Приказивање постова са ознаком Eric-Emmanuel Schmitt. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Eric-Emmanuel Schmitt. Прикажи све постове

среда, 10. август 2016.

У школи ђавола Ерика Емануела Шмита

Тренутно на планети имамо више од петнаест ратова поприлично разорних, а све то благодарећи технолошком напретку; добар милион напетих ситуација што месечно узрокују велики број смртних и неколико тешких случајева; три земљотреса; два циклона; педесет поплава и једна хронична суша; једна половина човечанства умире од глади, друга има проблема са варењем, а медицина једва излази на крај са преживелима; по земљи се још увек повлачи сто двадесет и пет неизлечивих болести; затвори су крцати; галије и гета такође; смртна казна тријумфује; мучење кипти од уживања: незаинтересованост постаје једна од водећих врлина; шамарају децу, туку их, убијају, силују; религије одводе у злоупотребу или сексуални криминал; све у свему, стварно не видим шта би га то могло толико депримирати.

Овим речима почиње један од изванредних Ерик-Емануел Шмитових (28. март 1960) позоришних комада под називом У школи ђавола. Шмит је овај комад написао за вече "Позориште против заборава". 


Комад говори о депресивном ђаволу који се гуши, дави у баналности зла на свету. У потрази за новим обликом зла саветује се са мајордомом који му износи постојеће облике зла, али у њима ђаво не види никакву новину, ни напредак, већ једно непрестано понављање истог: "Зло се укотвило и само се врти у круг". Ђаво тражи нешто ново, револуцију.

У том тренутуку на сцену избијају тројица адских поручника: Агалиарептус, Саргатанус и Небириус који, пошто су обишли Земљу и уверили се у постојеће стање ствари, ђаволу предлажу нови начин делања. Одиста ђаволски. Њега је потребно засновати на ономе у шта човек најмање сумња: властити разум.

Кроз три различите стратегије ђавољевих поручника Шмит нам нуди једну заиста поучну анализу човековог упадања у мреже зла која почива на промени самог начина на који човек поима зло. 


          САРГАТАНУС: Најпре би требало Вас поништити.
ЂАВО: Молим?
САРГАТАНУС: Не говорити више о Ђаволу нити о нама, његовим поручницима. Да бисмо постали ефикасни морамо ишчезнути.
ЂАВО: Разумем.
САРГАТАНУС: Потребно је злу најпре одузети реалност како би постало неприметно, а онда почети са његовим порицањем. Ево, ми Вам нудимо три стратегије. На тебе је ред Небириусе.
НЕБИРИУС: Ја сам теорија према којој зло не постоји. Свако увек настоји да учини нешто добро. И ако није реч о добру по себи, онда свако жели нешто добро за себе. Укратко, добро и добар су једина два циља ка којима појединац тежи. Замислите, Ваша Ђаволштино, оног тренутка када човек буде почео тако да мисли зло ће постати само колатералном грешком, грешком у процени, омашком, пролазном дисфункцијом, залуталом мушицом. Зло тиме бива занемарено, лишено тежине, илузорно. Починилац остаје невин.
ЂАВО: Величанствено! Како си рекао да то зовеш?
НЕБИРИУС: Идеализам. Верујте ми уколико се људске савести успавају у властитом хвалоспеву моћи ћемо да им се прикрадемо и да их целе окупирамо и из њих потом почнемо дугорочно да деламо.
Уз осмех ђаво се окреће Сарготанусу.
ЂАВО: А ти, Сарготанусе?
САРГОТАНУС: Ја сам теорија према којој је зло увек само мање зло. Смрт једнога човека боља је од смрти њих стотину; један мали рат бољи је од великог; смакнути заробљеника боље је од отвореног сукоба. Ја сам само пролазно, превентивно зло: смртна казна, ма био то и недужан човек, добар је пример осталима и улива страх; глуматање правде има већу тежину од саме правде; истина више ништа не значи, сад је само важно веродостојно испуњавање правила. Ја прочишћавам. Чиним зло само да бих избегао још веће зло. Гушим зло у океану релативног, процењујем, вагам, ниподаштавам. Све се да израчунати. Зло више не постоји, постоје само цифре, стратегије. Ја анализирам, ништа не осећам, немам моралних надзора, ја сам...
ЂАВО: Ти си?
САРГАТАНУС: Прагматичан.
ЂАВО: Сигуран си да се то може назвати теоријом?
САРГАТАНУС: Сигуран. Хладноћу и одсуство осећања људи олако поистовећују са етиком.
ЂАВО (Агалиарептусу): А ти?
АГАЛИАРЕПТУС: Ја сам теорија према којој зло никад није вољно него происходи увек из нечега вишег што није у човековој власти.
ЂАВО: Е сад претерујеш, то више уопште није уверљиво.
АГАЛИАРЕПТУС: Јесте. Стварни разлози једног лошег поступка остају сакривени и недоступни у помрачнеој страни свести, примраку, као овом у којем се ми овде налазимо, који бисмо могли назвати несвесно. Ако човек убија, ако краде, то је зато што нема љубави, Иза свесног дела он у себи носи читав сплет непознатих му насилних набоја од којих ће неки случајно и избити на видело под каквим лажним обличјем, али ће он и даље остати убеђен у то како то није био он, како то није деловала његова свест, него подсвест, гнусна животиња притајена у њему.
ЂАВО: Домишљато, али исувише поетично. То никада неће успети.
АГАЛИАРЕПТУС: Хоће. Људи уживају у доказивању властите невиности. Сматрају се за анђеле, анђеле мало згрчених крила што имају проблеме са варењем.
ЂАВО: Иа како то називаш?
АГАЛИАРЕПТУС: Психологизам. (...) Савест онаку какву смо досад познавали полако ишчезава.
САРГАТАНУС: Човек се кити некаквом новом савешћу, савешћу за коју верује да је изузетно умна.
НЕБИРИУС: Жели да више никада не почини зло. Разлог томе је како више никада не би био крив, Како никада не би био одговоран. Опрани човек. Бебећа гуза. 
ЂАВО: Браво Агалиарептусе, Саргатанусе и Небириусе! Разумео сам и усвајам све ваше предлоге. Нестајем, постојим само као невидљив и ту се укорењујем.
АГАЛИАРЕПТУС: Невидљив, Ваша Ђаволштино, то је решење!
САРГАТАНУС (неспретњаковић): Да, да, невидљив, као што је и Он, тамо горе.
Мук који траје извесно време.
ЂАВО (намргођено): Умукните!
Осећа се непријатност тишине.
ЂАВО: Добро. А сад на посао. Но не можете такви на пут.

