Дејвид Вајт о додиру живота

Размишљајући о феномену ишчезнућа осећања, Клодин Арош је забележила како у нашем савременом, "флуидном друштву", отуђеност, па чак и губитак сопства, постају основне карактеристике наших односа како са другим људима тако и са светом у целини. "Хипермодерни појединац", бележи Арошова, "се пројављује као необевезујући - 'укључен, али дистанциран'. Онај који осећа потребу за 'присуством других, али кроз удаљавање од њих', апстрактан, неконзистентан, заменљив, непостојећи". 

Овој савремени феномен отуђености, непосвећености и недодирљивости на себи својствен начин сагледава ирски песник и есејиста, Дејвид Вајт (2. новембар 1955) који се у изузетној збирци краћих размишљања, Охрабрења: Утехе, надевања и прави смисао свакодневних речи, осврће и на значај додира.

Додир је оно што прижељкујемо било у једном или другом облику, чак и онда када смо сами, посредством тишине или прелажењем пространстава. Сусрет са нечим или неким другачијим од нас самих, нежни прелазак траве по кожи, благи поветарац, додир нечије руке, па чак и први суптилни доживљај разумевања нечега чега смо се све до сад прибојавали да прихватимо.

Попут Ети Хилесум која је у блиставим мислима о аутентичној еманципацији жене записала изузетне редове о додиру живота, тако и Дејвид Вајт у наставку бележи:  

Било да је реч о додиру са оним што видимо или са тајном која се крије испод вела опазивог, стоврени смо за бескрајни сусрет и размену, уз држање ума и тела у сагласју, физички и имагинативно, који на крају и сами бивају пронађени и додирнути.  

Ми смо покретачи света, али и они кроз које се свет мора очешати: кроз љубавна искушења, патњу, радост, кроз наше једноставно свакодневно кретање светом.

И свет се нас дотиче на различите начине, од којих неки могу угрозити наше тело или наду у безбедност света: природна разарања, срцепарања, болест, па и сама смрт. Древни свет је на додир Божији гледао као на благослов, али и као на казну - и једно и друго у исти мах. Бити живим на свету значи бити пронађен од стране света и понекад додирнут до у саму срж на начине које најрадије не бисмо да искусимо. Растући заједно са телом, свако од нас понекад бива тешко угрожен или повређен светом, па ипак и даље живи и дише кроз додирнути, осетљиви свет, и кроз трауму, тугу, опоравак, опоравља се како би изнова могао бити додирнут  на прави начин, кроз узајамно физичко освећивање, поуздани призив.

И као што је Кристијан Бобен записао размишљајући о светости, како је она "оно што нас спречава да постанемо лешеви пре времена", онај осећај пуноће живота - "осећај да бисмо наједном могли оживети: волети, помагати, лутати, изгубити", тако и Дајевид Вајт у својим редовима о додиру примећује како 

ништа не спречава тело да стално изнова ступа у нови тренутак, изузев смрти, која се у свим културама доживљава као још један, коначни, интимни облик сусрета. Ништа не заустављава наше старење нити наше сведочење у времену, тражећи од нас да увек изнова будемо присутни у сваком следећем тренутку, да будемо опипљиви и они које је могуће пронаћи, они који до кончине живе последице телесног обитавања на свету.

И стога, у закључку, примећује Дејвид Вајт:

Стварање недодирљивог, неповредивог идентитета знак је повлачења из света; слабости, знак страха пре него ли снаге; који одаје чудно неразумевање истрајне, утемељујуће и неопходне реалности: недодирнути, нестајемо. 

Ове изванредни редове Дејвида Вајта можете допунити Кристијан Бобеновим редовима о лепоти живота или пак Франсуа Жулијеновим о чуду сусрета, а онда се вратите Дејвиду Вајту и његовим размишљањима о храбрости, неименовању љубави и о томе шта боли при растанцима. Свакако препоручујемо читање књиге Охрабрења: Утехе, надевања и прави смисао свакодневних речи у целини.