Дејвид Нобл од бесмртне душе до бесмртног ума

Размишљајући о човековом рвању са Природом, француски философ Жан-Мишел Бење је забележио како је "човеч човек управо јер се отима природним датостима отварајући тим путем простор за културу и историју." Он је, међутим, упозорио и на то да погрешно разумевање ових редова неретко доприноси подржавању својеврсних новонастајућих облика паганизма или пак какве мрачњачке метафизике из које и човек и Бог бивају искључени. Сличног је мишљења  и Дејвид Нобл (22. јул 1945 - 27. децембар 2010), амерички историчар и критичар технологије, науке и образовања, који је своја запажања изнео у занимљивој студији Религија технологије.

Као што је Џон Брек приметио, правећи разлику између Homo sapiens-a и Homo scientificus-a, да пропагатори савременог технолошког напретка све чешће представљају своја достигнућа језиком религије, уверавајући нас да је спасење не само могуће мимо Спаситеља, већ и пожељно, јер наводно то је оно што Спаситељ од човека и очекује, учинило нам се више него корисним да се осврнемо на ову Ноблову студију, која се наведеним феноменом специфично и бави.

На чему почива ово уверење и које су његове основне премисе? Нобл их детљано сажима у закључку студије, "Политика савршенства".

Миленаристичко обећање о обнављању људске врсте њеним повратком на првобитно савршенство пре пада - основна премиса технологије религије - никада није ни настојала да буде универзална. То је у бити одувек било елитистичко очекивање, резервисано за "неколицину" изабраника. Половина људске врсте, жене, отворено су искључене, али и већина мушке популације. Њих за собом без двојбе напуштају ови "светитељи". Поменути затворници - духовна војска спаса оличена у Ђоакино да Фјореовим миленаристичким авангардистима - viri spirituales, као и њима блиским просјачким редовима, мисионарима и школским друговима, настављају своје лично усавршавање далеко испред остатка човечанства.

Преко седамнаестог века, па све до данас, овај мит о повратку у рај благодарећи технолошком напретку у животу су одржавали поједини монашки редови, масонска удружења, а данас га негују посвећни техноинжењери великих корпорација. Наиме, примећује у наставку Дејвид Нобл,

у доба константне друштвене нестабилности, наука је постала још једним средством, заједно са радном дисциплином и изменом начина понашања, којим се европске елите дистанцирају од народа, вођене једином намером, а то је да га контролишу и подвргну сопственом ауторитету.

Нобл наводи Бејкона и његов презир према оном што је називао: "урођеном изопаченошћу и злоћудним расположењем обичних људи". Сличног мишљења је био и Галилеј који је апеловао на Цркву да од људи сакрије научне истине о небесима како их оне не би "збуњивале и учиниле проблематичним". Ове идеје су потом уписане у реформу образовања којом је, истини за вољу, обезбеђено стицање универзалног образовања за све, али кроз две одвојене школе: "механичку" и "племићку". Првој је сврха била да масе подучава практичним стварима, док је друга едуковала елиту поучавајући их теоријским и напредним наукама. Међутим, како у наставку тврди Дејвид Нобл,

У овој привржености елитизму и служби наметања власти, заговорници религије технологије 20. века, превазишли су своје претходнике. Инжењери нуклеарног наоружања, који су од самог почетка имали подршку државних власти, своју енергију и машту усредсредили су искључиво јачању и ширењу ове власти. И њихове колеге које су се посветиле истраживању свемира, учиниле су исто. Фон Браун је тежио звездама, али је бомбама гађао Лондон и Антверпен испред Трећег Рајха. Касније се спремао на нови терор испред америчких оружаних снага. Током већег дела своје каријере, људи који су изградили америчке (и совјетске) свемирске програме, служили су најпре војним циљевима; у потрази за путовањем свемиром свет су довели на неколико минута од сигурног уништења.

Исто устремљење се да опазити и код оних научника који су своје радове посветили вештачкој интелигенцији.

У потрази за бесмртим умом, пионири вештачке интелигенције подржани су од америчке војске - исто као и њихови ученици, творци вештачког живота, сајберпростора и виртуалне реалности. Пошто су обучили своје умове за трансцеденцију, они су итекако допринели светском ратном и надзорном арсеналу. Такође су своја технолошка достигнућа на располагање ставили произвођачким, финансијским и услужитељским корпорацијама које су их искористиле како би дисциплиновале, дисквалификовале и разместиле небројене милионе људи, сводећи, при томе, светску моћ и богатство на што мањи број руку.

Коначно, на листу се уписују и истраживања из области генетског инжењеринга, који нас према оценама Дејвида Нобла, уводе у Орвеловску будућност.

Када се људи с правом запитају због чега ове савремене технологије тако ретко настоје да на адекватан начин одговоре на реалне људске и друштвене проблеме и потребе, Нобл износи следеће мишљење:

Људи обично мисле да је то због похлепе и моћи која мотивише оне који ове технологије дизајнирају и користе. Наравно, то бива и због тога. Али то није комплетна слика. На дубљем културолошком нивоу, ове технологије не сусрећу базичне људске потребе напросто због тога што им основна сврха никада није ни била да их сусретну. Оне су пре биле намењене једном сасвим супротном циљу: превазилажењу свих ових захтева својствених обичним смртницима. У таквом једном идеолошком кључу, надахнути пре пророцима него ли профитом, за њих нити потребе смртника нити потребе земље на којој живе немају било какве трајне вредности. У томе се управо религија технологије с правом може сматрати претњом.

Као што се да приметити, наставља Нобл, ”они који подлежу таквој имагинацији налазе се на челу технолошког развоја, подржани и подстакнути да реализују своје ескапистичке фантазије.”

Пошто смо све то констатовали, поставља се питање: има ли томе излаза и где се он налази? Нобл предлаже следећи одговор: 

Данас би се револуционарним кораком могло сматрати човеково спуштање на земљу. Међутим, да би се одбацила ова трансцедентна вера у религију машине неопходно је да се из основа промени цела идеолошка поставка на којој систем почива. Такав један подухват захтева одбацивање божанских претензија неколицине у интересу обезбеђивања моралних потреба већине, што за собом повлачи самовласно уздржавање од наших властитих, наслеђених склоности ка некаквом оностраном животу које за собом повлаче апсолутно занемаривање овоземаљског постојања којим сада и овде једино располажемо.

Не би било згорег послушати и савет Томаса Шпидлика који, говорећи о значају ослушкивања срца, примећује следеће: ”Живимо у технолошком друштву и навикнути смо да мислимо како се све дешава према некаквом спољашњем узроку: како је сваки покрет изазван импулсом какве друге силе. (...) Услед тога, друштво настоји да нас ’индоктринира’ било у позитивном, било у негативном смислу речи. Због тога се човек учи само да слуша друге и да не обраћа пажњу на надахнуће властитог срца које долази од Духа. Речено се сматра привилегијом уметника. Уметници бивају ”надахнути”, али то није искључиво њихова привилегија. У духовном животу свако је ”уметник” позван да изгради властити живот руковођен врховним ”Уметником”.

Прочитано можете упоредити са изванредним мислима Џона Брека о homo sapiens-у и homo scientificus-у и човековој тежњи за вечним постојањем, као и Жан-Мишел Бењеовим о човеку као икони и човеку као гаџету или пак о Демократији 2.0. Истом темом се, кроз призму образовања, занимао Петер Слотердајк размишљајући о припитомљавању човека. А о светости која никог не искључује прочитајте редове Кристијана Бобена. Ако вас ова тема интересује, свакако препоручујемо читање Дејвид Ноблове студије Религија технологије у целини.

