недеља, 24. јун 2018.

Мартин Бубер о свези љубави

Дејвид Вајт, ирски песник и есејиста, созерцавајући човеков однос према животу, забележио је како ”стварање недодирљивог, неповредивог идентитета знак је повлачења из света, слабости; знак страха, пре него ли снаге, који одаје чудно неразумевање истрајне, утемељујуће и неопходне реалности: недодурнити, нестајемо.” Сличног је мишљења био и Џон О’Доноху који је приметио да до тога долази управо јер се ”већина људи плаши чуда властитог постојања”. Из тог страха ”све чине не би ли се затворили у систем, слику или у унапред обликовану представу коју им други људи наметну.” Јасно је, међутим, да сваки сусрет са другим, према речима француског философа, Франсуа Жулијена, ”води својеврсној претераности, преплављености, на начин на који то не бива могуће контролисати, (свеопшта) свест-уверење о томе да је друга особа присутна.” И управо из тог дијалошког познања света, онако како га је описао Гастон Башлар, израста чудо љубави, о којем се торжествено изражава јеврејски философ и теолог, Мартин Бубер (8. фебруар 1878 - 13. јун 1965), у свом најпознатијем делу, Ја и Ти.


Осећања прате чињеницу метафизике и метефизику љубави, али она нису суштина; та пратећа осећања могу бити веома различите природе. Исусово осећање према поседнутом различито је од осећања према љубљеном ученику; али је љубав једна. Осећања ”имамо”; љубав је чињеница која се ”ствара”. Осећања обитавају у човеку, али човек обитава у својој љубави. 
Ети Хилесум је, на сличан начин забележила, како су ”у овом опустошеном свету, најкраћи путеви који воде од једног бића до другог, они унутрашњи.”

Овде није реч о метафори, наставља Бубер, 
већ о реалности. Љубав није осећање везано за Ја којем би Ти био садржај или предмет; она постоји између Ја и Ти. Ко год да то не познаје, не познаје целим својим бићем, не познаје љубав, чак и уколико љубави приписује осећања која има, која доживљава, окуша и изражава. Љубав је космичко зрачење. За онога који живи у љубави, који промишља љубављу, људи се ослобађају свега онога што их води универзалној забуни; добре и лоше, лепе и ружне, сви један за другим, постају Ти, то јест, ослобођена бића, одвојена, јединствена, сваком се приступа лицем у лице.
Речено подсећан на изванредне редове које је записао Антуан Сент-Егзипери пишући о компасу пријатељства које је кадро да и преко неспретних речи, и преко разлога који понекад одводе у заблуду, у другоме првенствено види човека. Мартин Бубер стога и подвлачи како:
Сваки пут бива реч о посебној присутности, која потом помаже, исцељује, уздиже, подиже, ослобађа. У љубави, Ја постаје одговорним за Ти; у томе је садржана једнакост између оних који воле, једнакост која не може обитавати у осећањима ма каква она била; једнакост која се протеже од најмањег до највећег, од најсрећнијег и најобезбеђенијег, преко онога чији је цео живот садржан у животу јединственог и вољеног бића, до онога који је цео свој живот разапео на крсту света, који је могао и усудио се на ту невероватну ствар: волети људе.

Luis Camnitzer illustrates Martin Buber

Како је то веома лепо записао Џон О’Доноху размишљајући о сродним душама, ”свако у животу тражи једну anam cara, сродну душу. Љубав у којој ће бити прихваћен онаквим какав јесте, без маске и претензија.” То је одлика онога што Мартин Бубер назива ”истинском заједницом”, а која се 
не рађа из осећања које људи имају једни према другима (иако се не може родити ни без њих), она се рађа из ове две ствари: из тога што су сви у живом и узајамном односу са живим средиштем, и што су сви повезани једни са другима везама живе узајамности. Други однос произилази из првог, али није дат са првим. Жив и узајаман однос подразумева осећања, али не происходи из осећања. Заједница се гради на живом и узајамном односу, али је дејствујуће и живо средиште њен прави творац. Чак и институције онога што називамо личним животом не могу се обновити слободним осећањем (премда се не могу обновити ни без њега). Брак, на пример, може се обновити само оним што је одувек чинило основу брака: чињеница да два људска бића једно другом откривају Ти. На тој основи Ти, које није Ја ни једнога од њих, заснива се брак. Овде је реч о метафизичкој и метапсихичкој чињеници љубави, којој су осећања само пратећа.  
Прочитано можете допунити изваредним редовима Кристијана Бобена о лепоти живота,  Џона О’Донохуа о тајинственој спони сећања, пролазности, страха и живљења, као и Дејвид Вајтовим о неимовању љубави. Свакако препоручујемо читање Буберове књиге Ја и Ти у целини.

Нема коментара:

Постави коментар