Благослов Дејвида Вајта неузвраћеној љубави

Џон О'Доноху је у изванредној књизи благослова исписао светлосне редове о том дубоком општењу са другим кроз молитву, при којој се реч упућује другом кроз Реч која све оприсутњује и чини постојаном потврдом реалности ма како она лепа, тешка, радосна, тужна или потресна била. Благословима као љубећој доброти приступа и Дејвид Вајт (2. новембар 1955) у збирци песама Звоно и кос, са Благословом неузвраћеној љубави.

  

Овим благословом, како подвлачи овај изванредни ирски песник и есејиста, "покушао сам да похвалу узнесем једном од најтежих и најнеугледијих стања: не бити виђен, не бити цењен и засигурно не бити вољен од онога кога видимо, ценимо и волимо". Као што је већ износио у својим промишљањима о ономе шта боли при растанцима, тако и овде Дејвид Вајт истиче како је "неузвраћена љубав то срцепарајуће стање које се не да ублажити, без обзира на наше најдубље наде да их превазиђемо понирањем у увек нова откривења које нам обзнањује дубина наше наклоности". Међутим, како у наставку истиче, сломљеност срце, ипак остаје и онај предео у који, без потребе ретко залазимо, а у којем почива оно светло које нам омогућава да у најинтимнијим пределима наше душе спознамо оно што називамо умећем сагледавања, прихватања и вољења себе. Нека је стога благословена неузвраћена љубав!

БЛАГОСЛОВ ЗА НЕУЗВРАЋЕНУ ЉУБАВ 

Благослов очима које ме не видеше као што сам желео да виђен будем,
Благослов ушима које никада чути неће удаљени бат корака мог стидљивог срца.
Благослов животу који је у теби, а који ћеш проживети без мене;
отвореним вратима које те од сада заувек одводе.
Благослов путу којим ћеш се сама упутити и
благослов путу који те чека са неким другим на њему.

Благослов ономе што о мени никад дознати нећеш у годинама које наступају,
а са тим, и слепом благослову мојих руку ономе ил' оному
који никада неће моћи спознати мене онаквим какав јесам,
а самим тим, благослов нека се спусти и на начин на који
сам себе никада нећу спознати у целости,
а изнад свега, најдубља, најсрдачнија жеља
мог скривеног и неприлагођеног срца
ономе што си ти у себи морала да прикриваш од мене. 

Дозволи ми да будем довољно великодушан и широк
и храбар да ти кажем збогом, без покушаја да разумем;
да те пустим да се упустиш у своје сопствено разумевање,
али са тим да увек останеш у милом средишту,
скривене сенке мог сећања без жеље
да знам ко си била када си се први пут појавила,
ко си била док си крај мене остајала и
ко ћеш постати у слободи
сада када си прошла кроз мој живот и отишла.   

Прочитано можете допунити и изванредним редовима Дејвида Вајта о томе шта боли при растанцима, стиховима Виславе Шимборске и Дејвида Вајта о правој љувави, као и Џон О'Донохуовим благословима. Читање можете наставити и Дејвид Вајтовим размишљањима о додиру живота, храбрости, неименовању љубави, ступању и иступању из тишине. Свакако, препоручујемо да збирку песама Звоно и кос прочитате у целости.

Дејвид Вајт о додиру живота

Размишљајући о феномену ишчезнућа осећања, Клодин Арош је забележила како у нашем савременом, "флуидном друштву", отуђеност, па чак и губитак сопства, постају основне карактеристике наших односа како са другим људима тако и са светом у целини. "Хипермодерни појединац", бележи Арошова, "се пројављује као необевезујући - 'укључен, али дистанциран'. Онај који осећа потребу за 'присуством других, али кроз удаљавање од њих', апстрактан, неконзистентан, заменљив, непостојећи". 

Овој савремени феномен отуђености, непосвећености и недодирљивости на себи својствен начин сагледава ирски песник и есејиста, Дејвид Вајт (2. новембар 1955) који се у изузетној збирци краћих размишљања, Охрабрења: Утехе, надевања и прави смисао свакодневних речи, осврће и на значај додира.

