"Бити на ивици исто је што и живети и умирати истовремено", записао је Светислав Басара (1953-) у есеју Биографија која убија, објављеном у збирци есеја под заједничким насловом На ивици (Народна библиотека Србије).
Бити на ивици, за Светислава Басару, значи исто што и "бити наднет над тајне бића подједнако колико и над понором ништавила". Иако се сви налазимо самим чином постојања на ивици, Басара сматра како су само ретки те ивице и свесни. Но шта учинити уколико ње постанемо свесни? Ево шта он предлаже:
Са ивице је могућ само скок, а скок је немогућ све док мрзим (или појединачно волим, свеједно) ма шта у свету на чијој се ивици налазим.
(...)
Наћи се на ивици у покушају бесктва од увреда, промашености, неправди, итд. није никакво решење. И најмања склоност и најмања нетрпељивост нас везују за сенке и ми смо робови сенки све док смо у власти преваре - мржње - на којој је утемељена свеколика игра и њен бесмисао. Ту се указује један излаз: љубав. И она је излаз баш зато што се здравом разуму указује апсурдном: ништа на овом свету је не оправдава, она не доноси никакву корист.
Међутим, сумња у снагу и моћ љубави, према Басари, води као што и сама етимологија речи каже у "силазак с ума", то јест, у "пад у раз-умевање". Чим уђемо у игру разумевања, уплетемо се у коло које почива на "међусобној сумњи учесника" из којег ипак, на крају, изостаје истина. Као што је Проповедник ономад говорио "Таштина над таштинама, све је таштина", Басара речено претаче у "Игра над Играма, све је Игра".
Кад кажем Игра, не мислим на нешто весело нити чиним алузије на пошаст забављања које хара светом. (...) Под Игром подразумевам целокупност друштвених збивања. Та збивања називам Игром због аналогије: политички системи, војска, полиција, судство, итд. јесу простор пуке игре. Њихова је метафизичка сврха (као сваке игре) убијање доколице, испуњавање празног времена бављењем наоко важним стварима не би ли се избегао сусрет са крајње непријатним питањем: ко сам, зашто сам, куда идем?
