренесе вештину одговорног, усамљеног мишљења - вештину да мисли из самог предмета, моћ целовитог сазрцања (интуиција) и строгог аналитичког посматрања (индукција).

Према Иљиновој оцени не постоји ништа погубније од неутемељеног мишљења, које је ”злоупотреба мисли, својствена необразованост”. На Академији није да ”установљава ’догмате’: она пита, тражи, истражује; она не поставља забране и не доводи до застоја: она живи динамички и стваралачки, али њена динамика је одговорна и опрезна, она испитује, сумња и проверава.”

Једном речју - академија остварује ”метод” и васпитава за метод. Метод је грчка реч; она означава пут ка циљу; у спознаји - борбу за истину. Академија управо и јесте школа самосталне борбе за истину. Читавог свог живота научник-истраживач се бори са самим собом, како би стекао неопходну чистоту, проницљивост и гипкост духа; са предметом, како би га испитао, сагледао и приказао; са језиком, како би њиме, на прави начин, овладао и прилагодио га. Он се бори због истине, како би је стварно доживео, учврстио и изразио.

Имајући у виду речено, постаје јасно, да према Иљину, основна намена академског васпитања човека почива у томе да се он научи слободи, јер, како и сам подвлачи ”слобода је одговорна, стваралчка самосталност човека”.

То је академија, то је истинска суштина универзитета и сваке високе школе као такве (ако она још заслужује своје име): то је лабораторија испитивачког и сумњајућег истраживања које се одвија у духу религиозног сазрцања. Акаденија настаје из слободе, ствара у слободи и васпитава за слободу; она, у исто време, настоји да слободно схвати оне високе обавезе и оне навише нужности којима човек добровољно мора да се потчини ради предметне спознаје. Она не истражује ради тога да би све разложила и разрушила, већ ради тога да би увидела аутентично, да би га верно описала и да би стваралачки изградила витално. Она, наравно, јесте школа мисли; али та мисао је испуњена љубављу и вољом: она посматра, сазрцава и радосно поима дело руку Божијих. Стога, академија тражи целог човека: а од њега самог - тражи морално напрезање и религиозно уздизање: у противном, он се неће дотаћи најважнијег и најзаветнијег: тајне чулних, нечулних и натчулних светова. И оно прво, од чега свака академија мора да крене, то је превладавање свих споља наметнутих и мртвих интелектуалних схема и шаблона: све то, попут смртоносног отрова, делује на мисао, на савест, на дух и на вољу човека.

Прочитано можете допунити изванредним увидима Јиргена Хабермаса о веровању и знању у плуралистичком постсекуларном друштву, Роџер Скрутоновим о значају естетског образовања, или пак Николај Берђајевљевим о меандрима философског познања. У сваком случају, књигу Ивана Александровича Иљина, ”Поглед у даљину. Књига промишњања и надања”, препоручујемо да прочитате у целини.

Жаклин Барус-Мишел о урушавању размишљања

Жаклин Барус-Мишел, психосоциолог, професор емеритус на паришкој Сорбони, у тексту "Хипермодерност, превазилажење или перверзија модерности?", једном у низу веома интересантних студија објављених у зборнику Хипермодерни појединац, покушава да одговори на питање да ли је хипермодерност превазилажење или перверзија модерности? Теза коју заступа, а која изискује разраду, своди се на оцену хипермодерности као на својеврсну фикцију, на запостављање мисли на уштрб слике.

Оно што заиста плени у тексту Жаклин Барус-Мишел јесте њена директност и непосредност. Без икаквог увијања, погађа директно у средиште проблема и изражава га са прецизношћу и јасноћом. Према њеној оцени хипермодерност недвосмислено уводи фиктивну реалност и због тога збуњује. 

Хипермодерност је сан дехуманизације. Хипермодерни човек сања да сам себе произведе уз помоћ најразвијеније технологије: не само да оперише или исправља, или пак пресађује, већ да производи, клона учини живим, слику идеалног сопства, крајње нарцисоидног и перверзног.
Човек ће, као врста, убудуће бити замењена технологијом, произведена технологијом, проверавана технологијом. Све ја аутоматизовано, скенирано, укључено у мрежу, снимљено. 

Да ли је овај тип индивидуе већ присутан у нашем друштву или је то само медијска слика која нам се подмеће не бисмо ли се са њом поистоветили, не би ли разорила постојећи објективни морални и друштвени контекст о којем говори и пише Марк Хуњади размишљјући о суштинском проблему клонирања, тешко је о томе на овом стадијуму било шта рећи. 

Модерни човек је био човек принципа, хипермодерни човек је човек фикције, представа које се предлажу, намећу особама изниклим из модерне западне културе, па и шире, уз помоћ слогана, слика, парадоксалних налога и конформистичког усаглашавања са технолошким, економским и друштвеним окружењем.
Модерни човек је стварао смисао, хипермодерни се конформише, прилагођава унапред осмишљеном свету high tech слика, где тржиште пише закон. Хипермодерно друштво функционише уз помоћ слике која приказује, нуди, узбуђује, све чини што треба како би спречила размишљање. Слике бришу једна другу бришући сећање. Реалност се фабрикује уз помоћ слика и обмана.

