Лутајућа књига Жан-Мари Кервича

Постоје књиге и постоје Књиге. Постоје оне вечне књижевности за које је Кристијан Бобен, као нико други, записао да су се појавиле са првим људима и ”омогућиле им да бораве на земљи и не умру од зиме”. Постоје Књиге које су попут слика које је Едуар Буба поклонио девојчици која му је тражила да јој да ”нешто што никада неће умрети”. Таква Књига, зрнце злата, зрака сунца, јесте Лутајућа књига Жан-Мари Кервича (1952). 

Жан-Мари Кервич је рођен у породици пијемонтских цигана са душом широм од небеса. Брат му по срцу, Кристијан Бобен, за њега је записао: ”Босоноги који нам враћа кључеве неба за које смо веровали да смо их заувек изгубили”. И заиста. Кервич не пише, он живи, дише, крвари. Књигу пушта да се сама напише из његове нутрине и ветар је објави.

Ја, Жан-Мари Кервич, у свом јадном бићу, сачинио сам склониште незбринутим мислима. Примам их душом и преносим њихову поруку. Потом заспим под покровом лутајуће књиге. Човек који сам, овде престаје. Седећи на рубу тротоара, попут каквог просјака што пружа руку, мој живот овде стаје. Чему писати како би се, у најбољем случају, постало именом улице која и сама води у смрт? Осим тога, немам више потребу да пишем, постао сам чедом Творевине. Више волим да једноставно живим, да се ничему не надам. Волим не волећи. Не преостаје ми више ништа до да седнем у подножје каквог дрвета и сачекам да се књига сама доврши. Затим, помоћу поветарца, објавиће ме сва четири ветра. Видим како лутајућу књигу односи вода тротоарског канала. Без имена, без наслова на корицама. Упућује ми последњи поглед. Смећар је, потом, хвата вршком лопате и баца у канту за смеће. Свршено је.

Лутајућа књига се овако представља:

Ја сам лутајућа књига; књига без писца. Пишем уз помоћ ветра који ми окреће странице, уз помоћ пурпурне крви листова дрвећа. Ја сам скитња; скитња која све познаје. Наиме, ја не пишем, ја се шетам са оба своја срца у двама ми рукама попут кофера духовности. Државе су се толико приближиле да је теже прескочити бару него отпутовати до Индије.

Његове су речи попут оних за које Франсуа Касинжена Треведи тако уверљиво тврди да васкрсавају, јер су ”међу нама и доводе нас у питање”, ”отпочињу разговор”.

Никада нисам познавао срећу. Пао сам са једне пусте звезде на другу још сувљу. Свикнут сам на лоше вести. На то гледам као на прилику да сачекам ону добру. Сам себе објављујем. Душу примам у поетском салону властите утробе где пацови долазе да ме похвале. Волим да се дивим парчићима стакла, приградском цвећу што извија своје танке вратове кроз ограде градилишта. Нема милости за песнике, нема саучешћа. Ништа они нису видели, а ипак морају описати васкрсење човека, попут њих, прикованог на крст.

Категорија поезија: то је мој књижевни регистрациони број. Једног дана су ми поклонили награду најбољег верујућег књижевника, мени који немам веру. То ме је дирнуло, као да сам освојио играчку на сеоском вашару. Сећам се сестре која је изводила тачку на трапезу и очевог израза лица престрављеног идејом да случајно не падне са свог малог парчета раја и то у ову јадну шатру коју држе два крхка дрвена јарбола и шљунком прекривена стаза са козом што брсти све унаоколо. Кажу ми да није умесно писати о Богу. Али о чему другом бисте да пишем када је Он само писање?

За разлику од Рилкеа помало уплашеног пред белином странице, Жан-Мари Кервич примећује:

Како је лепа белина странице. Као да пишемо по снегу. Као да се какав невидљиви запис овде већ налазио, као каква девојка у белој спаваћици. Но пошто су мисли коракнуле по страници, она се убрзо претворила у блатњаву улицу оивичену којекаквим отпацима. Страница је изгубила своју белину; снег папира се истопио под врелим мастилом песме. Престајем да пишем како бих оставио део простора прекривеног снегом; како бих вас оставио да се дивите хоризонту папира прекривеног снегом. 

