На помало заборављену чаролију писања писама осврнули смо се кроз Тон Телехенову чаробну књигу Веверичјих писама мраву, где веверица писмо запoчиње са ”Веома драги мраву”, наставља са ”Здраво мраву”, па ”Драги мраву”, а онда ”О, драги мраву...”, преко ”Драги, драги мраву”, све док на крају није уздахнула: ”Мора да постоји почетак писма који би сасвим одговарао мраву” и, како у наставку бележи Телехен: ”била је сигурна, али јој није полазило за руком да га пронађе”. Оно што је писање ових писама понекад отежавало јесу мравовљеве напрасите потребе да с времена на време оде не би ли искусио шта је то недостајање.
Да чаролији писања писама не приступају само веверице, већ и врсни писци, добитници Нобелове награде за књижевност, сведочи и ово изванредно писмо које је 1. јуна 1949. године, Албер Ками (7. новембар 1913 - 4. јануар 1960) упутио Марији Казарес, чувеној француској глумици.
Албер Ками је 19. марта 1944. године први пут срео Марију Казарес са којом је остао у преписци све до саобраћајне несреће у којој је трагично изгубио живот, 6. јануара 1960. Обимну преписку која обухвата 865 писама која су једно другом упутили у периоду од 1944. до 1959. године, чувала је Камијева кћерка Катрин Ками и тек крајем 2017. године одлучила да је у целини објави. У предговору који је лично саставила, пита се:
Како ли су ова два бића успела да проживе толике године имајући у виду исцрпљујућу тензију карактеристичну за слободни живот уравнотежен поштовањем других; живот у којем је требало ”научити напредовати преко затегнутог конопца љубави ослобођене сваке гордости”, не напуштајући се, не сумњајући једно у друго, са неподвојеним захтевом да се буде јасан?
Одговор на ово питање се, како и сама примећује, крије у овом небројеном мноштву писама сабраним на преко 1275 ситно штампаних страница. Иако не даје личан суд о овој мање-више тајној очевој вези са другом женом, ипак на крају предговора закључује:
Хвала им обома. Њихова писма чине да је земља пространија, простор светлији, ваздух лепршавији из простог разлога што су постојали.
Управо у писму које је 1. јуна 1949. године, Албер Ками упутио Марији Казарес пред полазак за родни Алжир, а одатле на двомесечну турнеју Латинском Америком, очитује се понешто од онога што је Катрин Ками записала у закључку.
Вече пада, љубави моја, и овај дан што се навршава последњи је у којем могу удисати исти ваздух као и ти. Ова седмица је била страшна и чинило ми се као да се нећу жив извући. Ево, одлазак се приближио. И говорим себи да више волим самотну патњу и слободу да заплачем уколико пожлим. Још себи кажем да је време да се прихвати оно што долази са снагом која ће се неизоставно исцрпети. Оно што све додатно отежава јесте твоје ћутање и стрепња коју ми оно улива. Никада нисам могао поднети твоје ћутање, било да је реч о овом сад или о претходним, са твојим тврдоглавим челом, и затвореним лицем, свим нетрпељивостима света сабраним међ’ трепавицама. И данас те замишљам затвореном, страном, далеком, како упорно одбијаш да видиш талас који ме преплављује. Желим сада све то да заборавим на неколико минута и да ти говорим пре но што утихнем на неколико дугих дана.
Све предајем у твоје руке. Знам да ће током ових дугих седмица бити и успона и падова. На врхунцима, живот побеђује, на дну, бол заслепљује. Оно што од тебе тражим јесте да, било да си жива или утучена, сачуваш будућност наше љубави. Оно што желим више и од самог живота јесте да те пронађем насмејаног лица, пуним поверења и спремним да са мном победи. Када будеш примила ово писмо, увелико ћу бити на мору. Једино што ће ми помоћи да издржим ову раздвојеност - раздвојеност испуњену болом -, јесте поверење које сам у тебе задобио. Сваки пут када више не будем могао да издржим препуштаћу се теби - без икакве подвојености, без иједног питања. За све остало, живећу како будем могао.
И попут Симоновљевих вечних стихова сабраних у песми ”Чекај ме”, или Кристијан Бобенових међ’ неколико писама објављених у изванредној књизи Разлити предели неба, тако и Ками бележи:
Чекај ме као што ја тебе чекам. Повуци се само уколико не будеш могла другачије. Живи, блистај и буди знатижељна, тражи све оно што је лепо, читај што волиш и када наступи пауза, окрени се ка мени који ћу увек бити окренут ка теби.Сада знам много више о теби и мени него што сам то знао пре. Због тога знам да изгубити те исто је што и на неки начин умрети. Не желим да умрем и зато треба да си сретна и да те ништа не умањује. Ма колико да је тежак, страшан пут који нас ишчекује, мораћемо њиме кренути.
Речено можете допунити изванредним мислима Кристијана Бобена о томе зашто љубав није жртва или о љубави, доброти и писању као и Дејвид Вајтовим о неименовању љубави и о томе шта боли при растанцима, а ми ћемо се свакако опет изнова вратити овој изузетној преписци између Албера Камија и Марије Казарес.
Нема коментара:
Постави коментар