У наставку текста, Барус-Мишел примећује како савремени хипермодерни појединац уноси забуну поистовећујући видљивост са признатошћу и постојањем. Према његовом координатном систему вредности, постојимо само онда када смо виђени, нарочито у медијима. Медији на тај начин постају гарант постојања, а не више сервиси тумачења реалности и смисла.

За хипермодерног појединца не постоје ни време ни простор, он постоји искључиво уз помоћ својих мобилних и бежичних гаџета, ужурбан, победник, онај који ужива, циничан, сурфер над животом и смрћу.

Наиме, овај хипермодерни појединац верује како је све могуће и пошто је све могуће, онда је легитимно све и тражити, изискивати. Када нешто не иде по плану или како то уживање налаже, аутоматски се приступа проверавању и кажњавању - отклањању препреке ма ког да је она типа. Речено доводи до тога да се реалност почиње сагледавати искључиво кроз однос: узрок-последица и стимулус-реакција. Резутат тога је, у последњој инстанци, изостанак мишљења.

Уместо да мисли, хипермодерни човек, или онај који себе замишља таквим, калкулише. Калкулисати није исто што и размишљати; није исто што и стварати и давати смисао. Наиме, људи (homo sapiens) суштински имају потребу за давањем смисла њиховом бивању на свету, осмишљавању кохрентности која их доводи у сагласност са самим собом и која им омогућава да се крећу кроз властито постојање, прилагођавајући се окружењу, бивајући у прилици да исприповедају властиту животну причу. Дуго, пре периода модерности, тај смисао им је пружало предање и религија. Бог је поседовао све одговоре. Идеологије су смениле Бога, говорећи уместо њега шта и како. Историја је имала смисао у којем су појединци заузимали место које им је припадало. Уколико више ни Бог ни доктрина не успостављају проглашени смисао, онда остаје на човеку да га он сам произведе.   

За време модерности, човек је управо настојао да промишља властити смисао. У западном друштву, у оним срединама где је Бог скрајнут, човек се одлучио на властито промишљање попут Пенелопе, у недоглед, без икаквог ишчекивања Одисеја. Не улазећи у питање присуства и одсуства Божијег у промишљању смисла, Барус-Мишел, оцењује како управо у самом том човековом промишљању, почива оно што и чини човекову особеност, односно 

способност размишља о ономе што мисли, о вредностима које затупа, законима које усваја, кончинама које бира. Иако је то посао без краја, он је тај који уз помоћ начињених избора омогућава писање историје која га потом исписује. Другим речима, то значи непрестано враћање на учињене изборе, на свет који се гради, у чему управо и почива, према мишљењу Барус-Мишел, човекова слобода.

Човек који се поима као хипермодеран је можда онај који више воли да искористи ситуацију, него да нечему да смисао. То га доводи до стања бесмисла. Услед амбициозности и похлепе, човек sapiens sapiens понекад запостави размишљање како би измаштао властиту свемоћност и, парадоксално, сам себе потчини сопственим открићима не размишљајући о сврси и последицама. Такав је хипермодерни човек.

Оно што, према Жаклин Барус-Мишел постаје очигледно јесте то да ће човек у новим условима изузетног пораста технолошког напретка морати да одлучи чему се на крају приклања: размишљању или трговини. То уједно показује да модерни човек још увек није сасвим мртав. Итекако се размишља, можда више него пре, о етичким, моралним, правним, политичким, вредносним системима и друштвеним уређењима. У основи, води се прави, мање-више опазив рат за очување символа који су носиоци и преносиоци смисла. 

За разлику од символичког језика који говори језиком смисла, кодификовани језик баркодова економске хипермодерности говори језиком профита. Он не подстиче на размишљање, већ на трошење. Он није језик дељења, заједничарења, већ језик владања и потчињавања. Уместо да исцељује поделе уцељујући их пожељном разликом, он подстиче поделу и подвајање, одашиљући у непостојање све оне који нису на одговарајућој разини купо-продајне моћи.

Пред овим, Жаклин Брус-Мишел не види по човека друго решење до да се врати учењу о томе како се размишља. Иако нам је размишљање свима својствено, оно ипак изискује одређено развијање, као што то изискују и друге човекове способности. Речено, према томе, захтева својеврсну ревизију образовног система.

На школи је да научи размишљању, то јесте да научи да се постави питање смисла. Од детињства уколико се пружају одговори на чувено питање "зашто", омогућава се припрема чињења избора, осмишљавања представа које ћемо касније имати о свету, препознању вредности, изграђивању идентитета. Школа се најчешће задовољава тиме да пружи норме, технике (рачунање, читање, писање), обогаћене пропратним узорним садржајима, али не учи упитаности. Наставници нису обучени нити припремљени за рад на суштинском питању које важи за све прилике, а које управо подразумева критичку мисао: "Зашто?"; оно питање које деца непрестано изнова постављају испитујући свет и питајући се да ли у њему има смисла. 

Такав један приступ образовању омогућио би управо да се иступи из апстракности и насиља и ступи на тло познања смисла кроз искуство и однос који као такви неминовно не искључују критичко размишљање.     

