Поштар у свету бајки Џанет и Ален Ахлберга

О чаролији писања писама нико није на тако дирљив, једноставан и упечатљиво леп начин писао као дански писац, песник и физичар Тон Телехен. Писма његових јунака разноси ветар, можда исти онај који исписује и објављује редове Лутајуће књиге Жан-Мари Кервича, ”књиге без писца”, што се ”шета са оба своја срца у двама јој рукама”. О одговорном позиву разношења писама, на посебан начин су редове исписали и исцртали британски брачни пар, писац Ален (5. јун 1938) и илустратор Џанет Ахлберг (21. октобар 1944 - 15. новембар 1994), у изваредној интерактивној дечијој књизи Добри поштар Џоли.

Књига на којој су радили пуних пет година, данас привлачи и децу и одрасле. Прича у причи, говори о поштару Џолију који је једног летњег јутра устао оран за посао. То се дешавало у оно време када су се писма и разгледнице уткривале и разлетале и стизале са свих страна - као и мене што је пре неког дана обрадовала једна са широким, крупним, разиграним словима натопљена морском сланом водом и осунчана златним сунцем преиспуњена осмесима.

Спремивши се и средивши за посао, кренуо је да по обичају испаркира бицикл, када је уочио да се задња гума сасвим издувала. Остављајући оправку за после радног дана, пут посла се упутио пешице. 

Разневши већи део поште,
поштар се Џоли осети лако,
Зађе у хлад, поветарцем вођен,
Када одједном, О, драги! О, Боже!
Звечка се голема са неба сручи
и поштара Џолија ошамути.

Ошамућен поштар, поче да тоне,
све дубље и дубље у чудљиве снове.
Када одједном, ни од куда,
пред њега искочи, зец један чудан.
Са писмом у шапи, само му махну и
мирно протрча са својим сатом.
Као што свако дете већ знаде,
зец са сатом из које је бајке.
На вратима новог, необичног света,
поштара сачека натпис од два реда:
”Прочитај ме!”

Као и свако читање, тако и ово одведе зеца, пса и нашег доброг поштара Џолија право у свет Алисе у земљи чуда, а одатле и до вука са три прасета, Палчице и Дороти из земље чаробњака из Оза. Толико авантура, које, признаћете, почивају и чекају да буду откривене, али само у књигама. 

Прошавши светове свакојаке, разне, са прстићем на стази посутој сјајним шљокицама, поштар је стигао ни мање ни више до Смарагдног града.

Као што то и обично бива, када се стигне до жељеног циља, следи не тако жељено буђење. 

Поштар, веома изненађен,
Старог обличја поврати мере.
Ствари нису увек онакве какве нам се чине.
Беше ли ово јава или сна причине?

Ошамућеног поштара су, као што и доликује одвезли до болнице да га испитају и да му превију повређену главу.

У болници га је, међутим, сачекало изненађење. Болничарка је донела писмо адресирано на њега, на Доброг поштара Џолија:

У коверти се налазила књижица, а у књижици разгледница:

Она је управо и све разјаснила. Као што то обично бива у бајкама и животу. Наиме, 

да звечка није ударила поштара у главу,
ударила би Робина Худа,
који је из неке своје приче
пролазио управо туда. 

Но, било како било, звечка је пала и поштар је успео да измири све приче из бајке. Све, осим једне!

На путу за Канзас, Алиса и Дороти су среле Питера Пана и он се свидео Алиси. Не, Дороти. Не, Алиси. Или ипак, можда, Дороти... Било како било, остало је сасвим неразјашњено ко је ту на крају кога сањао: добри поштар Џоли њих или они доброг поштара Џолија... Неразјашњено како у животу, тако и у бајци.

У међувремену, са страшне висине,
Из мрклог мрака и звезданог неба,
изнад брда под широким сводом,
где топли ветрови летњи дувају и
вештице лете, медо се велики
стропоштао доле.

