среда, 27. јун 2018.

Емануел Левинас о уметничком отелотворењу мисли

"Поезија је на страни реалности, а реалност на страни поезије", записао је Кристијан Бобен у свом веома надахнутом осврту о поетском бивању на земљи. Међутим, "модерни притуп, увек спољашњи, према запажању Жана Онимуса, француског есејисте и философа, "склон сужавањима, обликован према техничком узору, одлучио је да 'деконструише' поетско, испразнивши га поетског садржаја, начинивши од њега пуки производ суптилних језичких ултрасофистицираних структура, при чему би се 'разлика' у односу на прозу дала евентуално машински испрограмирати." Поетско је, према његовој истанчаној и дубокој интуицији човекова исконска носталгија за конкретним.   

У тај двиг поетског промишљања постојања, на непатворен начин се уписују и редови француског философа, јеврејског порекла, Емануела Левинаса (12. јануар 1906 - 25. децембар 1995), који у спису Хуманизам другог човека, говори о потреби преосмишљавања хуманизма кроз нови, титански покушај проналажење смисла бивања човеком, у доба обележно климом Аушвица. Да би се макар и у обрисима спознала тајна човека коју терор није избрисао са лица човековог, он позива на осврт и промишљање уврежених, једноставних појмова попут: Други, љубав, слобода, одговорност... Далековидост ове Левинасове интуиције, данас се недвосмислено пројављаује кроз свођење човека са иконе на гаџет, о чему изванредно говори и пише савремени француски философ Жан-Мишел Бење. 


Насупрот савременој, иперсофистицираној технизацији човековог постојања, Роберто Јуароз супротставља поезију као "начин бивања, истинског опхођења, целосног става према стварности". Те према његовом веровању, "поезија, уколико се поима као целомудрени однос према свету, представља један од врхунских облика савремене етике". Управо је ту нит изванредно изразио Емануел Левинас, који бележи:
Тело је начињено како би мисао могла да урони у свет који промишља и, сходно томе, изрази свет о којем промишља. Покрет тела није пуко нервно пражњење, већ прослава света, поезија. Тело је осећајни осет - отуд је оно, према речима Мерло Понтија, невероватно чудо. Као осет, оно је још увек са ове стране, са стране субјекта; а као осећајност, бива преметнут са стране објекта, тј. мисли која више није паралисана, слепи покрет, већ творац културе - јединство субјективности опазивог (интенционалност усмерену на предмет) и објективности исказа (делатност у свету опазивог коју произносе посленици културе - језик, песма, слика, симфонија, плес - обасјавајући хоризонт).
У оваквом једном изражавању реалности, она постаје оваплоћена мисао, исказ, реч ослобођена субјективно-објективних веза. Као таква она постаје поезија која је "спасавање суштог човека, суштом речју", како тврди већ поменути Јуароз.


Уметност, стога, бележи у наставку Левинас, 
није никакво занесено човеково губљење у лепом. Култура и уметничко твораштво онтолошких су размера. Онтолошких су по превасходству, јер чине могућим разумевање бића. Дакле, овде није реч о безразложној егзалтацији културе и култура; егзалтацији уметничке стране културе, јер она управља савременим духовним животом. Наиме, изван спцијализованог научног истраживања, данас музеји и позоришта, као некада храмови, омогућавају заједничарење са бићем којем је поезија молитва. Уметнички израз сабира значење бића и на тај начин баца изворно светло којим би се могло послужити и научно знање. Уметнички израз би у том смислу био суштински догађај који би се одвијао у бићу захваљујући твораштву уметника и философа.
Прочитано можете допунити изванредним редовима Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним, Роберта Јуароза о дубинама поетског твораштва или Кристијан Бобена о поетском бивању на земљи. Читање Левинасове студије Хуманизам другог човека, препоручујемо у целини.  

Нема коментара:

Постави коментар