Нову револуцију треба спровести у школама дајући деци средства за изградњу смисла, дешифровања чувеног питања "зашто" и образлагања разлога због којих их учимо ономе чему их учимо, и то кроз тумачење онога што око себе опажају, онога што живе и проживљавају; света на начин на који га и други виде. Такво једно образовање не може се задовољити искључиво овладавањем техника и одређених делова знања. 

Ово нас доводи до закључка сроченог у облику реторичког питања: није ли потребно разобличити хипермодерност како би се уобличио смисао. 

Прочитано можете обогатити Питер Слотердајковим размишљањима о припитомљавању човека, Џон Брековим изванредним увидима о човековој тежњи за вечним постојањем, или пак Жан-Мишел Бењеовим искрама о човеку у распону од иконе до гаџета.  

Петер Слотердајк о припитомљавању човека

Припитомљавање човековог бића никада није било промишљано као такво, а хуманизам је са њега скренуо поглед још у време Антике па ево све до данас - само уочавање реченог доводи нас до дубоке воде. 

 

”Хуманизам је умро 1945. године” изјавио је немачки постмодернистички философ Петер Слотердајк (26. јун 1947) анализирајући Хајдегерово Писмо о хуманизму током једног књижевног матинеа 15. јуна 1997. године у близини Бала, а то исто поновио и јула 1999. године на конгресу у Елмау. 

Ово Слотердајково контроверзно предавање, иако недовршено, почело је да се шири међу немачким интелектуалним круговима све док није израсло у оштру полемику са Јиргеном Хабермасом. Хабермас је Слотердајку приговорио да шири еугенистичке идеје фашистичког типа теоријом о антропотехнологији заснованој на генетском инжењерингу, на шта је Слотердајк одговорио како хуманизам уопште, а Хабермас нарочито, слепо превиђа могућности које човечанству, нарочито данас, пружа генетски инжењеринг који се као такав више не може избећи. Генетски инжењеринг је реалност испред које се не може побећи, а човек који ионако сам себе ствара кроз друштвене и образовне системе, у процес властитог ”припитомљавања” неизоставно мора, према Слотердајковом мишљењу, уврстити и могућности које нам пружа савремени технолошки напредак. Пред новонасталом ситуацијом не може се остати неделатан, јер и само неделање или одсуство делања јесте својеврсно делање.

Слотердајково предавање објављено је под називом Правила за људски парк, а у његовом наставку издавачи обично с правом придружују и текст Припитомљавање Бића, предавање које је изложио само неколико месеци касније, у Паризу, и у којем додатано појашњава своја основна становишта.

Хајдегер историјски свет Европе тумачи као позориште милитантних хуманизама; овај свет је простор на којем човекова субјективност са кобном кохерентношћу на сцену изводи преузимање власти над целосним бивством. У таквој једној перспективи, хуманизам не може бити ништа друго до природни саучесник свих страхота које могу бити почињене у име добра човечанства. (...) Наспрам таквих пропуста и чудовишних преокрета приморани смо да изнова поставимо питање мотива припитомљавања и едуковања човека.  

Ова констатација Слотердајка поставља пред следећа питања:

Шта још може припитомити човека онда када хуманизам, у улози школе за припитомљавање човека, у томе није успео? Шта још може припитомити човека онда када сви уложени напори у правцу самоприпитомљавања, у суштини, нису довели ни до чег другог до преузимања власти над целосним бивством? Шта још може припитомити човека онда када и после свих изведених покушаја у правцу едуковања људске врсте не знамо ни ко ни шта тачно васпитава васпитаче и са којим циљем? Осим уколико више уопште није могуће ни поставити питање образовања и васпитања човека у оквирима једноставних теорија припитомљавања и образовања?

Ослањајући се на Ничеово дело Тако је говорио Заратустра, Слотердајк развија властиту теорију о човеку као ономе који припитомљава и узгаја. 

Са Заратустриног становишта, данашњи људи су превасходно: ефикасни узгајивачи који су успели да трансформишу дивљег у савременог човека. Јасно је да се такав један процес није могао обавити другачије до уз помоћ хуманистичких средстава, односно средствима каква су припитомљавање, дресирање и образовање. 

Оно што хуманизам, према Слотердајковом мишљењу, није успео да предвиди јесте неминовна предстојећа борба по питању праваца која би требало да следе узгајивачи човека:

Људи су - то је његов (Заратустрин) утисак - успели, уз помоћ умешног удруживања етике и генетике да сами себе узгоје како би постали што мањи. Сами су себе подвргли припитомљавању и у дело спорвели узгајање које иде у правцу социјализације домаће животиње. (...) Ничеова сумња у васцелу хуманистичку културу има за циљ да открије тајну припитомљавања људи. 