Поезија се, према речима Жан-Мари Кервича, не пише, она се живи. А нарочито то важи за лутајућу књигу, која попут њеног аутора има обичај да се на неко време изгуби и да нас онда неочекивано пронађе, као ономад у паришком предграђу Обервилје где ју је

чистач улица помео са јесењим лишћем. Потом ју је покупио, прочитао неколико страница, спусио на зид старачког дома и припалио цигарету са метлом приљубљеном на груди. Овај тренутак читања остарелог чистача улица највећи ми је успех у животу; слава коју никада нећу заборавити.

Нешто се слично десило и онда када је била виђена у Бенаресу.

У Бенаресу, постоје жене које и не знају да су жене и које уместо ципела имају пољупце Божије по табанима стопала. Тај јадни народ не познаје вулгарност среће. Изненада, окренувши главу, опазио сам једну од њих како у рукама држи стару сламнату метлу. Била је то лутајућа метла начињена да чисти отпатке богатих. Хтео сам да је купим, али је жена одбила да ми је прода: благодат се не продаје. Дугачке седе власи украшавале су јој ћилибарска рамена. Понео сам метлу са собом у Париз. Срећан сам јер пластика још није свиме овладала. Међутим, метла је била тужна: искоренио сам једну сламнату душу. Но и ја сам метла искорењеног тела. Можда ћемо једног дана заједно помести наше туге?  

Са Жан-Мари Кервичом и његовом Лутајућом књигом се далеко и дубоко путује. Као са сваком правом књигом. Стога препоручујемо да је прочитате у целини, а прочитано можете допунити дивним редовима Кристијана Бобена о лепоти живота или пак Дејвида Вајта о додиру живота.

Саади о ћутању

”Чуваjмо се: претеране речитости, измештених изјава, ужурбаног настојања да било шта кажемо о било чему, предугих разговора,...” само су нека од упозорења зен учитеља, Риокан Тајгуа, о злоупотреби речи. Јутрос размишљах о снази које имају речи да покрену, ослободе, надахну. Јутрос размишљах и ономе што је тако лепо приметио Франсуа Касинжена Треведи пишући о слободи говора у оквиру својих блиставих редова о речи која васкрсава, где примећује: ”Слобода говора се не састоји у изразима дрскости, већ у покретању огромног континента неизреченог.”

У далеком, 13. веку, ирански песник, Абу Мухамед Мошареф ал-Дин бин Абдалах Ширази (1210-1292), познат под именом Саади, што у преводу значи: ”Поручник Саада”, где ”са’ад” значи ”бити срећан”. Дакле, овај ”поручник срећних” који је, како његов биограф Давлачах бележи, тридесет година провео у учењу, тридесет у путовању и тридесет у молитви и писању, за собом је оставио две изванредне збирке које се сматрају највећим споменицима персијске књижевсности: песничку збирку ”Воћњак” и збирку анегдота ”Ружичњак”.

У ”Воћњаку”, језиком који одликује мудраце Блиског Истока, Саади оставља кратку приповест о значају ћутања:

Такаш је открио тајну својим чуварима тражећи од њих да је даље не шире. Та тајна, којој је требала цела година да се успне од његовог срца до његових усана, градом се раширила за само један дан. Љутит, Такаш заповеди џелатима да казне кривце. Али један од окривљених одговори принцу:
- Сам си крив за грешку коју смо починили. Дакле, помилуј нас! С обзиром да ниси знао како да реку задржиш на њеном извору, не тражи начина како да је насипима задржиш онда када преплави земљу. Задужи чувара да бди над твојим накитом, али никог не задужуј да бди над твојом тајном.

Приповест је из које Саади извлачи следећи закључак:

Господар си сваке своје неизговорене речи. Једном када је она изашла из твојих уста, постајеш њеним робом.
Када ђаво побегне из затвора, ниједна молитва, ниједна претња, неће га приволети да се у затвор врати.
Дете које развеже језик којим је задржаван необуздани коњ, ни сто атлета га после неће моћи ухватити. 