Прочитано можете допунити изванредним писмима Тона Телехена или пак, ако вам чаролије није доста, онда се осврните и на чаробну причу камења Филипа Барбоа.

Чаробна прича камења Филипа Барбоа

Марко Мартела је у својој изузетно лепој и надахнутој књизи ”Мали свет, савршени свет”, записао како је свет ”сачињен од буке и стрепње”, али како ипак ”трава и дрвеће настављају да расту”. А да је ”мудрост којој смо одавно изгубили кључеве поверена бићима које уобичајено сматрамо да су на најнижим ступњевима постојања. Биљке, животиње, али и ветар, вода, па чак и грумен земље познају можда оно што смо ми одавно заборавили”. 

У нестварно лепој причи француског дечијег писца Филипа Барбоа (16. јун 1952) Тишине камења, коју је чаробним цртежима илустровала Маријон Жанин, камење постојано чува мудрост света. Оно понекад одише тишином која умирује, штити, понекад тишином која орадошћује, инспирише, али је носилац и тишине која раздваја, растужује, али на крају, увек живота који побеђује.

Ово је прича о граду, берберину, дечацима Амину и Кариму, људском насиљу и људској врлини и камењу које у тишини све мудро прати и памти.

Већ сам био берберин и радио у једном локалу. По васцели дан сам секао косе и муштеријама причао о нежности. Деца са истока и запада су се играла и смејала у подножју зграде, по ходницима, иза зидова. 

На првом спрату, свирач лауте миловао је инструмент, певушећи нежне, мудре и дубоке песме, попут неба без облака, душе без мржње, дана без насиља. Музика се извијала кроз отворени прозор. Ублажавала је срца пролазника, на усне им качила осмех, а снове испредала сребрним и златним нитима. 

Деца су се често придруживала музичару. Напајала би се сјајем његових очију, а гледајући игру његових пристију по жицама, препуштала би се љуљушкању његових речи и нота. Нарочито су два дечака уживала у тим тренуцима: Амин и Карим. Обојица су имала дубоке тамне оче, уоквирене дугачким трепавицама, које ништа нису пропуштале од музичареве песме. Један је памтио сваку ноту, други сваку реч. Један је живео на западу, други на истоку, али су се осећали браћом. Камење понекад поседује тишине које очаравају.

Међутим, градом су прошли људи који су у срцу носили насиље и безимену лудост.

Они су црвенилом обојили кошуљу свирача лауте. Тачно на месту срца. Тамо где се живот за увек искрада. Капци су му пали. Прсти згрчили. Глас му се угасио у уздаху. Деца су се разбежала цичући. Амин је отишао на запад, а Карим на исток.

Насиље је завладало градом, поделивши га на пола, обојивши га крвљу и ватром, а његове становнике низвело на разину звери. Једино је берберин наставио са својим послом. Само што више није причао о нежности, већ о патњи којом су сви подједнако били погођени.

Време је споро истицало, преспоро. Тешко. Мучно. Очајно. Пуцњи су се обрушавали без престанка. Сваког дана све јачи, страшнији, разорнији. Сваког дана, кућа се тресла. Сваког дана су јој ране постајале све уочљивије. Када би је који ударац погодио, претио би да је сруши, али би она опстајала. Одбијао сам да напустим локал. Гајио сам наду и чувао поверење у зидове, иако слабашне, који су ме заклањали. Камење понекад поседује тишине које штите. 

У том хаусу, наставља причу даље Филип Барбоа, сви су били заборавили на лаут. И они са запада и они са истока. Сва им је пажња била усмерена на међусобно убијање и истребљење. Исто се догодило и са Амином и Каримом. Траве су запоселе град и раздвојиле га на пола. Камење је опстајало са својим тишинама које понекад разочаравају. 

Прошле су године. Једини који и даље није одустајао од свог посла био је берберин. Он је радио свој посао не оптерећујући се тиме да ли су му муштерије са запада или са истока. Међу њима су били и Амин и Карим, али прилике нису допуштале да се икада сретну.

