петак, 23. новембар 2018.

Исидора Секулић о тајни општења

Франсуа Касинжена-Треведи је размишљајући о снази речи приметио како се ми у суштини веома мало служимо речју у најпунијем њеном смислу и самим тим мало или готово уопште јој и не служимо. "Јер када бисмо заиста разменили Реч, бележи овај бенедиктински монах, песник и вајар, уместо што остајемо коректно једни наспрам других", она би задобила, повратила снагу која јој је и својствена, снагу васкесења.   

Враћајући се на ове веома дубоке и надајнуте мисли Касинжена-Треведија, сетих се оних дивних редова Исидоре Секулић (16. фебруар 1877 - 5. април 1958) из Одабраних дела, где својим непомућеним оком срца задире у најмрачније поре на превојима наших понекад тако тешких тишина, ћутања и речи. Јер срце је то, као што изванредно наглашава, Томаш Шпидлик, које општи са Духом истине. И оно увек зна, чак и онда када сва сазнања преваре.


Попут Рилкеа, за којег пише да је "дотерао до оног светлог светачког сиромаштва, из којег, Божијим чудом, тече моћ даривања, најбогатијег и најчистијег давања", тако и нама, из својих и само њој знаних дубина, Исидора исткива предиво тајне општења које је средиште нашег пораза или бивања у истини са собом, другима и светом:
Једно тужно вече ми је у памети: седели смо поред отворених прозора и гледали у ведар простор и даљину. У нама су живели само нерви и слутње и притискивала нас је нека општа слутња у бескрвност и чудно нам је било како се руже још црвене. Мртве су биле на полицама моје књиге и свесно и у боловима је венуло цвеће које иначе не слути смрт и без страха и отпора умире. Покушавали смо да разговарамо али је оно главно увек западало међу речи и ми смо најзад заћутали; слушали смо како коњске копите звече по калдрми у округлој мелодији и гледали како голубови круже око голубињака и димњака и како пси трче у кругу за својом сенком на месечини. Ти си први прекинуо тишину, али си говорио на неки нов и необичан начин: неке опрезности је било у твојим речима, неке послушности у твојим гестовима, неког стишавања у твојој жеђи, неког опадања у твојој мржњи. Нешто те је згазило и стегло и давило пркос твоје крви. Те вечери ја сам много разумела и много изгубила. Тебе је једнога дана изненадио ласкави шум и ти си разабрао да је то множина људи која иде за тобом и пева песму твојих мисли, и тада си први пут застао и први пут си заповедио своме ћутању да говори и први пут си пожелео да се вратиш и будеш тамо где си био, и од тога доба све чешће застајеш на једном истом месту јер ти се допада да светлиш, и од тога доба се стеже круг око тебе јер си пожелео да те људи воле. Затворио си у круг буну свог живота и белу мисао међу очима и верујеш у круг среће у кругу. Не волиш више разобимљеност и скок у помрчину. Враћаш се јер хоћеш да си међу људима и над дубином свога ћутања дижеш мост од речи. Зар не видиш да си раздрљио своју светињу и пустио да се око ње скупи круг будала и злочинаца? Сув и незанимљив и мали је сада задатак за који живот хоћеш да дадеш и неодређено је оно што на плећима носиш и твоја борба је као битка лептира који опијен пада у круг својих мртвих другова, у чијем средишту је отров баналне георгине.
Ове изванредне Исидорине редове можете допунити размишљањима Дејвида Вајта о неименовању љубави или о томе шта боли при растанцима, Џона О'Донохуа о сродним душама или пак Антуана Сент-Егзиперија о компасу пријатељства. Топло препоручујемо да Исидорина Одабрана дела прочитате у целини.

Нема коментара:

Постави коментар