Гастон Башлар о дијалошком познању света

"Свет је пун визија које само чекају на очи које ће их опазити", приметио је Кристијан Бобен у својим надахнутим редовима о поетском бивању на земљи, а очи, могли бисмо рећи да очи само чекају на светове који ће се за њих отворити. Тако је Франсуа Жулијен пишући о чуду сусрета, забележио како "гледати некога (било кога) у очи доводи до тога да однос исклизне из колотечине и наједном све преплави; доводи до начињања границе која садржи Другог; до пројаве оног другог као онога који се више не поседује." 

"Сусрет нас ствара", надахнуто је записао француски философ Гастон Башлар (27. јуни 1884 - 16. октобар 1962) у предговору Буберовом делу Ја и Ти додајући: "Били смо ништа - или само пуки објекти - пре но што смо се сјединили".  

Ја и ти нису раздвојиви полови. Својевремено, разбијајући магнете, тражили смо начин како да изолујемо магнетизам севера од магнетизма југа. Надали смо се двама различитим приципима привлачности. Међутим, са сваким новим ломом, ма колико неочекиван, ма колико подмукао био ударац, наилазили смо, у сваком од поломљених делова, на два нераздвојива пола. На исти начин данас, интроспективна метода тражи да преко самоће уруши друштвене везе, замишљајући како ћемо једног дана, прихватајући издаје са иронијом или одважношћу, бити кадри сами себе сагледати, стати лицем к лицу са самим собом. Лажне ли наде. Прекинута веза је готово увек идеализована веза. Као што је рекао Фихте: човек је човек само међу људима. Љубав према ближњима је наша поунутарњена судбина. И уколико поједине душе пронађу живот у усамљеном созерцању, то бива стога што су се оне сусреле са нечим много већим; то бива стога што су оне полови једне много јаче привлачности...

Попут Џон О'Донохуових блиставих редова о човековој чежњи за припадањем, где примећује како "можемо задобити све оно што нам свет нуди: статус, успех или посед, али уколико изостане осећај припадности све то остаје празно и неважно" тако и Гастон Башлар бележи у свом осврту на Буберову књигу: 

Треба бити двоје - или, ако ништа друго, онда нажалост: да се једном макар било двоје, како би се разумело плаветнило неба, како би се ословила зора. Бескрајне ствари попут неба, шуме или светлости име налазе само у срцу које воли. (...) Тако, људска душа, обогаћена изабраном љубављу, оживотворава велике ствари пре но оне ситне. Она постаје на ти са космосом, пошто је осетила људски занос онога ти. 

У реченом, за Башлара, почива суштина живота, а понајпре онога што називамо духовним животом: 

Наша духовна отуђеност у царству тога, на уштрб царства твога, временом је заузела простор друштвених односа доводећи до тога да личности почнемо сматрати средствима. Ма колико високо ценили корисност, она остаје егоистичким појмом који квари душе. Другачије речено, када желимо да живимо само у односи на ствари, карактеришући их према погодностима које нам пружају, биле те погодности и духовно узвишене, попут радости коју нам може приуштити естетика, нијанса егоизма свему одузима свежину и паперјасте предмете прекрива лаком. Егоизам и романтизам пате од истих монолога. Узалуд ћемо настојати да се представимо попут оних који су у центру збивања, указивати на узлете које изазива неки пејзаж, том душевном узлету ће увек изостајати потврда коју само присуство једнога ти може пружити. 

Talking on the edge in Zurich | by Alexandre Dulaunoy

Управо у тој реципрочности коју само дијалог између ја и ти може породити, постојање поприма један сасвим другачији, нови угао, онда када исказано наилази на онога који тај исказ може, жели и хоће да чује. Ту реципрочност, међутим, не можемо пронаћи на разини између ја и то. 

Она се суштински само појављује тамо где осцилира, вибрира, ја-ти однос. Дакле, да, биће које сам упознао брине за мене, као што и ја бринем за њега; оно се нада мени, као што се и ја надам њему. Чиним га личношћу у истом оном трену у којем он мене чини личношћу.

Прочитано се може упоредити са оним што Клодин Арош примећује размишљајући о феномену ишчезнућа осећања или Никол Обер о хипермодерном појединцу, а надопунити Лорен Гунеловим редовима о постизању оствареног живота или Џон О'Донохуовим о сродним душама. 

Нилс Бор о човековом разумевању природе

Размишљајући о човековом односу према Природи, француски философ Жан-Мишел Бење је оценио како: 

философија традиционално почиње тиме што Природу карактерише као датост, као оно о чему људи нису ни на који начин одлучивали, као оно што представља ограничење њиховој вољи. Услед тога они је неретко карактеришу као оно што је страно духу и, у том смислу, као средиште свих отуђења.

Према њему, управо такав однос према Природи доводи до тога да се она поистовети са простим материјалом, "извором" енергије који се до незаситости може и треба користити. Одузимајући јој законе, човек јој намеће своје којима жели је да трансформише, побољша, увећа или пак укине. 

У једном од писама Нилс Бор (1885-1962), дански добитник Нобелове награде за физику износи своја размишљања о човековом односу према законима природе, а нарочито кроз призму сопственог истраживања електрона. Његова размишљања у благо изромансираној форми преноси мађарски физичар и писац Том Кив у изваредном делу Три објашњења света. 

Вернер Хајзенберг (лево) и Нилс Бор (десно) на конференцији у Копенхагену 1934. године

Истраживање каже да је електрон талас. Истраживање каже да је електрон честица. Мора бити да је и једно и друго. Ипак, иако се ове две тврдње међусобно искључују, електрон неизоставно мора бити оба истовремено. Не само да није ослобођен противречности, он је дословно заснован на противречности. Он је противречност по себи. Према томе, Махов сан у овом случају остаје недостижан: никада нећемо успети усагласити чињенице добијене истраживањем и концепт лишен противречности; немогуће их је усагласити тако да постану једна те иста ствар. Дакле, концепт је као такав погрешан. Прави концепт, онда када га будемо пронашли, биће лишен противречности. 

У наставку Нилс Бор се пита чему уопште то величање одсуства противречности постављајући следеће питање:

Шта уколико Природа не дели наше увиде? Противречност је можда нешто што је саставни део стварања космоса. У том случају сви наши покушаји да пронађемо концепте лишене противечности на видело износе само човекову амбицију да на силу наметне властите, сведене и поједностављене, начине размишљања дубокој и сложеној Мајци природи... На крају крајева, како је Ајнштајн уопште кренуо путем релативитета? Није рекао да брзина светлости треба да се понаша попут било којег другог вектора. Не. Рекао је: "Хајде да видимо где ли ће нас ово одвести уколико кажемо да је брзина светлости увек константна. Увек. Без изузетка. Није важно уколико речено нема никаквог смисла". Шта уопште и подразумевамо под "смислом"? У квантној теорији не треба тражити објашњења. Осим тога, објашњење, никад и не знамо шта је то тачно. 

Еволуција у приказивању атома у 20. веку. С лева на десно: Томсонов, Радерфордов, Боров и Хајзенбергов модел

Морамо почети од претпоставке да је електрон и талас и честица. Од претпоставке да противречност почива у бити природе. Наравно, ово је противречно само уколико ми људи желимо да то видимо на такав начин. Електрон је и талас и честица, тако да није ни једно ни друго. Противречност избија на светлост дана само у односу на претходно усвојени концепт.