Настављао сам да причам, али само како бих коментарисао страдање које нас је све обујмило; глупу лудост која ништа друго није донела до уништавање бића и добара. Требало ми је храбрости да о томе говорим, јер су и са једне и са друге стране били убеђени како је Истина њихова. Кућа ме је волела. Осећао сам то. Стварно. Она ми је пружала снагу да се одупрем; снагу за коју никада нисам веровао да сам способан. Камење понекад поседује тишине које изненађују. 

Амин и Карим су израсли у младе људе, спуштених рамена, сувоњавог тела, али ништа нису изгубили од њиховог дубоког црног погледа обвијеног дугачким трепавицама. 

Многе су пријатеље изгубили у оним годинама које су требале да буду њихове најлепше године. 

Никада неће моћи наћи ужитка у зрелим годинама нити ће окусити мудрост седих дана.  

И даље су долазили код берберина, један са запада, други са истока.

Како су им се косе све више спуштале према поду, тако је нешто снажније од мене почињало да им говори о нежној прошлости. Можда ми је и кућа дошаптавала речи. Камење понекад поседује тишине које надахњују.

Успавана сећања су се пробудила. Музика свирача лаута снажније је забрујала у дубинама њихове душе, јаче од хуке насиља. 

Исправила им је рамена и повратила људско обличје. 

Уместо да су се вратили својим завађеним странама, отишли су иза куће да међ’ камењем пронађу рањени инструмент.

Камење понекад поседује тишине које охрабрују.

Један је подигао инструмент и сео на шљунак. Помиловао га је и пустио прсте да се растрче по жицама. Глас другога пронашао је речи. Забрујао је некадашње песме, нежне, мудре, дубоке попут неба без облака, душе без мржње, дана без насиља. Први није заборавио ни једне речи. Други није пропустио ни једне ноте. Нема кућа им се придружила и музика је полетела кроз разбијени прозор. Ношена ветром који се напокон смејао, раширила се градом, како истоком тако и западом. Разнежила је срца преживелих, окачила осмехе на њихове усне и исткала им снове сребрним и златним нитима. Пушкарања су утихнула, бодежи су се скршили, а топови умукли.

Камње понекад поседује тишине које побеђују. 

Уколико Вам се прочитано допало, препоручујемо Вам да читање наставите изванредним стиховима Халила Џубрана о поучавању, Кристијан Бобеновим редовима о љубави, доброти и писању или пак о изванредном Џангу Ренарту, а све у славу живота о којем је тако надахнуто писала Ети Хилесум сагледавајући га кроз огледало смрти. Прекрасне илустрације Маријон Жанин можете погледате на њеној интерент страници уколико кликнете ОВДЕ.

Тон Телехен о чаролији писања писама

Писма? Мени? Никада их нисам примила, помисли у себи кртица. Никада.

У чаробни свет чаробних писама уводи нас дански писац, песник и физичар, Тон Телехен (18. новембар 1941) књигом Веверичја писма мраву. Телехенова дела најпре намењена деци, привлаче велику пажњу и одраслих због њихове лепоте, једноставности и философске домишљатости и дубине. Та помало заборављена чаролија писања писама, пружила му је изванредан оквир у који је сместио најразличитија промишљања о најдубљим људским осећањима. Прожета осећањима љубави, захвалности, усамљености, похлепе, немара, самозадовољности, она су цео један свет у малом.

Једног јутра, седевши за столом веверица је желела да напише писмо мраву. Међутим није најбоље знала како да напише оно што је хтела да саопшти. 

Здраво мраву,

почела је. Али то није било оно што је хтела да каже.

Спустила је писмо на под и поново почела:

Веома драги мраву,

записала је. Али то је још мање одговарало.

На врх једног другог писма записала је:

Здраво мраву,

а на заглављу другог:

Драги мраву!

Потом:

Драги мраву...

и:

О, драги мраву...