Додир је оно што прижељкујемо било у једном или другом облику, чак и онда када смо сами, посредством тишине или прелажењем пространстава. Сусрет са нечим или неким другачијим од нас самих, нежни прелазак траве по кожи, благи поветарац, додир нечије руке, па чак и први суптилни доживљај разумевања нечега чега смо се све до сад прибојавали да прихватимо.

Попут Ети Хилесум која је у блиставим мислима о аутентичној еманципацији жене записала изузетне редове о додиру живота, тако и Дејвид Вајт у наставку бележи:  

Било да је реч о додиру са оним што видимо или са тајном која се крије испод вела опазивог, стоврени смо за бескрајни сусрет и размену, уз држање ума и тела у сагласју, физички и имагинативно, који на крају и сами бивају пронађени и додирнути.  

Ми смо покретачи света, али и они кроз које се свет мора очешати: кроз љубавна искушења, патњу, радост, кроз наше једноставно свакодневно кретање светом.

И свет се нас дотиче на различите начине, од којих неки могу угрозити наше тело или наду у безбедност света: природна разарања, срцепарања, болест, па и сама смрт. Древни свет је на додир Божији гледао као на благослов, али и као на казну - и једно и друго у исти мах. Бити живим на свету значи бити пронађен од стране света и понекад додирнут до у саму срж на начине које најрадије не бисмо да искусимо. Растући заједно са телом, свако од нас понекад бива тешко угрожен или повређен светом, па ипак и даље живи и дише кроз додирнути, осетљиви свет, и кроз трауму, тугу, опоравак, опоравља се како би изнова могао бити додирнут  на прави начин, кроз узајамно физичко освећивање, поуздани призив.

И као што је Кристијан Бобен записао размишљајући о светости, како је она "оно што нас спречава да постанемо лешеви пре времена", онај осећај пуноће живота - "осећај да бисмо наједном могли оживети: волети, помагати, лутати, изгубити", тако и Дајевид Вајт у својим редовима о додиру примећује како 

ништа не спречава тело да стално изнова ступа у нови тренутак, изузев смрти, која се у свим културама доживљава као још један, коначни, интимни облик сусрета. Ништа не заустављава наше старење нити наше сведочење у времену, тражећи од нас да увек изнова будемо присутни у сваком следећем тренутку, да будемо опипљиви и они које је могуће пронаћи, они који до кончине живе последице телесног обитавања на свету.

И стога, у закључку, примећује Дејвид Вајт:

Стварање недодирљивог, неповредивог идентитета знак је повлачења из света; слабости, знак страха пре него ли снаге; који одаје чудно неразумевање истрајне, утемељујуће и неопходне реалности: недодирнути, нестајемо. 

Ове изванредни редове Дејвида Вајта можете допунити Кристијан Бобеновим редовима о лепоти живота или пак Франсуа Жулијеновим о чуду сусрета, а онда се вратите Дејвиду Вајту и његовим размишљањима о храбрости, неименовању љубави и о томе шта боли при растанцима. Свакако препоручујемо читање књиге Охрабрења: Утехе, надевања и прави смисао свакодневних речи у целини.

Дејвид Вајт о храбрости

У дневницима вођеним за време Другог светског рата, у којима живот сагледава кроз огледало смрти, Ети Хилесум примећује како су све нискости које опажамо код других у ствари у нама самима и како не постоји ниједно друго решење до "да заронимо дубоко у себе и из властите душе избацимо сву ту прљавштину. Више не верујем у то, закључује она, да можемо било шта исправити у свету, што најпре нисмо исправили у себи". Можда би управо такав један приступ свету и животу одговарао ономе што ирски песник, Дејвид Вајт (2. новембар 1955) бележи о храбрости у свом изванредном делу, Охрабрења: Утехе, надевања и прави смисао свакодневних речи.

Храброст је реч која нас нагони да размишљамо оспољашњено, да одважно јурнемо против непријатељске ватре, да учинимо нешто у тренуцима опсаде, и можда, изнад свега, да то што урадимо буде виђено јавно, да покажемо како смо храбри; да будемо прослављени у причама, награђени медаљама, потапшани због онога што смо учинили. Међутим, уколико се осврнемо на језички корен ове речи видимо да она више указује на унутрашњост, да у својој основи има древну франко-норманску реч, coeur, односно срце.