Оно до чега потом долази јесте излажење из субјект-објект односа човека према свету и ступања у однос истинске комуникације и причаствовања једнога у другоме; онда када предмет истраживања престаје да бива предметом премећући се у читав један свет, пред којим човек не може да не осети трепет и смиреност. Бор речено изражава на следећи, упечатљив, начин:

Речи. Питања. Шта је то? Да, шта је то стварно? Арогантност људске врсте! Шта је то одиста? Као да поседујемо способност разумевања онога што је "стварно". Проблем није у томе да се разуме шта је електрон по себи, већ како се он понаша. А наша интроспективна студија података добијених истраживањем показује да се електрон час понаша попут класичне честице, час попут таласа. Како му се прохте. Или пре, не према прохтеву електрона који одређује своје понашање, већ према прохтеву физичара. Резултат до којег би долашао зависио би од онога што би му при истраживању диктирао његов прохтев. Електрон би се сваки пут повиновао његовом прохтеву. Истраживач би одлучивао. Чин мерења одлучивао је о ономе што ће се мерити. Али како је то могуће?

Бор са Џејмсом Франком, Албертом Ајнштајном и Исидором Исаком Рабијем

У наставку Бор прави јасно раздвајање између веровања и знања у плуралистичком свету о којем на упечатљив начин говори Јирген Хабермас. 

Не треба се питати: "Како је то могуће? Има ли то смисла?" Толико безвредних питања. Она претпостављају свашта нешто о способности разума да разуме природу ствари, о човековој мисији, о значењу речи, па чак и о типу логике која управља светом. Уколико можемо да прихватимо да опис понашања електрона уједно позајмљује од класичног модела понашања честице и од класичног модела понашања таласа, иако се, према класичним теоријама, оне узајамно искључују..., тек онда, на тој основи можемо формирати "разумевање" његових својстава. (...) Међутим, треба отићи и даље. Треба напустити ограничења која нам намећу изрази попут "разумевање" (...) Речи, те чудесне алатке, како уједно могу бити и спутавајуће и превртљиве! Па ипак, оне су кључеви. Математика тек за њима следи. Разумевање не происходи из математике, већ из виђења. Идеја је разумевање. А речи су средства, премда сасвим неадекватна за исказивање виђеног. Но, формулисање оваквог закључка не носи ли са собом претњу оптужбе за мистицизам? Не, то овде није случај. "Видимо" истину и знамо да је видимо, чак иако не успевамо да је искажемо речима. 

На ове изузетно занимљиве увиде о човековом општењу са природом би се на себи својествен начин придружио и Кристијан Бобен својим увидима о поетској употреби речи када каже: "Можда се управо у томе састоји врлина поезије, истегнути језик до максимума. Но, увек наступи онај тренутак када је свако од нас позван да прибегне разумевању другачијем од аналитичког. Можда је потребно разумевање позадином главе, или очима, или дететом које смо ономад били. Али надасве не разумевати одраслим човеком за којег верујемо да морамо да будемо."

Речено можете проширити изваредним мислима Жан-Мишел Бењеа о човековом рвању са Природом, Јирген Хабермасовим о веровању и знању у плуралистичком постсекуларном друштву или пак Иван Иљиновим о томе чему нас учи Академија.

Иван Иљин о томе чему нас учи Академија

Жаклин Барус-Мишел је, осврћући се на феномен урушавања размишљања, записала како је на школи да научи размишљању, то јест да научи да се постави питање смисла. Међутим, оно што се најчешће да приметити јесте то да се школа ”задовољава тиме да пружи норме, технике, обогаћене пропратним узорним садржајима, али не учи упитаности”. ”Људи су”, са своје стране примећује Петер Слотердајк пишући о припитомљавању човека, ”животиње међу којима једни узгајају друге док други бивају узгајани. (...) То је главно обележје технолошке и антропотехнолошке ере.” Полемишући са темељним вредностима хуманизма, долази до питања: ”шта још може припитомити човека, онда када хуманизам, у улози школе за припитомљавање човека, у томе није успео? (...) Шта још може припитомити човека онда када и после свих изведених покушаја у правцу едуковања људске врсте не знамо ни ко ни шта тачно васпитава васпитаче и са којим циљем?” ”Две хиљаде и пет стотина година после времена у којем је Платон писао, рекло би се, оцењује Слотердајк, да су се не само богови, већ и мудраци, повукли, остављајући нас саме пред нашим незнањем и полузнањем свега што познајемо.”

Руски философ, политички мислилац, теоретичар и историчар религије и културе, Иван Александрович Иљин (28. март 1883 - 21. децембар 1954), у изванредној збирци текстова ”Поглед у даљину. Књига промишњања и надања” пружа нам изванредне и веома дубоке увиде у то шта образовање јесте и како би му се требало приступити. 

У тексту под називом ”Борба за академију”, Иљин полази од питања: Шта је академија? и Шта је њен задатак? И одговара:

Академија је највиши степен у образовању и васпитању човека; и већ самим тим, одређује се њена суштина и специфичност.

За разлику од основне школе којој је сврха да дете научи да чита, пише и схвата прочитано; да концентрише своју пажњу и располаже памћењем; где наставник настоји да у детету ”пробуди духовност његовог инстинкта - доброту, савест, врлину, религиозну веру, национално осећање и правну свест...” и средње школе где се човек учи да ”усвоји градиво које му је понуђено и да њиме технички влада”, где ауторитет наставника и даље остаје руководећи: ”он даје тумачења, упутства, лекције, задаје задатке и вежбе”, академија, она се ”не обраћа ни детету, ни младићу, већ интелектуално зрелом човеку: она га васпитава за самостално битисање и мишљење”.

У академији, према Иљиновој оцени, нема више места школским шемама, обавезним методама и непрекидној контроли. Они професори који на гимназијски начин приступају академској настави, показују како ”они сами, заправо, нису прерасли гимназију и на универзитету, строго говорећи, немају шта да траже.” Академска настава

не пуни памћење, нити се усваја појмљено и само техничи вежба мишљење. Овде се ради о јачању и продубљивању моћи суђења; овде се стиче умеће да се самостално приступа предмету, да се он самостално перципира и истражује. (...) Академски испити не постоје зато да би се оптерећивало памћење студената и да би се ауторитативно контролисало наметнуто мишљење. Академија учи предметном мишљењу и предметном истраживању: и на академском испиту, на провери, не би требало да буде памћење, већ моћ суђења и умеће оријентације у неистраженом и непознатом... Академија оспособљава човека за духовну и интелектуалну самосталност, за активно запажање и мишљење, за истраживање па, дакле, и за духовну слободу.

Иван Иљин у гимназијским данима

Попут Жаклин Барус-Мишел, тако и Иван Иљин, наглашава потребу полажења од непосредног искуства, јер академско истраживање није ништа друго до ”самостални доживљај истраживача, одговорна борба за истину, креативно тумачење, вежба (аскеза) моћи суђења, вештина доказивања и показивања.” Академија је стога 

дужна да човеку пренесе вештину одговорног, усамљеног мишљења - вештину да мисли из самог предмета, моћ целовитог сазрцања (интуиција) и строгог аналитичког посматрања (индукција).

Према Иљиновој оцени не постоји ништа погубније од неутемељеног мишљења, које је ”злоупотреба мисли, својствена необразованост”. На Академији није да ”установљава ’догмате’: она пита, тражи, истражује; она не поставља забране и не доводи до застоја: она живи динамички и стваралачки, али њена динамика је одговорна и опрезна, она испитује, сумња и проверава.”

Једном речју - академија остварује ”метод” и васпитава за метод. Метод је грчка реч; она означава пут ка циљу; у спознаји - борбу за истину. Академија управо и јесте школа самосталне борбе за истину. Читавог свог живота научник-истраживач се бори са самим собом, како би стекао неопходну чистоту, проницљивост и гипкост духа; са предметом, како би га испитао, сагледао и приказао; са језиком, како би њиме, на прави начин, овладао и прилагодио га. Он се бори због истине, како би је стварно доживео, учврстио и изразио.