и:

Мој симпатични мраву,

и:

Драги, драги мраву...

Наставила је тако целог јутра све дубље уздишући. ”Мора да постоји почетак писма, мислила је, који би сасвим одговарао мраву”. Била је сигурна, али јој није полазило за руком да га пронађе.

Око ње су се гомилала писма.

Коначно, веверица устаде и пробијајући се кроз хрпу писама отвори врата како би изашла напоље на дебелу грану пред кућом да размисли.

Али чим је искорачила напоље, ветар улети у кућу, помете писма из њене собе и ковитлајући их посла их све мраву.

Био је то леп дан и мрав се управо налазио пред вратима куће, окупан сунцем, задубљен у своје мисли.

Изненада, нађе се затрпан веверичјим писмима. Било их му је преко главе. Са муком се извукао испод гомиле писама и почео са читањем.

Тек касно увече под месечевим сјајем завршио је читање последњег писма.

На тренутак је сео не мичући се загледан у жбуње уроњено у тмину.

Потом је пажљиво сложио писма која су досегла до таванице, са бочне стране ушао у кућу и легао на врх камаре покривши се писмом које је почињало са ”Веома драги мраву” и заспао.

Месец је сијао и пошто се мрав окренуо, писма су зашуштала. Мрав је у сну климнуо главом и прошаптао: ”Мрав, то сам ја.”

Осим обилате преписке између мрава и веверице, Телехен се осврће и на слонова, пингвинова, медведова, цврчкова, гавранова, сунчева писма. У ову богату поетско-философску преписку се укључио ни мање ни више до сам сто којем је веверица писала питавши га шта би за њега могла да учини, јер тобоже никада му се пре тога није обратила. Сто је понет ветром полетео у ваздух и при паду од среће испустио писмо за веверицу у којем је писало:

Драга моја веверице,

Нисам пао, знаш,

Ја сам плесао.

За тебе.

Јер си ти мислила на мене.

Од тога ми не треба ништа више.

Твој драги сто.

Но вратимо се на отпочето размишљање кртице која у животу никада није примила ни једног јединог писма.

”Писма? Мени? Никада их нисам примила, помисли у себи кртица. Никада.”

Обузета осећањем неправде, почела је да ровари галерију у сред мрачне земље.

”Чак ни једно ”Добар дан”, помисли она. Или позив да дођем испод пустиње. Или ледника. Никада.”

Од љутње, ударила је о под.

Али није било одговора.

”Постоји само једна особа која жели да ми пише, размисли она. Та особа сам ја.”

Тако, сакривена дубоко под земљом, у мраку, поче да пише писмо за писмом.

Драга кртице,

Срдачно те поздрављам.

Кртица

или:

Драга кртице,

Недостајеш ми.

Кртица

Пошто би које писмо завршила тако га је сакривала у блато и после извесног времена проналазила и читала. Понекад би јој и сузе наврле на очи.

”Хвала ти, кртице!”, мислила је она.

Или: ”И ти мени недостајеш, кртица”. Или још: ”Увек си добродошла, кртице, увек!”

Понекад би правила журку са свим пошиљаоцима својих писама. Тада би трчала с краја на крај галерије до и у најмрачније одаје.

Чак је и плесала. ”Али да ли сам заиста срећна...?”, питала се све док је плесала сама са собом.

При крају једног од тих празника, сместила се у један ћошак и упутила себи писмо у којем је писало:

Требало би да одеш на пут,

Кртица 

Климнула је главом у знак сагласности и кренула на пут. Правац горе. У тајновити ваздух. Задржала је дах угледавши прве зраке светлости како се пробијају кроз земљу и наставила лагани успон. 

То вече је ненајављено провела код веверице. Пиле су црни чај и кртица јој је причала о својим журкама тамо далеко под земљом. Велике и мрачне журке, без зрачка светлости. Веверица је зачуђено климала главом. Кртица је вртела кашичицу у шољци чаја и молила се да се време занавек заустави.

