Паркер Палмер о друштву и самоћи

Француски философ, Гастон Башлар, размишљајући о познању света, у предговору Буберовој изузетној књизи Ја и Ти, записао је следећу веома лепу мисао: ”Треба бити двоје - или, ако ништа друго, онда нажалост: да се једном макар било двоје, како би се разумело плаветнило неба, како би се ословила зора.” Ирски песник и есејиста Дејвид Вајт је, сагледавајући дубине човековог односа према животу приметио како је ”стварање недодирљивог, неповредивог идентитета, знак повлачења из света, слабости; знак страха, пре него ли снаге, који одаје чудно неразумевање истрајне, утемељујуће и неопходне реалности: недодирнути нестајемо”. Ову је мисао на посебан начин сагледао и продубио амерички писац, учитељ и активиста Паркер Палмер (28. фебруар 1939), у његовој најпознатијој студији Храброст поучавања. Истраживање унутрашњих предела учитељског живота, пишући о парадоксу познања.

Готово без размишљања одбацујемо парадоксе не разумевајући цену коју плаћамо таквом једном навиком. Полови парадокса су попут полова батерије: држите их заједно и оне ће стварати енергију живота; раздвојите их и струјање ће престати. Када раздвојимо било коју од дубоких истина које се спајају у нашим животима, оба пола се сведу на беживотна самоодређујућа спектра - а онда и ми сами постанемо беживотни. Сецирање животворних парадокса оставља исте последице на наше интелектуално, емотивно и духовно благостање као што би и по наше физичко здравље имала одлука да дисање сведемо само на удисање, а не и на издисање.

Позивајући се на Нобеловца, данског физичара Нилс Бора који је записао како је: ”супротност тачној изјави погрешна изјава, али супротност дубокој истини може бити једна друга дубока истина”, Паркер Палмер је у разматрање узео парадокс човекове потребе за друштвом и самоћом.   

Размотримо нашу парадоксалну потребу како за заједницом тако и за самоћом. Људска бића су створена за заједничарење: без богате и плодне друштвене мреже, сушимо се и умиремо. Не говорим метафорички. Клиничка је чињеница да људи који немају развијене односе чешће обољевају и спорије траје њихово лечење од оних људи који су окружени породицом и пријатељима.

У исто време, начињни смо и од самоће. Животи нам могу бити богати односима, међутим човеково сопство остаје тајном ушушкане поунутарњености у коју нико други до њега не може ступити нити је познати. Уколико одбијемо да прихватимо ову своју самоћу и смисао тражимо само у заједници са другима, сушимо се и умиремо. Окренутост другима може нам послужити у одређеним тренуцима или животним етапама, међутим што даље путујемо ка великој тајни тим више своју суштинску самоћу морамо препознати и усвојити као властити дом не бисмо ли остали здрави и цели. 

Попут Томаса Шпидлика који је говорио о значају ослушкивања срца, тако и Паркер Палмер примећује како: 

Наша подједнака и опречна потреба за самоћом и заједницом представља велики парадокс. Када се подвоји, оба ова животодавна стања бивају низведена на спектре који су сами по себи смртоносни. Самоћа одвојена од заједнице није више богато и испуњавајуће искуство унутрашњег света; оно постаје усамљеношћу, страшном отуђеношћу. Заједница одвојена од самоће више није надахњујућа мрежа односа; она постаје гужвом, отуђујућим жагором превеликог броја људи и превелике буке.

Као што је Дитрих Бонхоефер рекао: ”Пустите (особу) која не може да буде сама да зазире од заједнице. Пустите особу која није у заједници да зазире од самоће”. У друштву које одбацује парадоксе, многим људима остаје непозната ова богата дијалектика самоће и заједнице; једино са чиме се свакодневно сусрећу јесу жестоки ударци усамљености и гужве.   

У чему, међутим, Паркер Палмер види узроке овог неуспешног ношења са пароксима? Као учитељ заљубљен у свој позив, човек који се на том путу сусрео са најразличитијим препрекама, па и дугогодишњом депресијом - унутрашњој борби о којој је оставио изванредне редове, мишљења је да нас образовни систем, онако како је он данас постављен, отуђује од нас самих, па и од ношења са парадоксима којима је живот испреплетен.