Имајући у виду речено, постаје јасно, да према Иљину, основна намена академског васпитања човека почива у томе да се он научи слободи, јер, како и сам подвлачи ”слобода је одговорна, стваралчка самосталност човека”.

То је академија, то је истинска суштина универзитета и сваке високе школе као такве (ако она још заслужује своје име): то је лабораторија испитивачког и сумњајућег истраживања које се одвија у духу религиозног сазрцања. Акаденија настаје из слободе, ствара у слободи и васпитава за слободу; она, у исто време, настоји да слободно схвати оне високе обавезе и оне навише нужности којима човек добровољно мора да се потчини ради предметне спознаје. Она не истражује ради тога да би све разложила и разрушила, већ ради тога да би увидела аутентично, да би га верно описала и да би стваралачки изградила витално. Она, наравно, јесте школа мисли; али та мисао је испуњена љубављу и вољом: она посматра, сазрцава и радосно поима дело руку Божијих. Стога, академија тражи целог човека: а од њега самог - тражи морално напрезање и религиозно уздизање: у противном, он се неће дотаћи најважнијег и најзаветнијег: тајне чулних, нечулних и натчулних светова. И оно прво, од чега свака академија мора да крене, то је превладавање свих споља наметнутих и мртвих интелектуалних схема и шаблона: све то, попут смртоносног отрова, делује на мисао, на савест, на дух и на вољу човека.

Прочитано можете допунити изванредним увидима Јиргена Хабермаса о веровању и знању у плуралистичком постсекуларном друштву, Роџер Скрутоновим о значају естетског образовања, или пак Николај Берђајевљевим о меандрима философског познања. У сваком случају, књигу Ивана Александровича Иљина, ”Поглед у даљину. Књига промишњања и надања”, препоручујемо да прочитате у целини.

Маријано Сигман о томе кад срце успаничи

Готово сви примећујемо да када је реч о одлучивању, одлуке доносимо на два различита начина. Једне су рационалне и њих углавном образлажемо одговарајућим аргументима. Друге су засноване на интуицији, предосећајима и углавном се не заснивају на некаквим одређеним нити јасним разлозима, осим оног да "другачије нисмо могли". Уколико сте се икада питали о томе како уопште доносимо одлуке? Да ли је реч о једном и истоветном начину одлучивања или о двама различитим? Да ли је боље одлучивати на основу разума или на основу интуиције? - онда би вас сигурно занимала изванредно написана књига аргентинског научника Маријана Сигмана (21. октобар 1972), Тајни живот мозга: како мозак размишља, осећа и одлучује.

Претежно, примећује Маријано Сигман, рационалност повезујемо са знањем, док нам природа емоција измиче и делује некако мистериозно и у бити необјашњиво. Да би поближе објаснио овај феномен, позвао се на експеримент који су у Паризу извели његови ментори, неуронаучници, Лионел Накаче и Станислас Деен. 

Наиме, они су толиком брзином пројектовали низ слика са бројевима које њихови посматрачи нису били у могућности свесно да опазе, тако да им се чинило као да на платнима у суштини ништа и није било пројектовано. Овај облик презентације, који не укључује свест, назива се сублимираним. Од испитаника је потом тражено да кажу да ли је приказани број, а који они нису могли свесно опазити, био већи или мањи од броја пет. На њихово велико изненађење у већини случајева њихови су одговори били тачни. Испитаници су веровали да је у процесу њиховог одлучивања пресудан био предосећај, док су научници знали да је до одлучивања долазило у подсвести при чему је у сам процес доношења одлуке био укључен готово идентичан механизам ономе који се ставља у погон када се доноси свесна одлука. То је овим последњима омогућило да закључе како се одлучивање на основу предосећаја не разликују много од рационалног. Међутим, оно што је интересовало Маријана Сигмана било је да још детаљније сагледа богатство овог несвесног одлучивања за које се обично каже да подлеже оном што се у народу неретко чује: "следи своје срце" или "прати шта ти утроба каже".

Моја колегиница Марија Јулија Леоне, неуронаучник и међународно признати шахиста, и ја, извели смо експеримент служећи се шаховском таблом за коју, уколико следимо Борхесов концпет, произилази да је шах метафора живота. Суочила су се два врхунска играча. Имали су тридесет минута да направе низ одлука у правцу организовања својих армија. На табли се водио рат до истребљења и емоције су достигле тачку усијања. За време трајања игре пратили смо откуцаје њихових срца. Откуцаји срца су - као и напетост - расли како је игра одмицала, како је време текло и како се партија приближавала крају. Откуцаји су постајали бржи и када би противник начинио грешку која би имала последице по коначан исход партије.
Међутим, најупечатљивије што смо открили било је ово: неколико секунди пре но што би игач погрешио, откуцај његовог срца би се променио. То значи да у ситуацији са безброј могућности, где је комплексност приближна оној са којом се сусрећемо у свакодневном животу, срце успаничи пре но што донесе погрешну одлуку. Када би играчи били у могућности то да препознају, када би умели да чују оно што им властито срце говори, можда би успели да избегну многе од почињених грешака.

Речено Сигман објашњава тиме што тело и мозак држе кључеве одлучивања много пре но што ми тога уопште и постанемо свесни.

Емоције изражене нашим телом функционишу попут аларма који нас упозорава на могуће ризике и грешке. Речено поништава уврежено мишљење према којем интуиција припада домену магије или прорицања. Не постоји сукоб између предосећаја и знања. 

Наиме, закључује овај аргентински научник, доказало се управо супротно: "интуиција функционише руку под руку са разумом и расуђивањем, свепрожета је знањем."

Прочитано можете допунити изванредним Шпидликовим редовима о ослушкивању срца или нешто другачијом перспективом каква је у Хабермасовим размишљањима о односу између вере и знања у плуралистичком секуларном друштву. У сваком случају, ову изванредно написану студију Маријана Сигмана, Тајни живот мозга: како мозак размишља, осећа и одлучује, препоручујемо вашој пажњи у целини, а ми ћемо јој се убрзо изнова вратити. 

Жан-Мишел Бење о Демократији 2.0

Године 1931, један од најистакнутијих есејиста XX века, Олдус Хаксли написао је чувено дело Врли нови свет у којем описује друштво које функционише по принципима масовне производње засноване на технолошком напретку. Саврмени француски философ, Жан-Мишел Бење (5. април 1950) у збирци објављених разговора са представником француских трансхуманиста, Лорен Александром, Да ли роботи воде љубав? Трансхуманизам у 12. питања, покушава да одговори и на питање: нисмо ли на прагу тога да "Врли нови свет" постане наша реалност? И уколико јесмо, постоји ли начин да јој се супротставимо?

На размеђи расправа између технопрогресиста и биоконзерватора стоји упитно Жан-Мишел Бење, француски философ, професор на Сорбони и члан научног савета Института високох студија науке и технологије и Светског покрета за научну одговорност. Према његовим оценама, савремено друштво суочено је, између осталог, са озбиљном кризом демократије.

Све демократије подложне су проклизавању, било ка анархији било ка тиранији. То мрачно предвиђање запазио је још Платон. У XIX веку, Токвил није показао више ентузијазма формулишући пророчанство које наше доба по свој прилици испуњава: демократија ће произвести особе које ће све више осећати збуњеност пред слободом и неизвесношћу која одржава свет; осећаће се све немоћније и несигурније. Резултат: све више ће тражити да Држава интервенише (Држава - заштитник, а и неосетно Држава - тутор), омогућавајући тако одомаћивање меког деспотизма који ће их лишити муке бивања слободним. 