Ако сте и сами жељни писама, да их пишете или да их примате, инспирацију можете засигурно наћи у Телехеновој изванредној збирци Веверичјих писама мраву. А читање можете надопунити изванредним Егзиперијевим писмом заробљенику о компасу пријатељатва.

Са Кристијаном Бобеном и Едваром Буба о лепоти живота

Жив сам.

Жив сам у тренутку у којем записујем ову прву реченицу и ви сте живи у тренутку у којем је читате. Уследиће други тренуци све до оног када више не будем могао записати следећу реченицу нити је ви будете могли прочитати.

Тим речима започиње величанствена ода лепоти живота исказана речју и сликом Кристијана Бобена (24. април 1951) и Едвара Бубаа (13. септембар 1923 - 30. јун 1999), у изваредној монографији која носи назив Дај ми нешто што неће умрети.

Монографија сабира неких седамдесетак изузетних црно-белих фотографија чувеног француског фотографа и новинара, Едвара Бубаа које прати текст француског писца Кристијана Бобена. Једног дана је наиме једна девојчица затражила од Едвара да јој да нешто што никада неће умрети. Свака од фотографија приказаних у овој књизи представља одговор овој невероватној молби. Осврћући се на њу Кристијан Бобен, као узгред, примећује: ”Ово је једини начин да се на њену молбу адекватно одговори: превазилазећи њену молби дајући много више. Дати само онолико колико треба, није давање”.

Фотографије приказују једноставне сегменте живота који на њима, у игри светлости и сенке, тако снажно пулсирају да су живљи и од самог живота. Истргнути из тренутачног пребивају у вечном и уводе у вечно. Лепоту вечног тренутка. Толико су живи да су снагом своје живости пробили ограничења временског подвајања. Узводе у живи живот. Оприсутњују живи живот. Чине нам га блискијим и могућим; онај живот о којем тако инспиративно говори и Паркер Палмер пишући о проналажењу властитог призвања.

Изванредне фотографије се попут светлости деликатно спуштају на текст Кристијана Бобена. Не постоји лепши спој лепоте. Бобенов језик је језик вечности, јер је језик изванредне пажње и неутољиве љубави. 

Жив сам, живи сте, Буба је жив. Ова књига осим овога нема ништа друго да вам саопшти. То је добра вест, чини ми се. Она је данас тачна. Свежина овога данас никада неће бити помрачена, ма какви догађаји за њим уследили.

Волим те. Волим те и у тој љубави цвета најлепше виђење тебе, призор у којем си слободна; призор белих чаршафа и бистрога неба. Не улазим у ту слику, љубави моја, и никада и нећу ући. Ти си сама, слободна да спаваш, да се смејеш, па чак и да нестанеш. Гледам те. Волим те и волећи те, видим те у животу твог белог облака, у нежности овог живота који ти је пришао и којем ћеш једино ти спознати окус. Волим те и због тога те и видим и ти си слободна у том погледу.

О Едвару Буба Кристијан Бобен каже:

Буба тако проводи време поздрављајући жуту светлост свуда по мало по свету. Поздрављајући овај живот који се, из часа у час, спрема да нас напусти, јесте одраз његове учтивости. Пријатељство тог поздрава ову земљу чини нежном при корачају, за сан лаком.

Због тога што је фотограф, не би требало замишљати да је Буба са фотоапаратом у рукама у опсесивној потрази за следећом сликом. Треба га замислити голих руку, дремљивог попут мачке на седишту воза који прелази Русију, на задњем седишту жутог аутобуског седишта на улицама Бразила, или на јабука зеленој столици Луксембуршког парка. Притиснути дугме апарата нема ништа бог зна шта страшно. Оно што је тајанствено, нији оно што радимо, већ оно што се суздржавамо да учинимо - овај непокретни живот којем је наш активни живот само један помало бучни параван. Одатле све долази. Све излази из тог тихог времена, из тих занемарених часова и из тог беличастог живота. Све одатле излази као ђаво из своје кутије - правда, лепота и љубав.