Као што је Халил Џубран забележио о поучавању да ”учитељ који се шеће у сени храма, међу ученицима, не даје од своје мудрости него од своје вере и своје љубави.” Јер, ”ако је доиста мудар, не нуди вам да уђете у кућу његове мудрости него вас радије води до прага вашег духа”. Управо на том прагу, сачињеном од парадокса, треба знати стојати и постојати, како би се, према речима Паркера Палмера, досегнула мудрост. То је, међутим, оно чему нас данас ретко ко учи. 

Свет образовања, каквим га познајемо, испуњен је подвојеним парадоксима, а самим тим и беживотним резултатима:
Подвајамо ум од срца. Као резултат имамо: умове који не знају како да осећају и срца која не знају како да мисле.
Подвајамо чињенице од осећања. Као резултат имамо: бескрвне чињенице које свет чине удаљеним и отуђеним и неуке емоције које истину своде на то како се тренутно осећамо.
Подвајамо теорију од праксе. Као резултат имамо: теорије које имају мало тога заједничког са животом и праксу која је неинформисана познањем.
Подвајамо поучавање од учења. Као резултат имамо: учитеље који причају, али не слушају и студенте који слушају, али не причају.
Парадоксално мишљење изискује да пригрлимо поглед на свет у којем су супротности спојене тако да свет можемо сагледати јасно и као целину. Такво једно гледиште није окарактерисано нити окорелим реализмом нити ружичастим романтизмом већ њиховом креативном синтезом.

Резултат таквог приступа познању, према Паркеру Палмеру, пружа једну далеко комплекснију и конфузнију слику света од оне коју добијамо кроз призму ”или-или” приступа. Међутим, таква једноставност оставља нас у мраку самообмане и незнања, док нас комплексност и конфузија парадокса узводе у антиномијско уцељене истине.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Ивана Иљина о томе чему нас учи Академија или пак Николаја Берђајева о меандрима философског познања, а онда се вратите Паркеру Палмеру и његовим размишљањима о тајни депресије и о проналажењу властитог призвања. 

Паркер Палмер о тајни депресије

"Depression is the ultimate state of disconnection, not only between people, and between mind and heart, but between one's self-image and public mask."

О депресији је веома тешко и опасно писати, примећује Паркер Палмер (1939) у изванредној књизи Let Your Life Speak. Listening for the Voice of Vocation написаној за све оне који су у потрази за властитим призивом, али и оне који би да ослушну шта им њихов живот поручује о призиву за који су се определили.

Опасност писања о депресији састоји се у томе што се, с једне стране, то искуство тешко да превести у речи, а са друге, што пре него да помогне може одмоћи онима који се налазе у стању депресије. Наиме, оно што чини део нечијег искуства и што је некоме било од помоћи, не мора неминовно да значи да може да буде рецепт и као такав послужи и другима. То бива из тог разлога што постоје различити облици депресије. Постоје оне генетске и биолошке депресије које изискују медицинско лечење, оне које су изазване тренутним животним околностима и које се могу превазићи кроз боље упознавање себе, изборе и промену начина постојања и постоје оне које би се могле сместити између ова два основна облика.

Оно што је нагнало Паркера Палмера да са другима подели своје искуство депресије јесте жеља, да уколико је то уопште могуће, на основу онога што је он прошао и проживео и за себе расветлио преда другима попут сведочанства не би ли им, тамо где је то могуће, помогао да депресију преметну у потрегу за властитим призивом кроз проналажење пута који би их извео из мрака у којем су.

Twice in my forties I spent endless months in the snake pit of the soul. Hour by hour, day by day, I wrestled with the desire to die, sometimes so feeble in my resistance that I "practiced" ways of doing myself in. I could feel nothing except the burden of my own life and the exhaustion, the apparent futility, of trying to sustain it.

by Christian Hopkins

Разлог због којег се један одређени број депресивних људи убија, Пармер Палкер види управо у том осећају исцрпљености који је такав да се самоубиство заиста види као једино могуће решење, тј. ослобођење, али оно што је њему лично било фасцинантно јесте свест о томе да поједини људи ипак успевају да пронађу пут који изводи из таквог стања. Стога је одучио да, пре него што се преда, покуша да пронађе тај пут који води изван мистерије звана депресија.