После проживљених тоталитарних режима XX века, веровало се да их је човечанство једном за свагда превазишло. О томе сведочи наведено Хакслијево дело или пак Орвелово 1984. Чини се невероватним да човек после свега може развити или тежити развијању света који би манипулисао човеком и, према речима Питера Слотердајка, подводити га новом облику припитомљавања. Међутим, примећује Жан-Мишел Бење, као да

нисмо предвидели да, иако револуционарни политички хоризонт (смеђи, црни или црвени) на сву срећу више никоме није интересантан, наука и технологија прете да га у томе замене најављујући нам срећнију будућност, па било то и у обличју постхуманизма. 

На приговор Лорен Александра да је основна карактеристика научног напретка да тежи ка остваривању онога што се чини немогућим, Жан-Мишел Бење одговара питањем: да ли је свака иновација у бити напредак па био он и научни? И да ли се такав напредак може сматрати пожељним уколико води новом облику добро препознатљивог тоталитаризма - о којем, између осталих, говори и Џенифер Дудна осврћући се на могућности модифовања људског генома. Овај нови облик тоталитаризма одговарао би управо ономе који је предвидео семиолог Ролан Барт. Према њему, мање ће се забрањивати да се нешто каже но што ће се приморавати да се нешто учини, позивајући се управо на јемство биотехнологије.  

Према речима Жан-Мишел Бењеа, овај нови облик тоталитаризма функционисаће 

на бази дискредитације политике и осигурања наметнутог свима будући да ће наука и технологија нудити услове личног и колективног напретка - другачије речено, задовољење (или анестезирање) жеље која се храни недостатком. На тај начин, обећана срећа ће изгледати попут оне коју пројављују друштени инсекти, узајамно повезани произвођачи безболне хомеостазије (мислим на планетарни мозак добијен повезивањем неурона које представљамо једни у односу на друге у мноштву мрежа које одржавамо).

До превођења овог "Врлог света" у нашу реалност довешће, према оценама Бењеа, управо човекова потреба да се прилагоди и буде део "норме", уместо да најпре буде и остане самовласан и слободан. У трансхуманистичким поривима, он управо види човеков премор од "бивања собом" при којем се премеће од онога који је "по икони" до онога који је попут "гаџета". А тај премор се и огледа у човековом одустајању од демократије у чијој је основи слободна и одговорна личност. На питање да ли је могуће обновити демократију и како би она изгледала, Бење одговара:

Обнављање демократије помоћу дигитализације делује попут песмице коју чујемо с времена на време. Али ко заиста још верује у њен рефрен? Реалност нам свакодневно намеће уверење према којем се идентитети једних и других своде само на бројке, при чему не изражавају други садржај до онај који је својствен њиховом лутању по мрежи; она обзнањује осећање према којем чињеница да смо незаменљиви, услов сваког морала, данас више не важи, као ни осећање о лично прихваћеној одговорности. Она указује на то да је унутрашњи живот безвредан  и да га треба поништити и да га се треба ослободити... Свет ће постати биототалитаран онолико колико буде допуштао тријумф технопрогресистичке опчињености пуким преживљавањем, тежњом ка бескрајној дуговечности, биолошкој индивидуацији лишеној символичке димензије која чини човеково бивање човечним. Треба бити веома плитак (или циничан) да би се поверовало у то да ће демократија узнапредовати једино борављењем на интернет мрежама: форумима, петицијама, блоговима, твитовима,... Ма шта чинили, homo communicans полако се саглашава са тим да живи само у пролазу, у бегу у непознато, живахно не разликујући демагошку акламацију од расуђивања, егзибиционизам од уверења, транспарентност од аутентичности...

Прочитано можете проширити изванредним увидима Питера Слотердајка о припитомљавању човека као и Бертран Вержелијевим редовима о поигравању са постојањем. Затим се вратите Бењеовим мислима о свођењу човека са "иконе" на "гаџета" и његовим редовима о човековом рвању са природом.

Џенифер Дудна о модификовању људског генома

Џенифер Дудна (19. фебруар 1964) чувени амерички биохемичар, јавности позната по изузетном открићу CRISPR-Cas9 који омогућава брзо и, за разлику од претходних метода, једноставно модификовање генома, у књизи Пукотина у творевини: Едитовање гена и непојмљива моћ управљања еволуцијом, говори о предностима и манама овог изванредног и по човечанство далекосежног открића.

Да ли ће оно довести до тога да се човек преметне од homo sapiens-а у homo scientificus-а, према речима Џона Брека или од човека створеног према икони до човека као гаџета, према Жан-Мишел Бењеу, остаје да се види, али свакако ово откриће је наша реалност и оно у најмању руку изискује да се са њим боље упознамо не би ли потом били кадри да о његовој примени на прави начин и расуђујемо. 

У завршном поглављу књиге, Шта нам предстоји, Џенифер Дудна износи своје виђење примене ове технологије у сврху модификовања људског генетеског материјала. Оно је организовано око три структурна пола: безбедносног, етичног и правног.

Када је реч о безбедности, Џенифер Дудна је готово сигурна да ће се временом постићи задовољавајући резултати који ће омогућити клиничку примену ове технологије.

Јасно је да морамо одбацити сваку процедуру која би могла активирати модификовање ДНК на месту на којем оно не би било пожељно, а то се понекад дешава приликом примене CRISPR или неке друге технологије за модификацију гена. Међутим истина је да је цео наш живот подложан ризицима изазваним насумичним генетским променама, и да је опасност која њима може бити узрокована далеко већа од оне до које би примена CRISPR технологије могла довести. Наш ДНК се непрестано мења под утицајем насумичних, природних мутација. Ове природне мутације управљају еволутивним процесом, али су оне уједно и узрочници наследних генетских болести. (...) Наравно, уколико се будемо залагали за измене у људском геному које би обухватале наследне карактеристике, онда бисмо морали да се уверимо не само у то да је технологија за то кадра, него и да су ефекти које бисмо том технологијом постигли они које смо одиста и желели. Већ сада знамо да поједина генетска модификовања о чијој клиничкој примени поједини научници говоре поседују нежељене ефекте.

Уколико би дакле безбедносни разлози били једини који би довели у питање клиничку примену ове технологије, Џенифер Дудна сматра да би они убрзо могли бити превазиђени ако се има у виду брзина технолошког напретка. Међутим, то нису нити једини нити основни разлози који примену ове технологије доводе у питање. Када је реч о генетском модификовању ДНК још нерођеног детета питања која су од горућег интереса су свакако она из домена етике.

Значили то да уколико смо у могућности да модификујемо људски генетски код, то неизоставно и треба да учинимо? То је питање које себи изнова постављам. Уколико CRISPR технологија заиста може бити од помоћи појединим родитељима да, тамо где не постоји ниједно друго решење, добију дете које не би наследило њихове генетске болести, и уколико би ова технологија сама по себи била безбедна, зашто је не бисмо применили?

Прошле, 2016. године, у Америци је рађено истраживање јавног мнења које је показало да је 50 одсто становника против примене генетског инжењеринга у лечењу генетски наследних болести, док је 48 било за. Када се поставило питање да ли би прибегли примени ове технологије у оним околностима где не би било речи ни о каквој генетски наследној болести, већ из пуке жеље да побољшају одређени сегмент човекове активност (когнитивни, сензитивни, мускулаторни, итд) резултат је био недвосмисленији. Само је 15 одсто испитаника било за. Кроз процес испитивања, показало се да је управо религија та која је имала пресудну одлуку у расуђивању.

