Јирген Хабермас о веровању и знању у плуралистичком постсекуларном друштву

Верујући људи су ти који морају превести своја верска убеђења на секуларизовани језик уколико желе да им аргументи буду већински усвојени.

Немачки философ и теоретичар, Јирген Хабермас (18. јун 1929.) ревидирајући Кантов категорички императив истиче да се под ”универзалним” може сматрати само оно што што смо предложили другима као нашу максиму не би ли се кроз дискусију она потврдила као универзална. На тај начин, тврди Хабермас ”долази до померања: гравитациони центар не почива више у ономе што свако жели да буде потврђено као универзални закон а да при томе не буде као такво оспорено, већ у ономе што сви једнодушно могу препознати као универзалну норму”.

Кроз ову призму, Јирген Хабермас анализира однос између веровања и знања, а у односу на дилему коју намеће савремени генетски инжењеринг који под лупу ставља будућност људске природе. У свом обраћању ”Веровање и знање”, изговореном 14. октобра 2001. године, приликом доделе Награде мира немачких књижара, Хабермас изнова анализира ”сукоб” који постоји између вере и науке. Текст овог обраћања објављен је заједно са текстом обраћања које је овај, један од највећих живих интелектуалаца, изговорио приликом доделе награде Доктор-Маргрит Енгер, 9. септембра 2000. године у Цириху, под називом ”Оправдана суздржаност” и излагања на конференцији Кристијан-Волф одржаној на Универзитету у Мелбурну, 28. јуна 2001. године, под називом ”Ка либералном еугенизму?”. Сва три текста, Јирген Хабермас, 2003. године објављује под јединственим називом Будућност људске природе. Ка либералном еугенизму?

Обраћајући се немачкој јавности само неколико месеци после 11. септембра 2001. године, Јирген Хабермас се у коштац хвата са деликатним питањем верског фундаментализма, јасно и недвосмислено истичући како он, иако претендује на религиозну основу и религиозни језик, са религијом нема ништа заједничко, већ представља чедо модернизма са пратећом глобализацијом и секуларизацијом. 

Наспрам глобализације, пише Хабермас,

која се данас намеће преко својих тумача безграничне трговине, многи су се надали повратку политике под другачијим обличјем - не под примарним хобсовим обличјем светске државне безбедности која привилегује полицију, тајне и војне службе, већ оном које би било у стању да на светском нивоу вреднује цивилизацију. На стадијуму на којем смо, не преостаје нам ништа друго до да се надамо на домишљатост разума - и докажемо да ипак о по нечему и промишљамо. 

Свеопшти талас глобализма пропраћен је потопом секуларизма, под којим исламски свет једва извлачи живу главу. Хабермас сматра да се његове катастрофалне последице неће осетити само у исламском свету, већ и у постсекуларном свету западне цивилизације. То га је нагнало да се изнова осврне на древну тему веровања и знања. Анализирајући концепт ”секуларизације” и начин на који је он пренет са јуридичке равни, као пренос црквеног добра у власништво државе, на поље модерне културе и социологије уопште, Хабермас анализира опречна становишта у односу на овај феномен и закључује како је он довео до неоправданог сукоба између религије и модерне изазваног либералним капитализмом.

Први модел, који је модел одбацивања, модерност тумачи у смислу оптимизма када је у питању прогрес који се сагледава као израз еманциповане модерности у односу на магију. Други модел, који наглашава одузимање власништва (експропријацију), модерност тумачи у смислу теорије урушавања и на модерност гледа као на ону којој изостаје укорењеност. Оба тумачења праве исту грешку. Оне модерност сматрају за нерешену игру између, с једне стране, науке и технологије чије је продуктивне снаге ослободио капитализам а, са друге, религије и Цркве чије су снаге усмерене на конзерватизам. Победу ниједна страна не може однети док не надвалада ону другу, а на тај начин обе испуњавају правила игре наметнуте либерлаизмом који поспешује покретачке снаге модерности.

Живећи у демократским друштвима чије аутентичне вредности не можемо спорити, Хабермас верујуће људе позива на троструко промишљање у односу на плуралистичко друштво којег су део. 

Најпре, неопходно је да верујућа савест начини напор у правцу надилажења когнитивних дисонанци које сусрет са представницима других конфесија и религија увек изнова стављају на видело. Затим, потребно је да се уједначи са научним ауторитетима који имају друштвени монопол над познањем света. На крају, требало би да се отворе премисама државе и њеног уставног права које почива на профаном моралу. 