Призивајући у сећање давно вођени разговор са једном верујућом женом, сетио се како га је она негде тек пред крај разговора танким, једва чујним гласом упитала: ”Зашто се поједини љуби убију, а други не?” Схвативши да се ради о њеној личној борби и из жеље да јој да најбољи могући одговор, застао је и после извесног размишљања рекао: ”Не знам. Стварно не знам.” То што није успео да смисли ни један ваљан одговор на њега је оставио поражавајући утисак. Међутим, после свега неколико дана добио је писмо од исте те жене која му је написала како од целог њиховог разговора, једино што је упамтила било је управо оно чега се он највише стидео: ”Не знам. Стварно не знам”.

My response had given her an alternative to the cruel "Christian explanations" common in the church to which she belonged - that people who take their lives lack faith or good works or some other redeeming virtue that might move God to rescue them. My not knowing had freed her to stop judging herself for being depressed and to stop believing that God was judging her. As a result, her depression had lifted a bit.

I take two lessons from that experience. First, it is important to speak one's truth to a depressed person. Had I offered wishful thinking, it would not have touched my visitor. In depression, the built-in bunk detector that we all possess is not only turned on but is set on high.

Second, depression demands that we reject simplistic answers, both "religious" and "scientific", and learn to embrace mystery, something our culture resists. Mystery surrounds every deep experience of the human heart: the deeper we go into the heart's darkness or its light, the closer we get to the ultimate mystery of God. But our culture wants to turn mysteries into puzzles to be explained or problems to be solved, because maintaining the illusion that we can "straighten things out" makes us feel powerful. Yet mysteries never yield to solutions or fixes - and when we pretend that they do, life becomes not only more banal but also more hopeless, because the fixes never work.

Паркер Палмер о проналажењу властитог призвања

Америчка песникиња и новелиста Меј Сартон је, у једној од својих песама о призиву или позиву - како вам је лепше, записала:

Now I become myself.

It's taken time, many years and places.

I have been dissolved and shaken,

Worn other people's faces... 

Ти стихови су послужили као увод, Паркеру Палмеру (1939), америчком писцу, учитељу и активисти, за његов веома леп есеј, "Now I Become Myself" објављеном у књизи: Let Your Life Speak. Listening for the Voice of Vocation. Целокупна књига посвећна је томе како пронаћи властито призвање и то кроз ослушкивање онога што нам о њему сам наш живот говори. 

Идеја водиља или нит која сабира целу књигу сажима се у ових неколико Паркерових речи:

Before you tell your life what you intended to do with it, listen for what it intends to do with you. Before you tell your life truths and values you have decided to live up to, let your life tell you what truths you embody, what values you represent.

Наиме, сећајући се доба када је био у раним тридесетим, Паркер Палмер бележи једну веома занимљиву ствар коју је, верујем, свако од нас, барем једном у животу, доживео:

I was in my early thirties when I began, literally, to wake up to questions about my vocation. By all appearances, things were going well, but the soul does not put much stock in appearances. Seeking a path more purposeful than accumulating wealth, holding power, winning at competition, or securing a career, I had started to understand that it is indeed possible to live a life other than one's own.

На властитом примеру, али који носи окус универзалности, Паркер Палмер пише о томе како је дошло до поменутог подвајања живота. С једне стране опажао је онај живот за који је био припреман из вана, у оквиру друштва и зајенице у којој је живео (породица, школа, пословно окружење, пријатељи,...) и то кроз различите системе образовања и васпитања. А са друге стране и то само у ретким и посебним тренуцима опажао је да у њему тиња један други и другачији живот који није подлегао никаквом уоквиравању, већ се држао искључиво оног понекад јасније понекад мање јасно артикулисаног унутрашњег гласа.

Vocation does not come from willfulness. It comes from listening. I must listen to my life and try to understand  what it is truly about - quite apart from what I would like it to be about - or my life will never represent anything real in the world, no matter how earnest my intentions. 

Призвање самим тим, Паркер дефинише на основу корена речи на којем почива: "призив", "позив":