Нилс Бор о човековом разумевању природе

Размишљајући о човековом односу према Природи, француски философ Жан-Мишел Бење је оценио како: 

философија традиционално почиње тиме што Природу карактерише као датост, као оно о чему људи нису ни на који начин одлучивали, као оно што представља ограничење њиховој вољи. Услед тога они је неретко карактеришу као оно што је страно духу и, у том смислу, као средиште свих отуђења.

Према њему, управо такав однос према Природи доводи до тога да се она поистовети са простим материјалом, "извором" енергије који се до незаситости може и треба користити. Одузимајући јој законе, човек јој намеће своје којима жели је да трансформише, побољша, увећа или пак укине. 

У једном од писама Нилс Бор (1885-1962), дански добитник Нобелове награде за физику износи своја размишљања о човековом односу према законима природе, а нарочито кроз призму сопственог истраживања електрона. Његова размишљања у благо изромансираној форми преноси мађарски физичар и писац Том Кив у изваредном делу Три објашњења света. 

Вернер Хајзенберг (лево) и Нилс Бор (десно) на конференцији у Копенхагену 1934. године

Истраживање каже да је електрон талас. Истраживање каже да је електрон честица. Мора бити да је и једно и друго. Ипак, иако се ове две тврдње међусобно искључују, електрон неизоставно мора бити оба истовремено. Не само да није ослобођен противречности, он је дословно заснован на противречности. Он је противречност по себи. Према томе, Махов сан у овом случају остаје недостижан: никада нећемо успети усагласити чињенице добијене истраживањем и концепт лишен противречности; немогуће их је усагласити тако да постану једна те иста ствар. Дакле, концепт је као такав погрешан. Прави концепт, онда када га будемо пронашли, биће лишен противречности. 

У наставку Нилс Бор се пита чему уопште то величање одсуства противречности постављајући следеће питање:

Шта уколико Природа не дели наше увиде? Противречност је можда нешто што је саставни део стварања космоса. У том случају сви наши покушаји да пронађемо концепте лишене противечности на видело износе само човекову амбицију да на силу наметне властите, сведене и поједностављене, начине размишљања дубокој и сложеној Мајци природи... На крају крајева, како је Ајнштајн уопште кренуо путем релативитета? Није рекао да брзина светлости треба да се понаша попут било којег другог вектора. Не. Рекао је: "Хајде да видимо где ли ће нас ово одвести уколико кажемо да је брзина светлости увек константна. Увек. Без изузетка. Није важно уколико речено нема никаквог смисла". Шта уопште и подразумевамо под "смислом"? У квантној теорији не треба тражити објашњења. Осим тога, објашњење, никад и не знамо шта је то тачно. 

Еволуција у приказивању атома у 20. веку. С лева на десно: Томсонов, Радерфордов, Боров и Хајзенбергов модел

Морамо почети од претпоставке да је електрон и талас и честица. Од претпоставке да противречност почива у бити природе. Наравно, ово је противречно само уколико ми људи желимо да то видимо на такав начин. Електрон је и талас и честица, тако да није ни једно ни друго. Противречност избија на светлост дана само у односу на претходно усвојени концепт.

Оно до чега потом долази јесте излажење из субјект-објект односа човека према свету и ступања у однос истинске комуникације и причаствовања једнога у другоме; онда када предмет истраживања престаје да бива предметом премећући се у читав један свет, пред којим човек не може да не осети трепет и смиреност. Бор речено изражава на следећи, упечатљив, начин:

Речи. Питања. Шта је то? Да, шта је то стварно? Арогантност људске врсте! Шта је то одиста? Као да поседујемо способност разумевања онога што је "стварно". Проблем није у томе да се разуме шта је електрон по себи, већ како се он понаша. А наша интроспективна студија података добијених истраживањем показује да се електрон час понаша попут класичне честице, час попут таласа. Како му се прохте. Или пре, не према прохтеву електрона који одређује своје понашање, већ према прохтеву физичара. Резултат до којег би долашао зависио би од онога што би му при истраживању диктирао његов прохтев. Електрон би се сваки пут повиновао његовом прохтеву. Истраживач би одлучивао. Чин мерења одлучивао је о ономе што ће се мерити. Али како је то могуће?

Бор са Џејмсом Франком, Албертом Ајнштајном и Исидором Исаком Рабијем

У наставку Бор прави јасно раздвајање између веровања и знања у плуралистичком свету о којем на упечатљив начин говори Јирген Хабермас. 

Не треба се питати: "Како је то могуће? Има ли то смисла?" Толико безвредних питања. Она претпостављају свашта нешто о способности разума да разуме природу ствари, о човековој мисији, о значењу речи, па чак и о типу логике која управља светом. Уколико можемо да прихватимо да опис понашања електрона уједно позајмљује од класичног модела понашања честице и од класичног модела понашања таласа, иако се, према класичним теоријама, оне узајамно искључују..., тек онда, на тој основи можемо формирати "разумевање" његових својстава. (...) Међутим, треба отићи и даље. Треба напустити ограничења која нам намећу изрази попут "разумевање" (...) Речи, те чудесне алатке, како уједно могу бити и спутавајуће и превртљиве! Па ипак, оне су кључеви. Математика тек за њима следи. Разумевање не происходи из математике, већ из виђења. Идеја је разумевање. А речи су средства, премда сасвим неадекватна за исказивање виђеног. Но, формулисање оваквог закључка не носи ли са собом претњу оптужбе за мистицизам? Не, то овде није случај. "Видимо" истину и знамо да је видимо, чак иако не успевамо да је искажемо речима. 

На ове изузетно занимљиве увиде о човековом општењу са природом би се на себи својествен начин придружио и Кристијан Бобен својим увидима о поетској употреби речи када каже: "Можда се управо у томе састоји врлина поезије, истегнути језик до максимума. Но, увек наступи онај тренутак када је свако од нас позван да прибегне разумевању другачијем од аналитичког. Можда је потребно разумевање позадином главе, или очима, или дететом које смо ономад били. Али надасве не разумевати одраслим човеком за којег верујемо да морамо да будемо."

Речено можете проширити изваредним мислима Жан-Мишел Бењеа о човековом рвању са Природом, Јирген Хабермасовим о веровању и знању у плуралистичком постсекуларном друштву или пак Иван Иљиновим о томе чему нас учи Академија.