Размишљајући о томе зашто је добро неименовати љубав, Дејвид Вајт је записао: "оно што је вредно љубави не жели да буде ограничено уским међама именовања. На много начина, љубав је нас већ именовала и позвала, пре но што смо и сами били кадри да о њој проговоримо, пре но што смо и успели да нађемо праве речи или разумемо шта нам се догодило или наставља да нам се догађа: позив за најтежу уметност од свих, волети без именовања." О томе да ли се осећајност још увек може сагледавати као она која је својствена подручју смисла и осећања уписаних у трајње, писала је Клодин Ларош нагињући се над савремени феномен ишчезнућа осећања.
Кристијан Бобен (24. април 1951), један од најдубљих савремених француских књижевника, негативно одређује љубав тако што за љубав каже да она није жртва. Међутим, у књизи Светлост света, преведеној на српски језик и објављеној у веома лепом и са пажњом осмишљеном издању Себаситијан Преса, на питање шта љубав јесте, даје следећи одговор:
Љубав то је када се сви опиљци мисли устреме ка срцу другога као према каквом магнету. Када волим бивам у сопственом животу као у каквој причи из које би наједном нестао: сву пажњу би ми одвукао онај други. Налазим се пред добротом као пред хијероглифима пре појаве Шамполиона. Гладан сам доброте. А доброта је тако начињена да што је више имамо то је мање имамо. Њу покушавам да дешифрујем на лицима људи. Један лик заиста људски уједно је и најлепши папир и најлепше писмо на свету. Пишући ја у ствари само копирам оно што је написано. Међутим, понекад бива страшно открити нечије лице. Не крећемо се некажњени идући кроз свет или ка небу. Развратан живот се увек оцртава на лицу као на каквом воску, оставља за собом масан траг. Док живот натопљен духовном снагом лицу даје својеврсну транспарентност и јасну светлост. Носимо властито лице попут какве књиге: слика (тело) је са леве стране, а текст (душа) са десне. Обе стране чине истоветну књигу са истоветним насловом. Уколико смо били дете на овој земљи, уколико смо у срцу носили наду коју ништа није могло ишчупати - попут девојчице толико радосне да срце носи у очима, попут каквог кликера, онда смо, па било то само и из далека, опазили оно невидљиво којем се поједини писци само понекад успевају да приближе. О свему на овој земљи одлучују људи, али доброта наступа само онда када једна особа одлучи да се избрише. Ето због чега се не интересујем за ремек дела сликарства или књижевности. Ја волим оно што други остављају. Као ову реченицу Вилијема Блејка: "Не постоји ништа веће од тога до пропустити другога да прође испед нас." Ради се о томе да се кроз самозаборав ради другога свету врати онај ваздух који му толико недостаје. На рођењу нам Бог даје једно танко уже. За неке је то уже од памука, за друге од вуне, за треће од злата. Када се оно пресече маказама болести, уколико је реч о вуненом ужету онда смо заиста изгубљени. Румијево уже је сво од рубина и оно обасјава све што га окружује. Невероватно је крхко, али апсоутно несаломиво. Доброта је идентичне природе. Доброта, то је као да пронађете дијамант у гомили стаклераја: оно је нешто непојмљиво. Немогуће је знати одакле долази. Пада с неба. И то је оно што је неразумљиво. Доброта је непоправљива колико и злочин. Она све мења, чак и природу времена. То је сусрет са неким ко је савршено жив. Понекад, опазио бих некога ко стоји у сред живота као у доброти. Понекад, неко се задеси управо тамо где небеске Славе почну да пљуште са неба. Оне падају на њега и то све постаје једним савршеним чудом.
Прочитано можете допунити изванредним редовима Дејвида Вајта о храбрости, Бертран Вержелијевим о бивању срећним, а онда се вратите Кристјан Бобеновим мислима о светости, вечној књижевности и лепоти живота. Свакако препоручујемо читање књиге Светлост света у целини, као и недавно објављену, у преводу на српски језик, књигу Различити предели неба.
Нема коментара:
Постави коментар