Буба и ја имамо једну додирну тачку: он је више пута направио круг око света, а ја никада нисам изашао из своје собе. А при томе видели смо исте ствари и исте људе. Када гледам његове фотографије, стичем утисак да напокон добијам вести од самог себе, добре вести добијене из иностранства. Доста времена могу провести пред сваком фотографијом. Немам тако често прилику да се са самим собом сретнем. 

Лудост мајки, осмех сиромашних, стрпљивост страдалних: њихова лица која Буба милује јесу племићка лица. Без те светлости коју нехотице пружају онима који им се приближе, не би било ничега да се види на овоме свету, не би ни било света. Ови људи за собом готово никада не оставе траг. Њихово велико дело је свакодневица опора и неизбежна. Оно се свако вече брише и свако га јутро ваља изнова отпочињати. Њиховом храброшћу да живе они помажу животу да издржи - једноставно издржи. Рембоова и Ван Гогова платна су само копије ових људи. Оригинали су неупоредиво блиставији. Довољно је изаћи на улице или отићи по намирнице у радњу.

Бобен у наставку примећује како прелиставајући странице ове монографије и посматрајући тела и лица људи на њима приказаних ми у ствари и сами узимамо учешћа у Бубеовој потрази за добротом. 

Буба не ”слика” фотографије, он их ”прима”. А јасно спознати оно што се на тај начин прима готово је немогуће. Знање које имамо о некој ствари затвара ту ствар у односу на нас. У примању је кретање супротно: отворени смо за другог и, да будемо јасни, осећамо се изгубљеним. Буба не познаје све оно што види, као што ни ја не познајем све оно што пишем. Оно најбоље од нас долази увек мимо нас. 

У индијанској култури, свако добија име дуго попут реченице; име које исказује његову суштину, његову душу откривену једним потезом. То име се не заборавља. Онај-који-игра-у-пламену. Онај-који-обедује-са-сенкама.

Буба, Онај-који-се-стара-о-невидљивом.

Књиге ме подсећају на неписмене. А фотографије на слепе. Овим последњим знам како бих описао Бубеове фотографије. Рекао бих им: ходајте неколико сати крај обале мора. Слушајте хучање таласа који се изнова стварају, узмите у руке мало влажног песка и пустите га да вам клизи кроз прсте. Та свежина која је само материјална, а која при томе весели срце, јесте Буба. 

Обилазећи једног фебруара Бубеов атеље, Бобен је записао следеће размишљајући о тренутку који фотограф бележи:

Постоји само први дан, одувек је на свету постојао само први дан, што ме је подсетило на једну књигу из XIX века, један стари катихизис који сам пронашао у архивама једног музеја, каталог питања и одговора. Питање је било: за колико времена је Бог створио свет? Одговор је гласио: за трен ока. 

Изашавши из атељеа отишли су у шетњу на острво Сен Луј и сели у неки од паришких вртова. Тада је Буба упитао Бобена да ли верује у Бога. Одговоривши му да верује, Бобен је прснуо у смех, а за њим се и Буба грохотом насмејао. Онда су се обојица утишала:

У врту није било готово никога и имао сам утисак да се ваше слике једна по једна спуштају попут несташних птица. Без муке су се држале на овом сићушном јутру земље. Ваше слике и моје књиге, оне већ написане и оне које су тек имале да настану, све су се држале пред нама. Неколико тренутака нисмо имали више ништа да усликамо нити да запишемо. 

И заиста, драги Буба, никада ништа нисмо ни имали да радимо - само да чекамо, само да пуштамо, само да се смејемо. Ето. Љубим Вас, Кристијан (1995)

Шетњу можете наставити са Момчилом Настасијевићем кроз француски језик и културу или пак уз песнике и дивне илустрације Алена Булдујра, или пак сести у паришки кафе са Димитрисом Ноласом.