Сањаоница: Са Кристијаном Бобеном и Едваром Буба о лепоти живота

Жив сам.

Жив сам у тренутку у којем записујем ову прву реченицу и ви сте живи у тренутку у којем је читате. Уследиће други тренуци све до оног када више не будем могао записати следећу реченицу нити је ви будете могли прочитати.

Тим речима започиње величанствена ода лепоти живота исказана речју и сликом Кристијана Бобена (24. април 1951) и Едвара Бубаа (13. септембар 1923 - 30. јун 1999), у изваредној монографији која носи назив Дај ми нешто што неће умрети.

Монографија сабира неких седамдесетак изузетних црно-белих фотографија чувеног француског фотографа и новинара, Едвара Бубаа које прати текст француског писца Кристијана Бобена. Једног дана је наиме једна девојчица затражила од Едвара да јој да нешто што никада неће умрети. Свака од фотографија приказаних у овој књизи представља одговор овој невероватној молби. Осврћући се на њу Кристијан Бобен, као узгред, примећује: ”Ово је једини начин да се на њену молбу адекватно одговори: превазилазећи њену молби дајући много више. Дати само онолико колико треба, није давање”.

Фотографије приказују једноставне сегменте живота који на њима, у игри светлости и сенке, тако снажно пулсирају да су живљи и од самог живота. Истргнути из тренутачног пребивају у вечном и уводе у вечно. Лепоту вечног тренутка. Толико су живи да су снагом своје живости пробили ограничења временског подвајања. Узводе у живи живот. Оприсутњују живи живот. Чине нам га блискијим и могућим; онај живот о којем тако инспиративно говори и Паркер Палмер пишући о проналажењу властитог призвања.

Изванредне фотографије се попут светлости деликатно спуштају на текст Кристијана Бобена. Не постоји лепши спој лепоте. Бобенов језик је језик вечности, јер је језик изванредне пажње и неутољиве љубави.

Жив сам, живи сте, Буба је жив. Ова књига осим овога нема ништа друго да вам саопшти. То је добра вест, чини ми се. Она је данас тачна. Свежина овога данас никада неће бити помрачена, ма какви догађаји за њим уследили.

Волим те. Волим те и у тој љубави цвета најлепше виђење тебе, призор у којем си слободна; призор белих чаршафа и бистрога неба. Не улазим у ту слику, љубави моја, и никада и нећу ући. Ти си сама, слободна да спаваш, да се смејеш, па чак и да нестанеш. Гледам те. Волим те и волећи те, видим те у животу твог белог облака, у нежности овог живота који ти је пришао и којем ћеш једино ти спознати окус. Волим те и због тога те и видим и ти си слободна у том погледу.

О Едвару Буба Кристијан Бобен каже:

Буба тако проводи време поздрављајући жуту светлост свуда по мало по свету. Поздрављајући овај живот који се, из часа у час, спрема да нас напусти, јесте одраз његове учтивости. Пријатељство тог поздрава ову земљу чини нежном при корачају, за сан лаком.

Због тога што је фотограф, не би требало замишљати да је Буба са фотоапаратом у рукама у опсесивној потрази за следећом сликом. Треба га замислити голих руку, дремљивог попут мачке на седишту воза који прелази Русију, на задњем седишту жутог аутобуског седишта на улицама Бразила, или на јабука зеленој столици Луксембуршког парка. Притиснути дугме апарата нема ништа бог зна шта страшно. Оно што је тајанствено, нији оно што радимо, већ оно што се суздржавамо да учинимо - овај непокретни живот којем је наш активни живот само један помало бучни параван. Одатле све долази. Све излази из тог тихог времена, из тих занемарених часова и из тог беличастог живота. Све одатле излази као ђаво из своје кутије - правда, лепота и љубав.

Буба и ја имамо једну додирну тачку: он је више пута направио круг око света, а ја никада нисам изашао из своје собе. А при томе видели смо исте ствари и исте људе. Када гледам његове фотографије, стичем утисак да напокон добијам вести од самог себе, добре вести добијене из иностранства. Доста времена могу провести пред сваком фотографијом. Немам тако често прилику да се са самим собом сретнем.

Лудост мајки, осмех сиромашних, стрпљивост страдалних: њихова лица која Буба милује јесу племићка лица. Без те светлости коју нехотице пружају онима који им се приближе, не би било ничега да се види на овоме свету, не би ни било света. Ови људи за собом готово никада не оставе траг. Њихово велико дело је свакодневица опора и неизбежна. Оно се свако вече брише и свако га јутро ваља изнова отпочињати. Њиховом храброшћу да живе они помажу животу да издржи - једноставно издржи. Рембоова и Ван Гогова платна су само копије ових људи. Оригинали су неупоредиво блиставији. Довољно је изаћи на улице или отићи по намирнице у радњу.

Бобен у наставку примећује како прелиставајући странице ове монографије и посматрајући тела и лица људи на њима приказаних ми у ствари и сами узимамо учешћа у Бубеовој потрази за добротом.

Буба не ”слика” фотографије, он их ”прима”. А јасно спознати оно што се на тај начин прима готово је немогуће. Знање које имамо о некој ствари затвара ту ствар у односу на нас. У примању је кретање супротно: отворени смо за другог и, да будемо јасни, осећамо се изгубљеним. Буба не познаје све оно што види, као што ни ја не познајем све оно што пишем. Оно најбоље од нас долази увек мимо нас.

У индијанској култури, свако добија име дуго попут реченице; име које исказује његову суштину, његову душу откривену једним потезом. То име се не заборавља. Онај-који-игра-у-пламену. Онај-који-обедује-са-сенкама.

Буба, Онај-који-се-стара-о-невидљивом.

Књиге ме подсећају на неписмене. А фотографије на слепе. Овим последњим знам како бих описао Бубеове фотографије. Рекао бих им: ходајте неколико сати крај обале мора. Слушајте хучање таласа који се изнова стварају, узмите у руке мало влажног песка и пустите га да вам клизи кроз прсте. Та свежина која је само материјална, а која при томе весели срце, јесте Буба.

Обилазећи једног фебруара Бубеов атеље, Бобен је записао следеће размишљајући о тренутку који фотограф бележи:

Постоји само први дан, одувек је на свету постојао само први дан, што ме је подсетило на једну књигу из XIX века, један стари катихизис који сам пронашао у архивама једног музеја, каталог питања и одговора. Питање је било: за колико времена је Бог створио свет? Одговор је гласио: за трен ока.

Изашавши из атељеа отишли су у шетњу на острво Сен Луј и сели у неки од паришких вртова. Тада је Буба упитао Бобена да ли верује у Бога. Одговоривши му да верује, Бобен је прснуо у смех, а за њим се и Буба грохотом насмејао. Онда су се обојица утишала:

У врту није било готово никога и имао сам утисак да се ваше слике једна по једна спуштају попут несташних птица. Без муке су се држале на овом сићушном јутру земље. Ваше слике и моје књиге, оне већ написане и оне које су тек имале да настану, све су се држале пред нама. Неколико тренутака нисмо имали више ништа да усликамо нити да запишемо.

И заиста, драги Буба, никада ништа нисмо ни имали да радимо - само да чекамо, само да пуштамо, само да се смејемо. Ето. Љубим Вас, Кристијан (1995)