Религија је недвосмислен морални компас којим се људи руководе када се суоче са овим и сличним тешким питањима, иако је њен спектар веома широк. Када је реч о експериментима над људским ембрионима, велики број хришћанских заједница се томе противи јер на ембрион гледа као на личност од тренутка зачећа, док су јеврејско и муслиманско предање отворенији јер они ембрионе који су настали путем вештачке оплодње не сматрају људским бићима у пуном смислу речи. И док поједине религије сматрају да је интервенисање на нивоу генетског кода уплитање у Божије промишљање о људској егзистенцији, друге поздрављају човеково укључивање у природне процесе све док су жељени циљеви добронамерни, као што је то на пример случај са поспешењем здравља и фертилитета.

Осим религије поставља се и питање о сврсисходности човечијег интервенисања у оно што је природа вековима уназад сама радила. Франсис Колинс, директор америчког Националног здравственог института, у том смислу примећује: "Еволуција је радила на оптимизацији људског генома 3,85 билиона година уназад. Да ли ми заиста мислимо да некаква мала група људи која се бави модификовањем људског генома може учинити боље од тога без мноштва пратећих нежељених последица?" Да ствар није толико једноставна, ни црно-бела, показује Џенифер Дудна у наставку:

Иако делим исто осећање непријатности када је реч о човековом преузимању контроле над сопственом еволуцијом, не бих ишла толико далеко да кажем да је природа на неки начин добро уредила наш генетски састав. Очигледно је да природа није прилагодила људски геном за савремену епоху у којој су модерна храна, компјутери и брзи превози изменили наш начин живљења.

Џенифер Дудна је мишљења да природа не само да нам не иде у прилог када је еволуција у питању, него иде и против човека, одстрањујући све оно што није кадро да се прилагоди променама. Са овим ставом се један одређени број научника не би сложио истичући како су управо ове природне елиминације омогућиле развој људске врсте одстрањујући све оно што није било кадро да опстане у новим животним условима омогућавајући на тај начин њен продужетак. Према њима, управо уплитање у генетски материјал нарушио би ову природом успостављену отпорност организма. Међутим, Џенифер Дудна на ту дилему одговара:

Када је реч о људима, а нарочито на пољу медицине, веома је тешко утврдити јасну линију раздвајања између онога што је природно и онога што није. (...) Према ономе како ја видим ствари разлика између природног и неприродног је лажна дихотомија и уколико нас при томе још спречава да ублажимо људску патњу, она постаје и опасна. (...) Уколико располажемо оруђем које би једног дана могло помоћи докторима да безбедно и ефектно коригују генетске мутације, да ли пре или по зачећу, чини ми се да би било сасвим оправдано да се они њима и користе.

Џенифер Дудна је свесна да се са овим ставом многи не би сложили, јер у генетском материјалу виде људско наслеђе које је попут светиње и да се оно као такво мора штити. У том правцу иде, како и сама наводи, Унескова Декларација о људском геному и људским правима где се недвосмислено истиче како је људски генетски материјал опште добро човечанства и да се оно као такво мора заштити, што значи да се морају предупретити све оне интервенције које би га могле довести у опасност. У правцу ове Унескове декларације иду и сва она, оправдана становишта о томе да би модификовање људског гена могло озбиљно угрозити људску врсту. 

Над овим философским приговорима се и Џенифер Дудна задржава покушавајући да одговори на два сложена питања. Прво је: да ли је ико кадар контролисати на који начин ће се вршити генетско модификовање гена једном када га доктори буду ставили у примену приликом спасавања људских живота, а друго би било из домена друштвене једнакости: на који начин ће CRISPR технологија утицати на друштво?

Најпре, уколико се сагласимо са употребом CRISPR технологије за модификовање генетског кода, а у правцу одстрањивања генетских болести, морамо бити свесни да се она може употребити и за генетско унапређење људске врсте - измене при којима би ДНК био модификован не како би кориговао штетну генетску варијанту, већ како би поспешио одређену генетску експресију. Јасно је да постоје границе до којих ће ова побољшања бити изводљива или уопште безбедна. Многа побољшања која нам падају на памет, као што су: интелигенција, изванредна мускулаторна абилност, јачина, висина, атлетске способности или засењујућа лепота, све то не поседује јасну генетску узрочност. То не значи да оне нису наследне, већ да је њихова комплексност толика да надмашује примену CRISPR технологије.

Међутим постоје бројни примери измена које ће CRISPR технологија омогућити, а за које неће бити сасвим јасно да ли су из домена побољшања или исцељења. На пример, модификовање гена задуженог за регулисање ниског нивоа липопротеинског холестерола ("лошег" холестерола), може постати обећавајућим фармацеутским средством за спречавање срчаног обољења - водећим узрочником смртности на свету. CRISPR може бити искоришћен како би модификовао овај ген и на тај начин лишио још нерођену децу високог холестерола. Поставља се онда питање: да ли се ова примена CRISPR технологије карактерише као терапеутска примена генетског инжењеринга или као она која за сврху има побољшање људске врсте? Наиме, очекивани циљ примене CRISPR технологије јесте да се избегне болест, али његовом применом се уједно детету обезбеђује повољнија генетска црта коју већина других не поседује. Речено нас доводи до другог питања - питања друштвене једнакости.

Колико је тешко одредити где тачно направити црту када је реч о генетском модификовању ембриона исто је толико тешко уочити како да се то извшри праведно, односно, на такав начин да оно поспеши здравље човечанства у целини, а не само једне одређене групе људи. (...) Наравно, нове технологије не би требало одбацити само због тога што су скупе. Довољно је да се осврнете на компјутер, мобилне телефоне, и да исто примените и на ДНК анализе да би сте видели како цена нових технологија опада сразмерно брзини којом се оне развирају, што их  временом чини све приступачнијим. Осим тога, постоји велика вероватноћа да ће и генетско модификовање, као и други лекарски захвати, бити покривени здравственим осигурањем.

Међутим, имајући у виду неједнакост која друштвом влада и без генетског модификовања људске врсте велике су шансе, примећује Џенифер Дудна, да се ове неједнакости још више усложе са увођењем ове технологије.

Генетско модификовање може ненамерно преметнути нашу друштвену финансијску неједнакост на генетску, или изазвати неки сасвим други облик неједнакости. Као што су то борци за права хендикепираних с правом приметили, коришћење генетског инжењеринга може довеси до стварања затвореног, неинклузивног друштва, које би вршило притисак да сви постану једнаки или би пак довело до дискриминације међу здравим људима, уместо што би подржавало друштву својствену природну разноликост. На крају, људски геном није обичан софтвер подложан кваровима које би категорички требало елиминисати. Оно што између осталог и чини нашу врсту јединственом, а наше друштво тако јаким, јесте управо његова разноликост.

Ова и слична питања за собом свакако повлаче и она у вези са еугенизом. Наиме, основано се поставља питање није ли овде реч о једном новом облику еугенизма? На њега Џенифер Дудна одговара:

Технички говорећи, употреба CRISPR технологије на ембрионима у правцу одстрањивања генетски наследних болести била би еугеничка пракса онолико колико су то и преимплементарне генетске дијагнозе, ултразвукови, коришћење пренаталних витамина, па чак и мајчина апстиненција од конзумирања алкохола за време трудноће. До забуне долази услед употребе термина еугенизам. Његова првобитна употреба означавала је "здраво рођен" и користила се за све оно што је чињено у правцу рађања здравог детета. Наша савремена, широка интерпретација овог појма, осликава веровања и праксу која се појавила крајем деветнаестог и у првој половини двадесетог века којима је сврха била побољшање генетских квалитета целе једне популације тако што се подстицало рађање деце са жељеним генетским карактеристикама док се обесхрабривала или спречавала репродукција оних који су сматрани неподобнима.

За очекивати је, према мишљењу Џенифер Дудне, да савремене владе света неће прибегавати оваквом једном типу еугенизма и да ће примена ових технологија бити ствар личног избора.