Према Слотердајку овде је реч о сукобу који ће на суштински начин обележити будућност човечанства, а он се може исказати следећом Ничеовом дилемом: желимо ли да узгојимо малог или великог човека, односно хуманисту или надхуманисту, пријатеље човека или пријатеље натчовека? Под натчовеком ка којем се стреми и о којем Ниче говори, не треба у виду имати прошле и превазиђене форме мишљења човека, већ оне које тек треба да наступе, а чије обрисе полако почињемо да назиремо кроз призму антропотехнологије. Тиме, према Слотердајковом мишљењу, Ниче само указује на поље на којем ће се одвијати будуће дефинисање човека које ће у себе неминовно укључити и идеју антропотехницизма. Ослањајући се на Ничеову слику куће у којој се налазе они који желе и они који су жељени, при чему они жељени бивају сведени на предмет без имања сопственог субјективитета, Слотердајк заснива властиту тезу:

Људи су животиње међу којима једни узгајају друге док други бивају узгајани. (...) То је главно обележје технолошке и антропотехнолошке ере. Људска бића се све чешће налазе са активне или субјективне стране селекције, при чему нису вољно приморани да на себе преузму улогу селектора. Осим тога можемо приметити да: постоји извесна нелагодност у моћи бирања и то ће ускоро постати могућим извором невиности онда када људи изричито одбију да користе моћ избора у спровођењу власти селекције која им је у пракси постала могућa.

Према Слотердајку технолошки напредак ће нас неминовно у будућности довести до увођења извесних антопотехнолошких кодекса понашања. Тај кодекс ће ретроактивно утицати на преформулисање хуманизма у обличју у којем га ми данас познајемо. Временом ће се човечанство наћи пред неопходношћу политичког дефинисања саме људске врсте. Да смо на вратима реченог подсећа нас и недавно објављени текст бившег француског министра Лука Ферија, О револуцији трансхуманизма. Речено одлучивање ће се превасходно пројавити кроз могућности које буде пружао генетски инжењеринг, а у обличју за сад тек отворених питања: хоће ли будућа антропотехнологија достићи ступањ очигледног планирања људских карактеристика? Хоће ли човечанство успети као врста у целини да пређе са фатализма рађања на избор рађања и пренаталну селекцију? 

Слотердајк своје незавршено излагање завршава следећим речима:

Две хиљаде и пет стотина година после времена у којем је Платон писао, рекло би се да су се не само богови, већ и мудраци, повукли, остављајући нас саме пред нашим незнањем и полузнањем свега што познајемо. Оно што нам је остало на месту на којем су некада били мудраци јесу њихови списи у храпавом обличју и са све већим сенкама. Они и даље постоје у мање-више приступачним издањима. Још увек бисмо их могли читати само када бисмо знали из ког разлога би их и даље требало читати. Судбина им је да остану поређани на низовима мирних полица, попут пост рестант писама које никада нећемо преузети - слике или привиди једне мудрости у коју савременици све теже верују - а која су нам послали аутори за које више ни не знамо можемо ли их сматрати пријатељима. 

Поштански предмети који нису уручени више не представљају поруке могућим пријатељима - претварају се у архивске предмете. Некада одлучујуће књиге, престале су временом бивати писмима пријатељу; више се не налазе на ноћним сточићима читалаца. Похрањене су у безвремености архива: то је и хуманистичком покрету дало највећи елан у његовом некадашњем замаху. Све ређе се дешава да се архивисти спусте до текстуалних антиквитета како би у древним тврдњама тражили одговоре на савремена питања. Деси се можда, с времена на време, да у таквим истраживањима у мртвим подрумима културе, папири које дуго нисмо читали блесну као да прастаре муње из њих просијају. Могу ли и архивски подруми постати чистинама? Све указује на то да су архивисти наследили хуманисте. Онима који, а такви су веома ретки, и даље копају по архивама све ћешће се намеће идеја према којој је наш живот у ствари конфузни одговор на питања за која смо и заборавили где су тачно постављена.

Препоручујемо читање оба Слотердајкова текста у целини, а прочитано се може допунити и Лук Феријевим сагледавањем Револуције трансхуманизма као и Џон Брековим поређењем Homo sapiens-a и Homo scientificus-а. А нешто другачији увид у припитомљавање можете пронаћи у Жан-Филип Равуом тумачењу односа припитомљавања Малог Принца и лисице.

Јирген Хабермас о веровању и знању у плуралистичком постсекуларном друштву

Верујући људи су ти који морају превести своја верска убеђења на секуларизовани језик уколико желе да им аргументи буду већински усвојени.

Немачки философ и теоретичар, Јирген Хабермас (18. јун 1929.) ревидирајући Кантов категорички императив истиче да се под ”универзалним” може сматрати само оно што што смо предложили другима као нашу максиму не би ли се кроз дискусију она потврдила као универзална. На тај начин, тврди Хабермас ”долази до померања: гравитациони центар не почива више у ономе што свако жели да буде потврђено као универзални закон а да при томе не буде као такво оспорено, већ у ономе што сви једнодушно могу препознати као универзалну норму”.

Кроз ову призму, Јирген Хабермас анализира однос између веровања и знања, а у односу на дилему коју намеће савремени генетски инжењеринг који под лупу ставља будућност људске природе. У свом обраћању ”Веровање и знање”, изговореном 14. октобра 2001. године, приликом доделе Награде мира немачких књижара, Хабермас изнова анализира ”сукоб” који постоји између вере и науке. Текст овог обраћања објављен је заједно са текстом обраћања које је овај, један од највећих живих интелектуалаца, изговорио приликом доделе награде Доктор-Маргрит Енгер, 9. септембра 2000. године у Цириху, под називом ”Оправдана суздржаност” и излагања на конференцији Кристијан-Волф одржаној на Универзитету у Мелбурну, 28. јуна 2001. године, под називом ”Ка либералном еугенизму?”. Сва три текста, Јирген Хабермас, 2003. године објављује под јединственим називом Будућност људске природе. Ка либералном еугенизму?