Слично Шпидликовим надахнутим увидима о значају ослушкивања срца, кроз које се човеку откривају најдубље тајне живота и постојања, тако и Дејвид Вајт истиче како је управо 

храброст мерило нашег срчаног учешћа у животу, у заједнци једних са другима, у послу, у будућности. Бити храбар не значи неминовно отићи негде или урадити нешто нарочито како би се освестило оно што већ у себи дубоко осећамо, а што бисмо потом непрестано проживљавали кроз безбројне рањивости последица које би за тим остале. Бити храбар значи усталити властита осећања како у себи тако и у свету: живети са и кроз обавезе које нам намећу односи који често већ постоје, са оним за шта већ знамо да нам је до тога веома стало, било то нека особа, сутрашњица, друштвена могућност, или нешто непознато што нас призива и моли и што нас је одувек призивало и молило. Бити храбар значи остати близак ономе за шта смо створени. 

Управо у тој борби за отварање себе за саосећајност и љубав према себи и другима, о којој нам надахнуто говори Џон О'Доноху у својим размишљањима о аскетском животу, почива сама суштина храбростим у сваком случају на начин на који је поима и доживљава Дејвид Вајт. Према њему она је у спези са самим оваплоћењем човека који прихвати да буде покренут властитим осећајима и изненађен чудом и посебношћу љубави и пажње као и њиховим могућим губицима. Храброст је према томе

љубав стављена на пробу свакодневних ситних нужности које живот намеће.

Кренути тим путем, примећује Дејвид Вајт,може у почетку деловати хаотично. 

Само постепено можемо спознати оно до чега нам је у бити заиста стало и према њему накнадно усмерити гравитационо средиште нашег оспољашњеног живота. Са зрелошћу се та робусна рањивост пројављује као једини начин кретања напред, једини непатворени позив и најсигурније, најбезбедније тло са којег се може искорачити. У себи тада спознамо кога, шта и како волимо и шта можемо учинити како бисмо ту љубав продубили. Само гледано споља и гледајући уназад, то нам се онда може учинити као храброст. 

Речено можемо допунити Вајтовим надахнутим редовима о неименовању љубави, Џон О' Донохуовим о срдоним душама, као и Бертран Вержелијевим о бивању срећним. Док Дејвид Вајтово дело Охрабрења: Утехе, надевања и прави смисао свакодневних речи, препоручујемо у целини.

Дејвид Вајт о неименовању љубави

Говорећи о ономе што боли при растанцима, Дејвид Вајт (2. новембар 1955), песник ирског порекла, записао је како то није сам крај односа, нити напуштање особе са којом се однос градио, колико напуштање заједничких снова, јер никада истоветне снове, на истоветан начин ни са ким другим нећемо сањати.

У делу Охрабрења: Утехе, надевања и прави смисао свакодневних речи, Дејвид Вајт развија наведену тему, говорећи о проблему прераног именовања љубави. Наиме, према њему,

прерано именовање љубави је лепа, али узнемирујућа потешкоћа са којом се људи сусрећу. Већина наших разочарења љубављу бива управо услед исхитреног покушаја именовања онога кога или шта волимо и начина на који волимо док смо још на путу њеног откривања. Никад не можемо знати на самом почетку, предавајући се некој особи, послу, браку или ствари, о каквој врсти љубави је реч. Када затражимо једну тачно одређену врсту узајамности, и то пре но што се њено откривење сасвим расцвета, неретко останемо разочарани и ожалошћени, а услед проузроковане туге често пропустимо ону одређену врсту љубави која је могућа, али која не одговара нашем првобитном и исувише специфичном очекивању. Осећајући се уцвељено, сопственој личности приступамо као оној која се разочарала у љубав, односно нашем исувише гордом разочарењу, спречавајући сами себе у томе да у ускраћеној узајамности од стране особе или ситуације једноставно препознамо позив ка дубљем, иако још увек нејасно идентификованом, облику наклоности. 

У наставку, Дејвид Вајт примећује, 

Сама љубав неретко бива пут смиреног учења, не само у слеђењу њеног тешког пута и откривању различитих облика смирења и унижења, већ чудно, преко ње, кроз напорно упознавање са многим различитим и зачуђујућим формама, када се од нас изискује да непрестано и противно нашој вољи, одговарамо на толико много различитих захтева, не знајући тачно ни на који начин, када и како ће нам тај тајинствени дар бити узвраћен. 