Изнад свега, морамо поштовати људску слободу при избору властите генетске судбине и борити се за здравије, срећније животе. Уколико је људима дата слобода избора, они ће са њом учинити оно што се њима лично буде чинило исправним, ма о чему да је реч.

Иако овде нећемо улазити у полемику са Џенифер Дудном када је реч о поимању слободе и нарочито слободе избора, приговор који бисмо могли упутити гласио би: уколико се родитељи буду питали о генетском коду детета, а они ће се свакако питати, не угрожавају ли они први слободу избора властитог детета? Пут којим би се на најбезболнији начин превазишле ове дилеме и увела одговарајућа и прихватљива примена CRISPR технологије била би у томе да се

родитељи подстакну да децу и даље рађају природним путем, а да се друштво обавеже да ће и даље све људе подједнако поштовати без обзира на њихову генетску структуру. Уколико то будемо у стању, односно уколико будемо у стању да раздвојимо забрану употребе CRISPR технологије у оним случајевим где би она заиста могла да буде од здравствене користи људима од њене примене у правцу трансхуманистичких идеологија, ова технологија би постигла оно због чега је и угледала светлост дана.

Прочитано можете проширити Џон Брковим поређењем човека homo sapiens-a и homo scientificus-a као и Жан-Мишел Бењеовим виђењем човека као иконе или гаџета, и његовог рвања са Природом, а затим се осврнути на Жером Леженово поимање генетике. У сваком случају препоручујемо читање Џенифер Дуднине студије Пукотина у творевини: Едитовање гена и непојмљива моћ управљања еволуцијом у целини.

Андре Пишо о човеку као ономе који се тражи

Човек сам себе познаје, али као онај који је у процесу самоупознавања, то јест, који је у процесу самотражења, самооткривања, па чак и самоосмишљавања. Дакле, не као онај који је већ сам себи познат. И уколико је, за разлику од животиња (што само можемо да претпоставимо), он свестан самог себе, он то бива на један упитан начин, у неизвесности и у тражењу онога што је, пре него ли у афирмацији унапред добро утврђеног сопства.

 
Још од давнина, али нарочито  Платона и пре свега Аристотела, важило је уверење да је човек, за разлику од животиња, обдарен рационалном (бесмртном) душом благодарећи којој поседује разум и језик. Све до XVIII века се на овој поставци темељила основна разлика између човека и животиња. Међутим, мало по мало, човекова ”рационална душа” почела је да ишчезава из научних расправа. Разум и језик доведени су у везу су материјом, а пре свега са специфичним функционисањем човековог мозга, док је сâм човек подведен под опсежан систем еволуције живих врста у којем је сврстан међу мајмуне, а у оквиру којих црна раса (нарочито Хотентота) постаје њихова узајамна спона. Речено се данас утемељује на прецизним научним сазнањима, и то пре свега онима из области генетике, према којима ДНК сличност између човека и мајмуна износи читавих 98%. Према томе, човекова специфичност у односу на остатак живих врста, а пре свега у односу на њему најсличнијег мајмуна, почива на овој незнатној разлици од 2%.

Над овом незнатном разликом од 2% упитано је застао француски истраживач и философ Андре Пишо (рођен 1950. године) у тексту ”Познавати се и осмислити се”, објављеном у веома занимљивом и по ширини увида богатом зборнику радова Постати људима.

Све теорије, биле оне краниометријске или генетске, желе да утврде човекову специфичност на објективним критеријумима за које верују да су непобитни с обзиром да су позитивни и мерљиви (својевремено то је била одређена лобања; данас је то одређени геном - при чему је овај последњи претежнији од претходног јер он ”одређује” формацију и организацију живог бића и између осталог облика и величине његове лобање). Човек свакако има лобању човека и геном човека, као што и мајмун има лобању мајмуна и геном мајмуна. Међутим, рећи да је човек човек због тога што има лобању човека, а не лобању мајмуна (или геном човека пре него ли геном мајмуна), то у бити не значи ништа све док се претходно не утврди шта је то човек и због чега, између осталог, он поседује лобању и геном какав поседује.

Андре Пишо је мишљења да су таква свођења човека на објективне карактеристике какве су лобања (својевремено) и геном (данас) управо и довеле до тога да се из вида изгуби оно што заиста чини човекову специфичност. Она, према овом француском истраживачу и философу, не почива на скупу објективних карактеристика будући да човек није никакав објекат нити ”људски ресурс”. У чему то онда он види човекову специфичност?

Једно од решења одавно постоји. Њега је својевремено скицирао Лине, међутим оно је било убрзо заборављено јер није одговарало увреженој идеологији с краја XVIII века, а која је владала и читавим XIX веком. Уместо да буде дефинисан објективним карактеристикама, позитивним и мерљивим, човек је ”негативно” одређен свиме оним што му недостаје, односно празнином из које би требало да се изгради као субјекат. 

Наиме, Лине је, објашњава у наставку Пишо, у својој класификацији живих врста, човека и мајмуне сврстао међу Примате. Међутим, док је животиње карактерисао и разликовао (а међу њима и мајмуне) користећи се морфолошким критеријумима, за човека је само употребио максиму: nosce te ipsum, ”познај самог себе”. Ова изрека ”Познај самог себе”, позната још од Платона, а постала изузетно популарна и у Августиновом и Декартовом философском опусу. Она је, међутим, према Андре Пишоу, вишезначна и корисним би било задржати се и сагледати ту њену вишезначност.

Андре Пишо је, у контексту еволуције живих врста, тумачи на следећи веома занимљив начин:

Њено најосновније значење би било да човек властиту специфичност стиче управо на основу самопознања, и то у мери у којој је свестан властитог постојања, то јест, свестан самог себе и онога што он није; што очито изостаје животињама (или барем онолико колико смо упознати са нивоом њихове самосвести).

”Можемо се придржавати ове идеје, али можемо покушати и да превазиђемо њен примарни смисао”, тврди у наставку Пишо и развија своје гледиште.

Човек сам себе познаје, али као онај који је у процесу самоупознавања, то јест, који је у процесу самотражења, самооткривања, па чак и самоосмишљавања. Дакле, не као онај који је већ сам себи познат. И уколико је, за разлику од животиња (што само можемо да претпоставимо), он свестан самог себе, он то бива на један упитан начин, у неизвесности и у тражењу онога што је, пре него ли у афирмацији унапред добро утврђеног сопства.

”Познај самог себе” је, према томе, позив на тражење, на самоосмишљавање, самостварање. И управо у том тражењу човек сам себе познаје; али се познаје као онај који се тражи, а не као несавршени резултат потраге која је још увек у току.

Другачије речено, човек се сам себи предочава кроз упитаност над тим што је (”тражим се, дакле јесам”, иако не знам нити ко - нити шта - сам, осим тога да јесам и да се тражим). И на ту упитаност одговара најпре кроз сам чин самотражења  (”ја сам онај који се тражи”), а затим и кроз несавршене резултате процеса тражења који је у току (”ја сам тај живи човек у том свету, при чему су и један и други несавршени на основу увида које ја о њима имам”).

Занимљиво је приметити ту човекову дубинску тежњу да, чак и ако не зна за Платона, Августина, Декарта или Линеа, позна самога себе. А управо из процеса тих различитих и увек јединствених самопознања, мишљења је Андре Пишо, ниче толико различитих култура и цивилизација.

Колико лица, толико различитих бића која се траже и осмишљавају током читавог свог живота, настојећи да на позив самопотраге пруже одговоре са оним што им је дато на располагање - било да је реч о њиховим физичким квалитетима (телу) или друштвеном окружењу или пак условима животне средине. Но увек са истом максимом једно исто човечанство са својим различитим облицима. 