Обраћајући се немачкој јавности само неколико месеци после 11. септембра 2001. године, Јирген Хабермас се у коштац хвата са деликатним питањем верског фундаментализма, јасно и недвосмислено истичући како он, иако претендује на религиозну основу и религиозни језик, са религијом нема ништа заједничко, већ представља чедо модернизма са пратећом глобализацијом и секуларизацијом. 

Наспрам глобализације, пише Хабермас,

која се данас намеће преко својих тумача безграничне трговине, многи су се надали повратку политике под другачијим обличјем - не под примарним хобсовим обличјем светске државне безбедности која привилегује полицију, тајне и војне службе, већ оном које би било у стању да на светском нивоу вреднује цивилизацију. На стадијуму на којем смо, не преостаје нам ништа друго до да се надамо на домишљатост разума - и докажемо да ипак о по нечему и промишљамо. 

Свеопшти талас глобализма пропраћен је потопом секуларизма, под којим исламски свет једва извлачи живу главу. Хабермас сматра да се његове катастрофалне последице неће осетити само у исламском свету, већ и у постсекуларном свету западне цивилизације. То га је нагнало да се изнова осврне на древну тему веровања и знања. Анализирајући концепт ”секуларизације” и начин на који је он пренет са јуридичке равни, као пренос црквеног добра у власништво државе, на поље модерне културе и социологије уопште, Хабермас анализира опречна становишта у односу на овај феномен и закључује како је он довео до неоправданог сукоба између религије и модерне изазваног либералним капитализмом.

Први модел, који је модел одбацивања, модерност тумачи у смислу оптимизма када је у питању прогрес који се сагледава као израз еманциповане модерности у односу на магију. Други модел, који наглашава одузимање власништва (експропријацију), модерност тумачи у смислу теорије урушавања и на модерност гледа као на ону којој изостаје укорењеност. Оба тумачења праве исту грешку. Оне модерност сматрају за нерешену игру између, с једне стране, науке и технологије чије је продуктивне снаге ослободио капитализам а, са друге, религије и Цркве чије су снаге усмерене на конзерватизам. Победу ниједна страна не може однети док не надвалада ону другу, а на тај начин обе испуњавају правила игре наметнуте либерлаизмом који поспешује покретачке снаге модерности.

Живећи у демократским друштвима чије аутентичне вредности не можемо спорити, Хабермас верујуће људе позива на троструко промишљање у односу на плуралистичко друштво којег су део. 

Најпре, неопходно је да верујућа савест начини напор у правцу надилажења когнитивних дисонанци које сусрет са представницима других конфесија и религија увек изнова стављају на видело. Затим, потребно је да се уједначи са научним ауторитетима који имају друштвени монопол над познањем света. На крају, требало би да се отворе премисама државе и њеног уставног права које почива на профаном моралу. 

Уколико се монотеистичке религије не уздигну на овај ”виши” ступањ рефлексије, Хабермас оцењује да би то потенцијално представљало велику опасност у смислу да би у том случају оне од силног притиска могле да испоље нежељени деструктивни карактер. При томе, он, с правом, наглашава да се овај троструки процес рефлексије не односи само и искључиво на верујуће људе, него на све чланове једног плуралистичког модерног демократског друштва.

Оно што он нарочито очекује од верујућих људи, пошто се поменута трострука рефлексија усвоји као континуиран процес, јесте да иступе из домена приватног у који су били скрајнути и ступе на поље јавне комуникаце која ангажује друштво у целини. Међутим, да би то иступање било могуће и да би оно уродило плодом, Јирген Хабермас подсећа на неопходност превођења богатих теолошких појмова и концепата на језик разумљив савременом човеку. ”Они су ти који морају превести своја верска убеђења на секуларизовани језик уколико желе да им аргументи буду већински усвојени.”

Уколико верујући људи не смогну довољно снаге и инвентивности у том подухвату превођења, као што су Оци Цркве својевремено веру преводили на језик разумљив античком грчком човеку, сами ће довести до тога да остану искључени из јавне расправе. А да је потреба за њиховим гласом неопходна показују и горућа питања која се пред човека данас намећу када генетски инжењеринг куца на вратима човекове реалности. 

Пред питањем: Каква је будућност људске природе?, верујући човек не може остати само при  тврдњи: ”Човек је створен по лику Божијем” а да исту не преведе и не приближи човеку којем је теолошки библијски језик стран придржавајући се, при томе, наведене троструке рефлексије. Ово позивање на Постање 1, 27 у контексту разматрања употребе људских ембриона у научне сврхе, поседује изузетно велики набој и штета би било искључити га из јавне расправе, али као што је већ речено оно завређује да буде преведено на језик разумљив модерном плуралистичком друштву. 