Уколико се монотеистичке религије не уздигну на овај ”виши” ступањ рефлексије, Хабермас оцењује да би то потенцијално представљало велику опасност у смислу да би у том случају оне од силног притиска могле да испоље нежељени деструктивни карактер. При томе, он, с правом, наглашава да се овај троструки процес рефлексије не односи само и искључиво на верујуће људе, него на све чланове једног плуралистичког модерног демократског друштва.

Оно што он нарочито очекује од верујућих људи, пошто се поменута трострука рефлексија усвоји као континуиран процес, јесте да иступе из домена приватног у који су били скрајнути и ступе на поље јавне комуникаце која ангажује друштво у целини. Међутим, да би то иступање било могуће и да би оно уродило плодом, Јирген Хабермас подсећа на неопходност превођења богатих теолошких појмова и концепата на језик разумљив савременом човеку. ”Они су ти који морају превести своја верска убеђења на секуларизовани језик уколико желе да им аргументи буду већински усвојени.”

Уколико верујући људи не смогну довољно снаге и инвентивности у том подухвату превођења, као што су Оци Цркве својевремено веру преводили на језик разумљив античком грчком човеку, сами ће довести до тога да остану искључени из јавне расправе. А да је потреба за њиховим гласом неопходна показују и горућа питања која се пред човека данас намећу када генетски инжењеринг куца на вратима човекове реалности. 

Пред питањем: Каква је будућност људске природе?, верујући човек не може остати само при  тврдњи: ”Човек је створен по лику Божијем” а да исту не преведе и не приближи човеку којем је теолошки библијски језик стран придржавајући се, при томе, наведене троструке рефлексије. Ово позивање на Постање 1, 27 у контексту разматрања употребе људских ембриона у научне сврхе, поседује изузетно велики набој и штета би било искључити га из јавне расправе, али као што је већ речено оно завређује да буде преведено на језик разумљив модерном плуралистичком друштву. 

Ево како то Хабермас ради:

”Бог је створио човека по икони својој, по икони Божијој га је створио”. У чињеници да Бог који је љубав, ствара Адама и Еву као слободна бића која му наликују, није нужно бити верником да би се разумело шта значи ”по икони својој”. Не може бити љубави без познања другога, нити слободе без узајамног признавања. Та наспрамност која је у основи човековог обликовања изискује да човек буде слободан како би одговорио на примљени Божији дар. Остаје свакако да, без обзира што је створен по икони Божијој, он ипак бива представљен као онај којег је Бог створио. Са становишта порекла, он не може бити на истој равни као и Бог. Оно што је ”по икони” неизоставно је створено; што се, у условима у којима говоримо, интуитивно обраћа и онима који не размишљају на разини религије. Хегел је био опазио нешто од тога говорећи о разлици између ”стварања” Божијег и ”рађања” Богом. Бог остаје ”Бог слободних људи” све дотле док се не поништи разлика између Творца и творевине. Само под тим условом чин Божијег стварања не имплицира никакву детерминацију која би представљала препреку човековој самовласности.

Такав један Бог, који је уједно Творац и искупитељ, да би деловао нема потребу за природним законима као што је то случај са каквим техничарем нити за правилима кодификваног језика, као што је то случај са каквим информатичарем. Глас Божији који позива у живот од почетка саопштава да се ступа у свет моралне осетљивости. У том смислу Бог може ”детерминисати” човека доделивши му истовремено и способност и задатак да буде слободан. Имајући то у виду, не морамо веровати у теолошке премисе да бисмо разумели да би једна другачија овисност, то јест узрочна овисност, ступила на снагу онда када бисмо ово разликовање од којег хипотетички полазимо реинтерпретирали на такав начин да у том процесу Бога заменимо неким ко би био нама раван. Дргачије речено, то би значило давање могућности човеку који би био вођен својим преференцијама да дејствује над неизвесном комбинаториком родитељског хромозомског низа, а да при томе није допуштено претпостављати да за то деловање постоји консензус, било то и противчињењем, са оним на којег се оно односи. Такво виђење ствари нас враћа на питање којим сам се бавио на другим местима: Да ли ће први човек који  по свом слободном нахођењу буде на нивоу природе детерминисао биће другог човека довести до укидања једнакости слободе каква постоји међу бићима једнаким по рођењу којима на исти начин бива загарантована и различитост.

Препоручујемо читање Хабермасовог текста ”Веровање и знање” у целини, као и књигу Будућност људске природе. Ка либералном еугенизму? у којем Хабермас одговара на постављено питање. Прочитано можете допунити и изванредним поетско-философским искуством ватрене ноћи Ерика-Емануела Шмита.