Лоран Гунел о савременом робовању спољашности

Вођен мишљу румунског песника Михаиа Еминескуа који је на једном месту записао: "живот је изгубљено добро за онога који га није проживео онако како је желео", Лоран Гунел (10. август 1966) нас у свом последњем роману Дан у који сам научио да живим, подсећа на то велико чудо које се зове живот.  

Најлепши и можда најпоучни делови романа налазе се похрањени у дијалозима са тетком Марџи. У школи тетка Марџи, уз шољицу кафе и прекрасни поглед на Пацифик, далеко од градске вреве, где су дани у ритму човека, упијамо мудрост сваком својом пором и кад се дође до оне последње тачке, тетки Марџи кажемо једно велико :"Хвала".

- Веруј ми: у нама су решења свих наших проблема. (каже тетка Марџи)
- Видим.
- То је једна од великих илузија нашег доба: све мање и мање слушамо шта нам говори наша унутрашњост. Осим тога, понекад дођемо и до тог стадијума да више уопште не знамо шта ћемо са нашим животом. И осим тога, дешава нам се да се изгубимо желећи да се ускладимо са свим нормама које при томе нису наше, нормама које нам друштво намеће. 
- Нормама?
- Да, нормама или кодексима понашања, назови то како хоћеш. Кодекси понашања, мишљења и нарочито укусима. Понекад стичем утисак да волимо не оно што годи нашем срцу, већ оно што нас нагоне да волимо. Да ли смо заиста ми ти који бирамо нашу одећу, наше телефоне, наша пића или филмове које гледамо?
- Да, али знаш, то је данас помало неизбежно. Међусобно смо повезани што доводи до тога да једни на друге утичемо. У томе не постоји ништа лоше.
- Не, наравно, у томе нема ничег лошег. Али у том контексту узајамне повезаности, потребно је ипак остати и довољно повезан са самим собом да би се властити живот ваљано живео, а не да живимо животе других.
(...)
- Да би се живот добро живео (...) неопходно је имати слуха за оно што нам се обраћа изнутра. Потребно је чути шапате властите душе. Наша душа је попут анђела који шапуће тихо, готово нечујно, па стога треба добро начулити уши. Како би ти да је чујеш у непрестаној граји? Како да јој посветиш довољно пажње кад ти је мисао стално оптерећена са хиљаду ствари које се нелазе изван тебе? (...) Помисли само на све те информације којима смо непрестно изложени, на све те стимулансе. 
- Допусти ми да погодим: устаћеш против телевизора, интернета, друштвених мрежа, видео игрица, бујице мејлова који надиру преко мобилних телефона, порука,...
- Нећу устати ни против чега, све је то веома корисно уколико смо довољно пажљиви да не упаднемо у замку. Јер, знаш ли ти због чега ми уопште и постајемо овисни од свега тога?
- Не. 
- Због тога што све то у нама изазива емоције. И видиш, када осетимо емоције, осетимо да живимо. И због тога их желимо још и још и још. Због тога остајемо прикачени на све те друштвене мреже. Чим нас се нека порука дотакне осетимо емоцију. Нека информација нас стави у стање приправности? Још једна емоција. Мисли ли неко на нас? Још једна емоција. Олуја је погодила неки град? Још једна емоција. Понављам још једном, у томе нема ништа лоше, али будући преплављени оним што нам долази споља временом изгубимо везу са оним што је у нама самима. Што су нам емоције више условљене оним што је изван нас, све мање их знамо пробудити у нама нашим властитим мислима, радњама, осећањима. То је као да живимо у вагонима на руским планинама цео дан вучени локомотивом којој не познајемо возача нити знамо куда нас тачно води. (...) Знаш (...) зрну је тешко да никне тамо где је земља пригушена набујалом вегетацијом. Потребно је мало простора како би се светлост могла спустити на нас. (...) Уколико не издвојимо времена да саслушамо оно што душа има да нам каже, да чујемо оно што допире до нас из наших властитих дубина, постоји опасност да сами себе никада заиста не упознамо. А када се не познајемо... (...) Када се не познајемо, онда допустимо илузијама да управљају нашим животима.
- Нашим илузијама?
- Да, сви ми имамо илузије о животу које нас гурају у овом или оном правцу. Дубоко у нама, савест нам говори да се не ради о реалности и да смо на погрешном путу. Али уколико не послушамо властито срце, допустимо овим илузијама да нас укрцају на њихов брод и да нас лише праве слободе. Постајемо робови илузија...

 За данас толико. Вратићемо се још до школе тетка Марџи. Прочитано можете допунити Палмер Паркеровим надахнутим редовима о проналажењу властитог призвања или Џон О'Донохуовим редовима о човековој чежњи за припадањем.