Ево како то Хабермас ради:

”Бог је створио човека по икони својој, по икони Божијој га је створио”. У чињеници да Бог који је љубав, ствара Адама и Еву као слободна бића која му наликују, није нужно бити верником да би се разумело шта значи ”по икони својој”. Не може бити љубави без познања другога, нити слободе без узајамног признавања. Та наспрамност која је у основи човековог обликовања изискује да човек буде слободан како би одговорио на примљени Божији дар. Остаје свакако да, без обзира што је створен по икони Божијој, он ипак бива представљен као онај којег је Бог створио. Са становишта порекла, он не може бити на истој равни као и Бог. Оно што је ”по икони” неизоставно је створено; што се, у условима у којима говоримо, интуитивно обраћа и онима који не размишљају на разини религије. Хегел је био опазио нешто од тога говорећи о разлици између ”стварања” Божијег и ”рађања” Богом. Бог остаје ”Бог слободних људи” све дотле док се не поништи разлика између Творца и творевине. Само под тим условом чин Божијег стварања не имплицира никакву детерминацију која би представљала препреку човековој самовласности.

Такав један Бог, који је уједно Творац и искупитељ, да би деловао нема потребу за природним законима као што је то случај са каквим техничарем нити за правилима кодификваног језика, као што је то случај са каквим информатичарем. Глас Божији који позива у живот од почетка саопштава да се ступа у свет моралне осетљивости. У том смислу Бог може ”детерминисати” човека доделивши му истовремено и способност и задатак да буде слободан. Имајући то у виду, не морамо веровати у теолошке премисе да бисмо разумели да би једна другачија овисност, то јест узрочна овисност, ступила на снагу онда када бисмо ово разликовање од којег хипотетички полазимо реинтерпретирали на такав начин да у том процесу Бога заменимо неким ко би био нама раван. Дргачије речено, то би значило давање могућности човеку који би био вођен својим преференцијама да дејствује над неизвесном комбинаториком родитељског хромозомског низа, а да при томе није допуштено претпостављати да за то деловање постоји консензус, било то и противчињењем, са оним на којег се оно односи. Такво виђење ствари нас враћа на питање којим сам се бавио на другим местима: Да ли ће први човек који  по свом слободном нахођењу буде на нивоу природе детерминисао биће другог човека довести до укидања једнакости слободе каква постоји међу бићима једнаким по рођењу којима на исти начин бива загарантована и различитост.

Препоручујемо читање Хабермасовог текста ”Веровање и знање” у целини, као и књигу Будућност људске природе. Ка либералном еугенизму? у којем Хабермас одговара на постављено питање. Прочитано можете допунити и изванредним поетско-философским искуством ватрене ноћи Ерика-Емануела Шмита.

Роџер Скрутон о значају естетског образовања

Anybody who cares for the future of humanity should study how to revive the "aesthetic education", which has the love of beauty as its goal.

Задржимо се још мало на студији Роџера Скрутона (27. фебруар 1944),  Beauty. A very short introduction, о којој смо већ имали прилику да пишемо осврћући се на његово виђење метафизичког преображаја лепотом природе.

Размишљајући о значају уметности, Роџер Скрутон бележи следеће:

Art, as we known it, stands on the threshold of the transcendental. It points beyond this world of accidental and disconnected things to another realm, in which human life is endowed with an emotional logic that makes suffering noble and love worthwhile.

Ослањајући се на Кантове аргументе, Скрутон подвлачи да је искуство лепоте, као и суд о њој, својствен искључиво човеку, као разумном бићу. Само биће као што је човек - обдарено језиком, самосвешћу, практичним и моралним расуђивањем - може посматрати свет на један непристрасан начин, не желећи одмах да га искористи, већ пре да у њему ужива. Као такав, смисао за лепоту уколико га приволимо и уколико му се препустимо, узводи нас до најузвишенијих истина света и постојања. 

Према томе, уметност не може да постоји у свету кича, који је свет конзумеризма и у којем све чека и задобија вредност кроз искоришћавање. Уметност за разлику од тога позив је ка узвишенијем постојању у којем све задобија пуну вредност и као такво бива освештано поштовањем. Уметност је, према томе, истинско отелотворење човекове духовне тежње ка лепоти будућега века.

In seeing places, buildings and artefacts as sacred we project on to the material world the experience that we receive from each other, when embodiment becomes a "real presence", and we perceive the other as forbidden to us and untouchable. Human beauty places the transcendental subject before our eyes and within our grasp. It affects us as sacred things affect us, as something that can be more easily profaned than possessed. 

Ово запажање нас упаво води ка Скрутоновом пажње вредном разликовању између светости и порнографије.

The pornographic image is like a magic wand that turns subjects into objects, people into things - and thereby disenchants them, destroying the source of their beauty. It causes people to hide behind their bodies, like puppets worked by hidden strings. Ever since Descartes's cogito, the idea of the self as an inner homunculus, has cast its shadow over our views of the human person. The Cartesian picture tempts us to believe that we go through life dragging an animal on a lead, forcing it to do our bidding until, at the last, it collapses and dies. I am a subject; my body an object: I am I, it is it. In this way the body becomes a thing among things, and the only way I can rescue it is to assert a right of ownership, to say, this body is not just any old object, but one that belongs to me. And that is precisely how the relation between soul and body is viewed in the pornographic image.