Мудре Саадијеве савете који данас имају посебну тежину услед наше интернет комуникације можете допунити Риокановим упозорењима о злоупотреби речи. 

Менциус о познању срца

Размишљајући о животу, Ети Хилесум је у својим изванредно дубоким и лепим дневницима забележила: "Живот и друштвени односи су бесконачно изнијансирани. Не постоји ништа апсолутно нити објективно истинито - то знам, али ипак потребно је да ми то знање уђе у крв, под кожу, а не само да остане у глави. Потребно га је живети. Увек се томе враћам, а један живот је сасвим довољан да бисмо се томе научили: живот таквим каквим га прихватамо својом личном философијом морамо усвојити и својим осећањима. То је без сумње једини начин да се постигне осећај хармоније”. О путевима остваривања ове животне хармоније изванредне редове за собом је оставио један од највећих кинеских философа, најпознатији Конфучијев следбеник, Менцијус (380-289), који је сматрао да је ослушкивање властитог срца, његово разрастање, једини пут мудрости. 

У збирци кратких изрека, сабраних под називом Ићи до краја срца, Менциус развија сопствену философску мисао којој је у средишту поставка према којој је људска природа сама по себи добра. 

Човечност је само срце човеково. Правда је пут човечији. Уколико изгуби сопствени пут, више се не може вратити извору. Уколико запостави срце, више га не може пронаћи. Није ли то тужно? Човек који изгуби своје кокоши и псе зна како да поступи не би ли их пронашао, али уколико изгуби срце, не зна на који начин да га пронађе. Стога, пут учења и испитивања нема други циљ до да му помогне у проналажењу изгубљеног срца, ништа више од тога.

Попут савремених неуронаучника, међу којима и Мариана Сигмана који се детаљно бавио феноменом трептаја људског срца у процесу одлучивања, тако је и Менциус, био мишљења да онај

који иде до краја властитог срца познаје сопствену природу. А, познавати сопствену природу, исто је што и познавати Небо. Служимо Небу онда када срце чувамо неподељеним и хранимо његову природу. Равнодушни према краткорочном или дуговечном животу, судбину творимо старајући се о сопственој личности до смрти. 

У наставку, Менциуз износи једно веома дубоко запажање о неговању како сопствене тако и туђе личности: 

Хранити једну особу, а да јој при томе не посведочимо љубав, исто је што и односити се према свињи; волети је, а не указивати јој поштовање, исто је што и узгајати је попут домаће животиње. Поштовање треба да претходи дару. Никада добар човек неће поштовати онога који то не заслужује. (...) Човечност, које је предмет мог трагања, никада ми није ближе до онда када целом својом душом настојим да се према другима односим на начин на који бих да се и они односе према мени. (...) Не чините другима оно што не желите да они вама чине; не желите другима оно што не желите да они вама желе. Уколико тако будете поступали, то ће бити сасвим довољно.

Међутим, према Менциусу,

делати без разумевања смисла сопствених дела, понављати исте поступке без тражења мотива, проживети живот без разумевања његовог принципа, пада у удео већине. 

А оно што одликује доброг човека јесте то да се 

његова природа састоји у човечности, правди, обредима и мудрости који су укорењени у његовом срцу; њихова живост пројављује му се на лицу, ношена је његовим леђима, а са њих се слива на сва четири уда; а његова четири уда о њима сведоче без речи.

Менциус, попут Андре Пишоа који је оставио изванредне редове о човеку као ономе који се тражи, бележи, како у животу човека:

Не постоји ништа што не зависи од судбине, међутим, истинска судбина је она коју вољно усвојимо. Према томе, онај који разуме судбину не држи се пред њом као у подножју каквог несигурног зида. Судбину је испунио онај који отишао до краја Пута, а не онај који умире у њеним оковима. 

Иако је био мишљења да све људе одликује иста нарав, а то је да ”не могу поднети да виде патњу другога”, управо да би се на њу могло ваљано одговорити, сматрао је неопходним да се очува равнотежа између другога, света и Пута. Те је у том духу и записао:

Када Пут превлада у свету, живот жртвујемо Путу; када је Пут одсутан из света, Пут жртвујемо сопственој личности. Међутим, никада нисам чуо да Пут жртвујемо због других људи.