Према Дејвиду Вајту разлог због којег тежимо именовању ствари почива у нашој жељи да запоседнемо оно што именујемо. Наиме, и научна истраживања из домена неуропсихијатрије иду у том правцу и обзнањују да оно за чим прво посегнемо или што прво именујемо сматрамо својим. Пример: седиште у јавном превозу. Довољно је да се први ка њему упутимо да бисмо сматрали да нам оно неминовно и припада. Међутим, умесно примећује Вајт, 

оно што је вредно љубави не жели да буде ограничено уским међама именовања. На много начина, љубав је нас већ именовала и позвала, пре но што смо и сами били кадри да о њој проговоримо, пре но што смо и успели да нађемо праве речи или разумемо шта нам се догодило или наставља да нам се догађа: позив за најтежу уметност од свих, волети без именовања.

Ове редове можете допунити изванредним стиховима Халила Џубрана, "Када вас љубав позове...", као и стиховима Шимборске и Вајта о правој љубави или пак надахнутим редовима Џона О'Донохуа о сродним душама. После се вратите мислима Дејвида Вајта о томе шта боли при растанцима, али свакако препоручујемо читање у целини Вајтове књиге Охрабрења: Утехе, надевања и прави смисао свакодневних речи.

Дејвид Вајт о ступању и иступању из тишине

Џон О'Донохоу за музику каже да је она рођена сестра тишине, док чувени диригент мађарског порекла, Џорџ Соти, пред смрт изјављује како је све више опчињен тишином која почива у сржи музике представљајући њену постојану основу. 

О тајинственом путу ступања и иступања из тишине на најупечатљивији, мени познат, начин говори Дејвид Вајт (2. новембар 1955) у својим двама поемама објављеим у збирци песама Everything is Waiting for You.

SLIGO GLEN:

WALKING INTO SILENCE

Imagine a path before you
and imagine as you walk it
the path worn deeper and deeper
into the ground so that 
as it beckons you further
 into the narrow valley and
under the roof of spreading trees,
 the sides of the path
rear up to hold you
and enclose you and the walls 
of this path are write stone covered
with ivy and lichen and green moss
and that by walking this path
into the enclosed earth
you had entered a pure,
innocent and hidden silence
for which you realize 
amid the noise and tumult 
of your own creation,
you had waited years.

Then you would be
in The Glen, near Sligo Town,
at the edge of the sea
about to cross a threshold
into some life
you had once called your own
and as you walked
into the dark mouth 
of the valley you could marvel
at the utter,exuberant exclusion
of human sound
and at the shelter extended
by its sombre tree shadowed silence
and in the center of those shadows
penumbral to your own body
you could catch sight above
of clear stars even at midday
and feel reflected
inside you, even though
a troubled surface
an equivalent and burning symmetry
waiting to be read.

And then, as if
that text was being spoken
as you walked
and as if you were listening
yourself from the center
of some silent fire,
and as if from nowhere
and as if from some other correspondance
to your journey into the earth
you could hear in that forgotten script
some old necessity
for which you had been
waiting,long years
and it would beagain
as if the sun
had risen for you
from ashes and from greyness
and blessed you
as you went
shaking off the clinging
flakes of darkness
and in you grew
a clear lighted
view over an open landscape,
and it could be dawn again
and the fields new ploughed
and the larks alive in the minted air,
and you could find in that opening
silence that after all
you had not forgotten 
that your memory was true
and that your faith
had been something alive and
therefore deserving of failure,
it was
like everything else in the world
bound to stall and stutter
and go out
to leave you orphaned
and alone in the dark 
so that you would look afresh 
for the original
light of your own parentage.
To find it new again,
like this.

Дејвид Вајт о томе шта боли при растанцима

Постоји нешто посебно у томе када слушате песника да изговара властите стихове. На размеђи његовог произношења и вашег примања одвија се својеврсно освећење простора и времена. У начину на који неки песник говори властите стихове може се докучити и још понешто од онога што од човекова духа не може да стане у речи и као такво не може да буде подељено, већ само обогаћено и умножено. Наиме, читање песме укључује и једну посебну компоненту, тишину, која је, могли бисмо то слободно рећи, њена основна компонента.