За разлику од једног оваквог погледа на човека и његово тело, постоји и онај други, који би се могао окарактерисати као теолошки, или још боље речено, у правом смислу теолошки. Према њему:

My body is not an object but a subject, just as I am. I don't own it, any more than I own myself. I am inextricably mingled with it, and what is don to my body is done to me. And there are ways of treating it that cause me to think and feel as I would not otherwise think or feel, to lose my moral sense, to become hardened or indifferent to others, to cease to make judgments or to be guided by principles and ideals. When this happens it is not just I who am harmed: all those who love me, need me or relate to me are harmed as well. For I have damaged the par on which relationships are built.

Из реченог Скрутон изводи неколики закључака. Један од њих је да осуда проституције није била само производ пуританске нетрпељивости, већ препознавање најдубље истине да човек и његово тело нису две реланости, већ једна те иста и да продавање тела неминовно води и продавању човекове душе. На ову истину се надовезује и следећи закључак, а то је да порнографија не представља, како то масовни медији желе да преставе јавности, омаж људској лепоти већ њено најдрскије скрнављење.

Због свега реченог и оног што се између редова може наслутити, Скрутон инсистира на значају естетског и уметничког образовања - образовања у правом смислу речи. Не стицање пуког знања ради знања, већ да се кроз његово усвајање и примену човек преметне у врлинско биће каквим је позван и да буде.

That is why art matters. Without the conscious pursuit of beauty we risk falling into a world of addictive pleasures and routine desecration, a world in which the worthwhileness of human life is no longer clearly perceivable.

Тамо где се уклони лепота и светост, према Роџеру Скрутону, наступа кич. 

The world of kitsch is in a certain measure a heartless world, in which emotion is directed away from its proper target towards sugary stereotypes, permitting us to pay passing tribute to love and sorrow without the trouble of feeling them. It is no accident that the arrival of kitsch on the stage of history coincided with the hitherto unimaginable horrors of trench warfare, of the holocaust and the Gulag - all of them fulfilling the prophecy that kitsch proclaims, which is the transformation of the human being into a doll, which in one moment we cover with kisses, and in the next moment tear to shreds. 

За овом констатацијом тек следи право питање: како у нашем постмодерном друштву, које је обележено кичем, живети живот у којем лепота заузима централно место? Роџер Скрутон одговара:

Kitsch deprives feeling of its cost, and therefore of its reality; desecration augments the cost of feeling, and so frightens us away from it. The remedy for both states of mind is suggested by the thing that they each deny, which is sacrifice. (...) Sacrifice is the core of virtue, the origin of meaning and the true theme of high art. Sacrifice can be avoided, and kitsch is the great lie that we can both avoid it and retain its comforts. Sacrifice can also be made meaningless by desecration. But, when sacrifice is present and respected, life redeems itself; it becomes an object of contemplation, something that "bears looking at", and which attracts our admiration and our love.

Оно што бисмо могли издвојити као својврстан Скрутонов закључак о значају естетског образовања било би:

Beauty is vanishing from our world because we live as though it did not matter; and we live that way because we have lost the habit of sacrifice and are striving always to avoid it. The false art of our time, mired in kitsch and desecration, is one sign of this.
To point to this feature of our condition is not to issue an invitation to despair. It is one mark of rational beings that they do not live only - or even at all - in the present. They have the freedom to despise the world that surrounds them and to live in another way. The art, literature and music of our civilization remind them of this, and also point to the path that lies always beyond them: the path out of desecration towards the sacred and the sacrificial. And that, in a nutshell, is what beauty teaches us.

Још једном упућујемо на читање Скрутонове књиге, Beauty. A very short introduction, у целини, а штиво можете проширити и освртом Кристијана Бобена и Едвара Буба о лепоти живота.

Паркер Палмер о проналажењу властитог призвања

Америчка песникиња и новелиста Меј Сартон је, у једној од својих песама о призиву или позиву - како вам је лепше, записала:

Now I become myself.

It's taken time, many years and places.

I have been dissolved and shaken,

Worn other people's faces... 

Ти стихови су послужили као увод, Паркеру Палмеру (1939), америчком писцу, учитељу и активисти, за његов веома леп есеј, "Now I Become Myself" објављеном у књизи: Let Your Life Speak. Listening for the Voice of Vocation. Целокупна књига посвећна је томе како пронаћи властито призвање и то кроз ослушкивање онога што нам о њему сам наш живот говори. 

Идеја водиља или нит која сабира целу књигу сажима се у ових неколико Паркерових речи:

Before you tell your life what you intended to do with it, listen for what it intends to do with you. Before you tell your life truths and values you have decided to live up to, let your life tell you what truths you embody, what values you represent.

Наиме, сећајући се доба када је био у раним тридесетим, Паркер Палмер бележи једну веома занимљиву ствар коју је, верујем, свако од нас, барем једном у животу, доживео:

I was in my early thirties when I began, literally, to wake up to questions about my vocation. By all appearances, things were going well, but the soul does not put much stock in appearances. Seeking a path more purposeful than accumulating wealth, holding power, winning at competition, or securing a career, I had started to understand that it is indeed possible to live a life other than one's own.

