Дејвид Вајт је пишући о неименовању љубави забележио како "оно што је вредно љубави не жели да буде ограничено уским међама именовања", а Мартин Бубер да "љубав није осећање везано за Ја којем би Ти био садржај или предмет", већ да "она постоји између Ја и Ти". Према Буберовим речима, "љубав је космичко зрачење". У свези љубави о којој говори, "Ја постаје одговорним за Ти" и у тој узајамној одговорности управо и почива једнакост оних који се воле.
О одговорности Ја за Ти, нико није тако упечатљиво и дубоко промишао као што је то чинио француски философ, Емануел Левинас (12. јануар 1906 - 25. децембар 1995) у делу Хуманизам другог човека.
Размишљајући о Жељи за Другим, Левинас је записао:
Жеља за Другим - друштвеност - рађа се у човеку којем ништа не изостаје или пре, рађа се изнад свега онога што би му могло недостајати или га задовољити. У Жељи, Ја се креће ка Другоме на такав начин да компромитује суверено поистовећење Ја са самим собом којем је потреба пука носталгија, а коју свест о потреби претпоставља. Покрет ка Другоме, уместо да ме допуни или садржи, представља преда ме такав стицај прилика које ме се, с једне стране, нити дотичу, а опет, са друге, не остављају равнодушним: шта сам онда којег врага ишао да тражим у том хаосу? (...) Однос са Другим ме доводи у питање, испражњује ме од мене самога и наставља да то чини непрестано ми откривајући нове изворе. Нисам знао да сам толико богат, али сада више немам права да било шта од задобијеног задржим за себе. Жеља за Другим, де ли је она глад или великодушност?
"Жељени" наставља Левинас, "не утољава моју Жељу, већ је продубљује, хранећи ме, на неки начин, новом глађу". Жеља на тај начин постаје добротом, можда управо на онај начин на који је то записао Кристијан Бобен пишући о љубави и доброти: "Када волим бивам у сопственом животу као у каквој причи из које би наједном нестао: сву пажњу би ми одвукао онај други." Онај Други, када се појављује, примећује даље Левинас, појављује се као Лице: као благовест.
Други који се пројављује лицем пробија сопствену пластичну опну, попут некога ко би отворио прозор кроз који се његов обрис већ могао назрети. Његово присуство почива у разголићавању форме која га је већ на неки начин откривала. (...) Речено се има у виду под формулацијом: лице које нам се обраћа. Пројава лица је први говор. Говорити, то је, пре свега, начин на који се пројављујемо иза свих привида, иза свих облика, отвореност у отворености.
Левинас ће отићи још даље пишући о осетљивости и крхкости огољеног Лица које нас обавезује. Лице је у том смислу, у Левинасовом вредносном систему: заповест над заповестима:
Лице ступа у наш свет из нама сасвим стране сфере, то јест, управо из апсолута које је право име суште чудноватости. (...) Огољеност лица која пробија светску уређеност и представља превирање савести јесте (...) заповест. Довођење савести у питање лицем.
За разлику од мисли која
може изнутра да се оспори, да се у себе повуче, остане, такорећи, слободна наспрам истине, да се сама себи врати, о себи промисли и да поверује како је она извориште онога што у бити прима, да сећањем овлада оним што јој претходи - дакле, док слободна мисао остаје једнака сама себи - лице ми се намеће тако да се не могу одупрети његовом позиву, нити га заборавити, хоћу рећи, не могу престати бити одговорним за његову беду.
Благовест Лица о којој Левинас пише у овим изванредно сложеним, али дубоким редовима, јесте "обрушавање егоизма мојега сопства које се опире преумљењу", јер како у наставку бележи: "Лице разара сваку намеру која га има у виду".
Ово изванредно Левинасово размишљање о Жељи за Другим и његовим Лицем можете надопунити Кристијан Бобеновим мислима о љубави, доброти и писању, као и Мартин Буберовим о свези љубави, а онда се свакако вратите Левинасу и његовим надахнутим мислима о уметничком отелотворењу мисли.
Нема коментара:
Постави коментар