четвртак, 27. септембар 2018.

Кристијан Бобенова ода животу што пролази

Пол Рикер је размишљајући о тајни вечнога живота забележио како би то одиста био мит уколико бисмо о њему размишљали само као о нечему после или изван. ”То је најпре, бележи он, једна категорија садашњости”. Реч је о посебном искуству које је за нас пресудно, искуству у којем се ”све сажима”. Искуству вечнутка, који се да спознати не у преживљавању, већ у живљењу у пуном смислу речи, као што о томе на изванредан начин пише Ети Хилесум сагледавајући живот кроз огледало смрти: ”потребно је ослободити се свих уговорених представа, свих слогана, свих утешних идеја; потребно је показати храброст да се од свега тога одвојимо; од свих норми и конвенционалних критеријума; треба умети скочити у космос. Тек тада живот постане бескрајно богат, преплаве га силне благодати, чак и у сред ужаса.”

О понирању у дубине космоса тајне живота који пролази блиставе странице исписује француски песник Кристијан Бобен (24. април 1951) у делу Пролазни живот. Као кроз какве капљице росе, Бобен исијава тајну живота обраћајући се француској песникињи и глумици украјинског порекла, Нели Бијелској. Ово писмо, дуга поема, кратка лучезарна књига изражава идеал писања који је својствен овом књижевнику. ”Ниједна књига, бележи он, не би требало да буде тежа од светлости. Нити иједан спис бучнији од осмеха”. Управо онакав какав је главом и брадом сам Кристијан Бобен. 


Књиге су деца
која утеху доносе одраслима
певушећи им какву мелодију
Попут деце лети
нестрпљиве услед дугих сијести
речи улазе у собу
и вуку нас за руку
плавичасту руку сна
тражећи молећи
да кренемо на купање
Књиге чак и оне најмрачније
уносе живот радост
одгоне тугу
Туга није киша
нити бол нити досада
чак ни жал за изгубљеном љубављу
Туга то је недостајње Бога
као што је недостајање ваздуха или новца
Болест душе
озбиљан недостатак свежине
Туга то је вештица
што се привукла увече
при крају детињства
Она одводи омладину у пустињу
и каже им гледајте
лажне љубави уморне речи
горки хлеб мртву воду и ниско небо
сагледај цео свет
на тебе чека за тебе је
имаш среће
Туга говори о злату
разуму мудрости
Такође много говори о љубави
иако не познаје њено право име
безбрижност

Попут Дејвида Вајта који исписује изузетно лепе и дубоке редове о додиру живота, примећујући како смо ми ”покретачи света, али и они кроз које се свет мора очешати: кроз љубавна искушења, патњу, радост, кроз наше једноставно свакодневно кретање светом”, тако и Кристијан Бобен у наставку овог несвакидашњег епистоларног обраћања Нели Бјелској примећује:
На самом почетку овог писма
мушица је ушла кроз прозор
загубивши се у соби
Сударала се са свиме
зидовима лампама прозорским окнима
губећи снагу и брзину
остајући без ваздуха без наде
Напокон је пронашла
сићушни отвор
одшкринутих врата
и истог трена искрала се
у вечност
пучину широко небо.
Такав сам Нела и ја на овоме свету
попут ове мушице у кући
Губим снагу укус
Посвуда тражим пролаз руб извор
реч пространу попут неба
љубав велику попут љубави
и када се вратим својој самоћи
која није самоћа
која није остављеност заборав
губитак
која је дар пламен
свитање
Да када пронађем своју самоћу
будем попут ове мушице
у тренутку проласка кроз врата
изнова проналазећи изобиље
изнова проналазећи мир и бистрину
ништа немајући пред собом до Бога
који можда постоји, а можда и не
немајући ништа више пред собом
до непатворени цвет живота
погруженог у чистоту ваздуха
Подрхтавање духа
попут веша на штрику.
(...)

Нисмо на земљи
да бисмо куповали ствари па чак ни да бисмо их творили
На земљи смо
да бисмо спавали и с времена на време се будили
и једни другима пружали
беле руке реченице
То је барем оно у шта верујем
и када не бих био оволико лен
написао бих похвалу лењости
кратки спис о непокретности


(...)
У животу никада довољно
не одбијамо
Стално мислимо како смо у обавези
да одемо некуд и кажемо нешто
али то није тачно
много је боље
ништа не рећи и никуда не ићи
остати овде
на самом рубу властитог живота
и старајући се о томе да нас нико не види
исцртати плесни корак
или два.
(...)

Кажемо да нико не може видети Бога
а да истог трена не умре
Верујем да би нам једна секунда
чистог живота
неублаженог неразводњеног
развалила срце
и да је не бисмо могли издржати
Можда се управо нешто такво дешава
са лепотом поезијом љубављу
Изненађени бивамо узнети
пламеном руком
која нас на сву срећу спусти
на наше утабане путеве
даждевњака
Те нам не преостане ништа друго
до да побегнемо
у јарке у жбуње
тамо где је опасност мања
а љубав удаљенија.
(...)

На свету не постоје речи
Постоје само гестови
Проблем доброте
чистоте лакоће
тиме није решен
али је барем пронашао
свој прави израз
Како поступити
да би се доспело до самог живота
Какав гест начинити или не начинити. (...)
Записао бих то не следећи начин
Чистота је начињена од детаља
Доброта од гестова
који не воде великим победама
ниједна их легенда неће упамтити
Реч је о свакодневним радњама
далеко херојскијим
од сваког хероизма
Опрати веш
како би се дете сутрадан
ос
етило лаким безбедним
у свежем чистом оделу
Чак и ако сутрашњице не буде
у низу дана
Чак и уколико сутра
не види дана.
(...)

У последње време нисам заљубљен
Нела
Барем не на начин на који уобичајено разумевамо заљубљеност
то бескрајно ишчекивање
под великим храстовима крви
у жариштима олује
Ту слатку мешавину
стрепње и мира
Нисам заљубљен само учим
суптилну разлику између љубави
усмерене ка само једној
и љубави
која долази одасвуд
Када смо заљубљени онда смо попут онога
који је благо своје положио
у земљу
Више не спава надгледајући небо
ишчекујући пљусак прибојавајући се града
надајући се киши жалећи сунце
или обратно
ни сам више не знајући тачно
где је он а где његово срце
Када смо заљубљени
ставимо само једну особу
по могућству лепу
у средиште света
А када волимо
љубављу особе
ставимо свет
у срце света
Наравно никада не бивамо сасвим поштеђени
пада
но ипак како је лепо
кретати се свуда
са безбрижношћу оног светитеља
који је ушавши у краљев дворац
скинуо капут и окачио га о
зраку сунца
настављајући мирно даље
као да је тај његов поступак
био нешто најприродније на свету
Да која радост кретати се тако
волећи и не задржавајући ништа
од онога што волимо
 
Живети Нела 
Живети дисати певати 
као да више нисмо ту 
ни за кога
Прочитано можете допунити изванредним мислима Дејвида Вајта о додиру живота или пак Франсуа Жулијена о чуду сусрета, а онда се свакако вратите Бобеновим редовима о поетском бивању на земљи, о љубави, доброти и писању, о светости, вечној књижевности или пак о томе зашто љубав није жртва.

Нема коментара:

Постави коментар