На властитом примеру, али који носи окус универзалности, Паркер Палмер пише о томе како је дошло до поменутог подвајања живота. С једне стране опажао је онај живот за који је био припреман из вана, у оквиру друштва и зајенице у којој је живео (породица, школа, пословно окружење, пријатељи,...) и то кроз различите системе образовања и васпитања. А са друге стране и то само у ретким и посебним тренуцима опажао је да у њему тиња један други и другачији живот који није подлегао никаквом уоквиравању, већ се држао искључиво оног понекад јасније понекад мање јасно артикулисаног унутрашњег гласа.

Vocation does not come from willfulness. It comes from listening. I must listen to my life and try to understand  what it is truly about - quite apart from what I would like it to be about - or my life will never represent anything real in the world, no matter how earnest my intentions. 

Призвање самим тим, Паркер дефинише на основу корена речи на којем почива: "призив", "позив":

Кроз француски језик и културу са Момчилом Настасијевићем

Ватрена ноћ Ерика-Емануела Шмита

Из дана у дан са Дарком Танасковићем

Из дана у дан враћам се освртима из истоимене збирке текстова Дарка Танасковића (1948-). Издавачка кућа Чигоја, крајем 2015. године, обрадовала нас је овом правом малом посластицом, у једну збирку сакупивши Танасковићеве колумне које су се појављивале у ”Вечерњим новостима”.

Реч је о стотињак текстова, Из дана у дан (Народна библиотека Србије), написаних између 2008. и 2014. године, насталих на, како у врсном предговору бележи наш још врснији песник, Милован Данојлић, ”маргинама текућих збивања, појава и иступа, праћених са осматрачнице упућеног и искусног коментатора”. Било је то, из дана у дан, освртање на збивања једне веома широке позорнице: од Багдада и Либије, преко Турске, Санџака и Босне, до западне Европе на челу са Немачком, Ватиканом, Украјином и Русијом, а све ”под будним оком прекоокеанског силника”. Као у каквом магновењу, сасвим јасно из луцидног ока у свет пуштено пред очи нам избијају слике вера и нација, разбуђивање неоосманизма, лицемерје Запада и многе друге домаће теме које завређују читаочеву пажњу.

Процењујући свет и друштво са становишта народа коме припада, у овом осврту желела бих да се задржим на ономе што аутор, иако дипломата, одважно и неуздржљиво говори управо о истом том народу који у свету на најлепши начин представља. Издвојена места не требају коментар, али неизоставно траже да се над њима, као и над собом заиста замислимо. У духу ових електронских страница је тако и текст који носи назив ”Дајте култури да дише!”. Послушајмо ауторове речи. Станимо и заиста послушајмо. До њихове дубине ћемо допрети онолико колико у себи гајимо порив за овим превазиђеним тежњама код савремено убрзаног и плићацима склоног човека:

Силне летње медијске расправе о култури (текст је писан 26. августа 2013. године) могле би код наивног и необавештеног створити утисак како је у Србији култура прва брига, што је, наравно, веома далеко од истине, иако овај ојађени народ и даље успева да изнедри задивљујуће много истинских културних вредности (да, тако смо јуче извојевали из физичке културе победу над Црногорцима и постали прваци Европе у ватерполу! - мој додатак). Прети међутим, озбиљна опасност да јавна надговарања разних ”културних посленика”, извиканих, самозваних и спонзорисаних културолошких душебрижника, а и понеког стварно позваног и одговорног културног ствараоца, који не успева да одоли, и реагује на то естрадно симулирање ”бављења културом”, загаде и до пресахњивања угуше и оне најотпорније токове живота саме културе.

Рекох да је сваки коментар сувишан, али да су потребне уши да се речено чује, нико овде није спорио. А те уши, управо у јеванђелском смислу речи, чине нам се још неопходније у наставку текста:

Ако се једним погледом обухвати актуални тренутак јавне дебате о стању српске културе, уз одређено поједностављивање, може се уочити конфигурација својствена идеолошким и политичким распрама, односно постојање двају фронтова, тј. ”двеју Србија”, при чему се у последње време на хоризонту оцртавају и контуре неке треће. Може ли сразмерно мала Србија издржати конфликтно сапостојање саме себе као ”прве” (њено име се не помиње, али се, ваљда, логички изводи из инсистирања на ”другој”), затим ”друге”, а можда и ”треће”? Да није мало много? Поготово за културу.

А ево о чему се ради:

У поставкама сучељених табора искристалисале су сем уз одређене варијације, две темељне позиције. С једне стране, истиче се ”дух самопорицања”, као идентитетски кобна склоност српских интелектуалаца новијег доба, и потреба осмишљавања ”српског становишта”, док се, с друге, оваква дијагноза и захтев оцењују као замена теза, тактичко и привремено премештање тежишта националистичког дискурса на простор културе, јер му у политици тренутно не цветају руже.

Будући да му ни на простору културе више не цветају руже, питам се на које поље је то оно данас премештено.

Желим вам пријатну недељу. И да, ову пребогату збирку текстова, можете допунити неком од драгоцених збирки песама Милована Данојлића. Мени су под мишком, спремне за шетњу, оне из збирке ”Пешачки монолог”.