Ђавољи поручници се прерушавају у троје деце, троје прелепе деце, дирљиве у својој незлобивости. Укрцавају се у адску барку и крећу пут света. На лекареву збуњеност који је ђавола оставио у депресивном стању и сада затекао како поскакује од радости и на питање које то ново зло шаље: неки нови вирус? светски рат? природну катастрофу?, мајордом са подсмехом одговара: "Боље" и после извесног времена додаје: "Мислиоце".

Уколико разумете француски у наставку можете погледати екранизацију ове изузетне Ерик-Емануел Шмитове представе. Уколико Вам се Шмитово перо допада саветујемо да прочитате и опис Ватрене ноћи, догађаја који је из корена променио његов живот. 


L'école du diable (2009) from loic joyeux on Vimeo.


петак, 15. јул 2016.

Ерик-Емануел Шмит о љубавној револуцији

"Волим те." "Касно." "Зашто ми то раније ниси рекао?" (...) У љубави сви изговарају исте реченице, али ретко у правом тренутку. Љубав је изгледа лош писац: речи су ту, осећања такође, само изостаје ред. Неко би требало тиме да се позабави и детаљно испита ствар. Требало би да у прави час чујемо "Волим те", онда када нам је то потребно или "Желим те", онда када су нам уши да то приме спремне, тако би се пустиње заједно прелазиле и оазе заједно проналазиле, уместо да чекамо оно што не долази и да нам долази оно што не чекамо. Хармонична љубавна прича је она која је лепо испричана којој су се време и услови ваљано поклопили. 
Да ли љубав удари тамо где треба и у прави час? Не толико да бисмо одговорили на то питање, колико да бисмо сагледали све његове дијапазоне, путујемо у Брисел заједно са Ериком-Емануелом Шмитом (28. март 1960.) који нас својим романом Папагаји са трга Арецо уводи у интригантну причу проткану најтананијим људским осећањем љубави. Око реченице: "Ова порука само да ти кажем да те волим. Ти знаш ко." преплићу се најразличитије судбине и најразличитији љубавни односи. Без икаквог вредносног суда Шмит допушта ликовима да буду оно што јесу, са свим својим чудним наклоностима, слабостима, манама и врлинама. Оно што, ову књигу чини посебном јесте лепеза реакција коју љубав у нама изазива: од раја до пакла. 


Љубавна порука може ли она изазвати катастрофе? - пита се један од Шмитових ликова.
- Љубавна порука? Не видим како...
- Љубавна порука је неподношљива онда када је не желимо.
- Сви желе љубав.
- Тананана! Многи људи се штите од љубави. Боље живе без. Углавном прихвате да је приме, али не желе да јој узврате. Љубав уноси немир; она је напад на егоизам; руши кулу од карата; смрт је једне владавине: друго биће нам постаје важније од нас самих! Каква катастрофа... Осим тога, кроз тај процеп љубави алтруизам може продрети и нарушити нашу унутрашњу равнотежу.
- Одлепио си!
- Хоћеш ли доказ за то да је љубав неподношљива?
- Хајде да те видим.
- Прича о храбром дечаку, самцу, који напушта посао столара како би путовао и објављивао људима да их Бог воли и да би они требало да се воле међусобно. Лик је, осим тога, живео у сагласности са својим речима: лечио губавце, враћао вид слепима, васкрсао другара Лазара, спречио да сиротицу каменују јер је наводно сгрешила са неким брадоњом који није био њен муж, и тако даље, прескочићу детаље и то још боље од ових. Чуда, изреке, прегршт добрих дела, ето то је био Исусов програм. Е па, шта је дечак покупио на крају? Са тридесет и три године га затварају јер га не подносе, намештају му некакво безвезе суђење и закивају га на даске. Какве ли награде!? Од тада на позив да се буде добар све мање људи одговара. Треба бити свецем не би ли се имитирао Исус после онога што се њему догодило.
- Шта желиш да ми докажеш, оче Натане?
- Да је љубав динамит, револуција. Да су људи који говоре о љубави терористи у друштву којим влада интерес и управља страх. Да љубавна порука није изазвала само лепе приче. Веруј ми, не тумарамо ни по каквој бајци.

Препоручујемо читање романа у целини - опрез саблажњиви! Прочитано се свакако може допунити Бобеновим размишљањем о томе зашто љубав није жртва или Џон О'Донохуовим редовима о човековој чежњи за припадањем.