Свестан тога да један овакав приступ човеку тешко може наћи место у данас важећим идеологијама које човека одређују на основу различитих објективних критеријума заснованих на спрези између генома и природне средине, Андре Пишо не губи наду. Напротив, закључује:

Могуће је да је ова стара схема (геном-животна средина, наслеђено-стечено, природа-култура) данас сасвим излизана. Не треба се заваравати изгледом. Екстремна медијатизација генетике и мноштво апликација које нам она, у скоро свим областима, ставља на располагање, сасвим лоше прикривају истрошеност њених принципа.

Прочитано можете допунити занимљивим увидима Жан-Мишел Бењеа о поимању човека као иконе или као гаџета или пак Марк Хуњадијевим разумевањем суштинског проблема клонирања, а унеколико другачији погледу на генетику можете пронаћи у Селин Сиораковом представљању Жером Леженовог поимања генетике.

Марк Хуњади о суштинском проблему клонирања

Имамо ли право да учинимо све оно што желимо само због тога што то желимо? - пита се Марк Хуњади, савремени белгијски философ, мађарског порекла, ученик Јиргена Хабермаса, у књизи упечатљивог назива: Ја је клон. Етика пред изазовом биотехнологија.

Заузимајући радикално антиреалистичку позицију у етици, према којој, све морлане вредности које изражавају наш нормативни однос према свету израњају из самог нашег људског контекста не представљајући на тај начин некакве идеалне и аутономне вредности по себи, Хуњади се пита, како пронаћи легитимне и задовољавајуће критеријуме који би могли успорити конструктивистичку енергију људске моралне интенционалности? Примењено на генетски инжењеринг, наведено питање би се могло преформулисати на следећи начин: шта то спречава конструктивизам да иде до краја и призна да је човеков свет човекова конструкција и да самим тим човек има право, без икакве метафоре, и сам себе да исконструише?

Одговарајући на ово питање, Марк Хуњади развија теорију о објективном моралном контексту:

Објективни морални контекст ткали су, уобличавали, наши преци и ми смо у њему још од постанка. Он је ту, не можемо га надићи, чак ни мишљу, као што не можемо замислити ни боју коју никада пре видели нисмо. Будући да не одговара никаквој њему претходећој нужности, објективни морални контекст не представља ни наш нужни хоризонт. Позивати се на њега као на извор и средство наших легитимних критеријума не представља, као што се то неретко да исувише лако помислити (исувише платонистички), позивање на нешто непостојано, флуидно, што би се по нашем укусу дало преиначити и што би, услед тога, тражило додатно аргументовано осмишљавање на основу којег би оно тек тада добило на стабилности и убедљивости. (...) Ти нормативни концепти су толико јаки и њихова културна увреженост толико дубока да пошто се једном усвоје, они спонтано бивају доживљени као природни и све оно што им се супротставља прети као такво да буде одбачено. (...) Објективни морални контекст поседује властиту нормативну моћ, а закони који га образују довољни хоризонт полазећи од којег се развијају и мисао и активност.

Као такав објективни морални контекст намеће одређену инертност свему ономе ка чему човек тежи или може да тежи. То се јасно да опазити у случају генетског инжењеринга и још радикалнијег питања клонирања. Шта је то наиме што нам је неприхватљиво и у самој помисли на могућност човековог конирања?

Да би одговорио на ово питање, Марк Хуњади полази од тога да у оквиру објективног моралног контекста постоји мноштво могућих граматика помоћу којих се деклинира наш поглед на свет. Једна од најзаступљенијих граматика нашег времена јесте она индивидуалне аутономије. Питање клонирања нас сучељава управо са нашим увреженим поимањем аутономије. 

Традиционално се аутономија поима, објашњава Хуњади, било на негативан начин, као одуство интерференције при чему нас ништа не спречава у нашој слободној делатности, било на позитиван начин, као могућност слеђења властитог правила владања. Као што се да опазити позитивни облик поимања аутономије је шири, јер у себе укључује и негативни, с тим што се акценат ставља на саму могућност успостављања правила владања и циља који одређује нашу слободну активност. 

Размишљајући о могућности клонирања у бити у питање доводимо управо овај други, позитивни облик аутономије, онај који се односи на нашу самовласност. На који начин? Да би одговорио на то питање Марк Хуњади указује на одређени облик аутономије који остаје својствен и могућем човековом клону. Реч је, наиме, о аутономији у формалном смислу.

Аутономија клона није спречена нити угрожена у формалном смислу онда када, иако је реч о клону, он попут сваког појединца поседује одређену слободу у односу на своје генетске предиспозиције које га не детерминишу, већ пре условљавају као материјална основа постојања. (...) Међутим, ова "биолошко формална" условљеност није она која има последњу реч. Уколико смо сви одиста овисни о своје генетске предиспозиције које нисмо бирали, клон се налази у једној далеко незахвалнијој ситуацији имајући у виду да је неко други у његово име детерминисао његове генетске предиспозиције.

Речено, као што у наставку твди Марк Хуњади, клона ставља у

једну до сад невиђену онтолошку позицију да као човек у биолошком смислу речи буде израз одређене жеље другог човека. Врхунац је у томе што се овде ради о тачно одређеној жељи: у том смислу више није реч о детету које ишчекујемо, већ о тачно одређеном детету, детету које ће на што ближи начин бити копија некога другога, некога кога познајемо, најчешће нас самих.

Овде, према томе, није реч, као што се то непрестано понавља у различитим међународним конвенцијама, ни о каквом угрожавањању човековог достојанства, јер се клону може приписати исто достојанство као и сваком другом људском бићу, нити о угрожавању основних људских права, јер не видимо због чега их он не би могао имати - што читав дискурс о човековом достојанству и људским правима показује као исувише апстрактним и непримењивим у случају какав је клонирање, већ о наметању својеврсног онтолошког терета које ће он морати да проживи у првом лицу, за разлику од његовог креатора који његову позицију не може да сагледа другачије до са позиције трећег лица.

Управо то сазнање да нас је него други желео као идентичну копију некога другога, а што се једино може проживети у првом лицу, представља онтолошки терет који нема ништа заједничког са устаљеним проблематизацијама о томе колика је и каква разлика између оригинала и копије.
Поменута интрузија између сопства и сопства трећег лица представља суштински проблем, јер у корену нарушава сродност коју свако од нас на природан начин успоставља са самим собом. Наиме, осим нереалног осећаја који би клон могао да има бивајући суочен са тим да живот дугује генетском инжењерингу, можемо ли замислити терет који би произилазио из сазнања да саму генетску конституцију дугује одређеној и тачно утврђеној жељи родитеља?

Наиме, како у наставку образалаже Марк Хуњади клон никада не би био насигурно да ли су његови успеси и промашаји заиста његови или последица генетског инжењеринга. Велика је вероватноћа да би он током целог свог живота био у недоумици коме шта дугује и имао осећај да сам себе не припада. Према томе, основни проблем са клонирањем човека, уколико би се томе једног дана приступило, јесте управо одузимање клону основног људског права на аутономију и самовласност. Поставља се стога, према Марку Хуњадију, серија двоструких питања. Једна би ишла у правцу: желимо ли ми такав свет? желимо ли да клоновима данас-сутра наметнемо такав онтолошки терет? А друга: какву слику о нама самима одашиље претходно изнети поглед на могућност креирања клонова? 

Препоручујемо читање Хуњадијеве књиге Ја је клон. Етика пред изазовом биотехнологија, у целини, а прочитано можете допунити изванредним размишљањем Жан-Мишел Бењеа о кретању од човека као иконе до човека као гаџета, као и Лук Феријевим увидима о револуцији трансхуманизма.