За данас сам изабрала песму Дејвида Вајта (2. новембар 1955), The Journey. Песма је објављена у веома лепој и богатој збирци песама, The House of Belonging. Аутор је стихове написао и посветио драгој пријатељици у тренутку када је она доносила изузетно тешку одлуку о томе да се разведе и напусти све оно што је до тада чинило њен живот.

Као што Ерик-Емануел Шмит, у Ватреној ноћи, бележи о одласку и напуштању, тако и Дејвид Вајт запажа да оно што сваки растанак чини тешким није толико у томе што напуштамо другога - јер смо се за то негде већ и припремили - већ у томе што ћемо са нашим одласком напустити и оно што више ни са ким другим нећемо бити у могућности на истоветан начин да поделимо, а то су, најпре, заједнички снови.

One of difficulties of leaving a relationship is not so much, at the end, leaving the person themselves - because, by that time, you're ready to go; what's difficult is leaving the dreams that you shared together. And you know that somehow - no matter who you meet in your life in the future, and no matter what species of happiness you would share with them - you will never, ever share those particular dreams again, with that particular tonality and coloration. And so there's lovely and powerful form of grief there that is the ultimate of giving away but making space for another form of reimagination. 

Изведимо сад један мали експеримент: Прочитајте стихове песме сами за себе и ослушните шта они у вама буде, а онда пустите видео запис и послушајте како исте стихове изговара њихов аутор, Дејвид Вајт.

Џон О’Доноху о човековој чежњи за припадањем

Слово о правој љубави Шимборска и Вајт

У друштву Дејвида Вајта

Уколико не знате где се налазите и не успевате да досегнете до властитог гласа дубоко закопаног испод увида и обзира друштва у којем живите, а све са несвесном намером да  поставите властито питање властитим речима сковано о томе куда и како даље животом који вам је дат да би се проживео, онда је управо за вас књига: The Three Marriages. Reimagining Work, Self and Relationship, Дејвида Вајта (1955-), ирског песника, философа и приповедача. 

Дејвида Вајта сам још давно упознала и заволела кроз његову као река бистру поезију. Дуго сам се питала одакле му тај језик и те слике и онда настављајући читање сазнала да је он човек природе; да је дипломирао зоологију и да је већи део живота провео на ваздуху у друштву шума, мора, трава, свега онога што из природе буди оно најдубље у нама који смо такође иста та природа помало заборављена и погубљена у свету нових, сивих технологија које желе да заузму место жуборењу потока, фијукању ветрова, ваљању таласа, цвркутању птица, шуштању лишћа, пуцкетању ватре, крцакњу снега,... Не, немам ништа против научног напретка, напротив, али ипак, потребно је очувати меру и равнотежу. Мој начин очувања равнотеже јесте управо отворени свет књига.

Било како било, Дејвид Вајт је ослушнуо глас из нутрине и кренуо за њим. Тим гласом се обраћа нама и нашим дубинама. У томе је чар његовог писања. У разговор позива оно најдубље из нас и са њим општећи у нама разгара све оне могућности похрањене у раном детињству у којем није било ништа чудесно и страно у томе, на пример, да се лети или истовремено борави на мноштву најразличитијих места.

У дијалог уводи Јованку Орлеанку, Џејн Остин, Емили Дикинсон, Роберта Луиса Стивенсона,... Учествујући у њиховом свету и сагледавајући путеве којима су они прошли јасно разумевамо да је светлост ту у свима нама и само чека да у њу поверујемо и за њеном зраком кренемо. Као Божићна звезда за мудраце у пустињи.

Три брака, Дејвида Вајта, са собом, са другима и са оним што представља наше призвање и позвање на овоме свету јесте најлепша чаролија у коју можете ступити на почетку године, онда када је све ново и када се небројено мноштво могућности чини могућим; оно доба када сви помало поверују у чудо, а као што би Дејвид рекао:

Confidence and self-belief are contagious; they are not a matter of pure arrogance or overweening egotism, they are the sense of being part of a greater story others have not yet discovered and giving off as almost physical sense of invitation to join that story, that disarms and then changes potential enemies into allies.

Предлажем да ово штиво допуните његовом збирком поезије: The House of Belonging или пак есејима Џона О’Донохоа, Anam Cara. Биће ми драго да у коментарима чујем шта ви тренутно читате.