(...)

Уколико ти сам не ходиш Путем, неће га пратити ни твоја жена ни твоја деца. Уколико заповедаш другима, а да се сам ниси утврдио на Путу, нећеш бити саслушан, чак ни од своје жене нити од своје деце.

Дубока истина јесте да: ”Човечанство је човек. Када се два човека уједине, то је Пут.”

Прочитано можете допунити веома надахнутим размишљањима Андреја Тарковског о човековом познању истине, Андре Пишоа о човеку као ономе који се тражи или Томаша Шпидлика о ослушкивању срца.

Доген о положају жене у зенбудизму

Јапански философ и учитељ зенбудизма, Доген Зенђи (19. јануар 1200 - 22. септембар 1253) у свом најпознатијем делу Шобогензо анализира пут духовности који је својствен овом огранку будизма при чему, у једном од поглавља, нарочиту пажњу посвећује стању "Просветљености" и томе како мушкарци и жене до њега досежу осврћући се првенствено на положај жена у будистичким заједницама. 

Интересантно је осврнути се на запажања овог јапанског философа који се још у тринаестом веку питао "по чему би мушкарац био угледнији од жене?" на путу достизања Просветљења. "Уколико су примили Закон треба их подједнако поштовати и не спорити се око тога да ли је реч о мушкарцу или жени.", примећује Доген који се будизму дуго година учио у Кини. Према његовом мишљењу, и један и други могу досегнути стање "Просветљености" и постати учитељима Пута. Једини услов да би се постало учитељем јесте да се "по страни оставе и дух и тело".

Удаљавамо се од света и од Пута начинимо себи постојбину. Уколико и најмање помишљате на то да ваша личност има већу вредност од Пута, он вам се неће открити и ви га нећете познати.

Стога, да би се било учитељем зенбудистичког Пута једина ствар која се показује као неопходна јесте "јасна визија Пута".

У Кини Танга, присећа се Доген, један приглупи монах заклео се да више никада, ни под каквим условима, ни у овом ни у будућем животу, неће погледати жену. На којем правилу је утемељио ову своју заклетву? На закону света? Буде? јеретика? или демона? Какво ли је зло у жени? Каква ли је врлина у мушкарцу? Међу лошим људима има и мушкараца, као што међу добрима, има и жена.

Желети чути Будино учење или тежити ослобођењу сигурно је да не зависи од пола. Заблуда је заблуда, било да је реч о мушкарцу или жени. Уклањање заблуде води просветљењу како мушкарца тако и жене. Осим тога, значи ли то да онај који се заклео да никада неће погледати жену, њих изузима из заклетве да ће "спашавати сва жива бића, ма колико да она бројна била".

Ову упитаност Доген закључује једноставном констатацијом: 

Ни човек ни бог, нико не верује да ће једна оваква заклетва бити одржана. (...) Изрећи такву једну заклетву значи да је немогуће не само прибећи у помоћ жени, већ и саслушати учење жене која је досегла Просветљење. (...) Сви они који би се суздржали у томе да оду и чују њену проповед, јасно је, нису будисатве већ јеретици.

Не пренебрегавајући ни питање ни проблем који је у позадини, Доген мудро придодаје:

Треба научити разликовати праву природу од свих оних предмета које наша чула опажају. Плашећи се и бежећи, саображавамо се пракси и учењу Малога Пута. Побећи са Истока и сакрити се на Западу неће уклонити предмете тако да их се чула више не дотичу. Чак и ако мислимо да смо им умакли, било да смо им још увек близу или на великој раздаљини, они ће и даље бити ту. Ослобођење се не постиже тим путем. Удаљавање само погоршава ствари. 

Оно што међутим отежава суштинско бављење овим проблемом јесте извесно "лажно" придржавање предања које је, према Догеновом мишљењу "бесмислено", а више је него карактеристично за Јапан његовог доба. 

У Јапану, држимо се бесмисленог предања. Постоје наиме "ограђени простори" или "сале за практиковање" Великог Пута у којима је монахињама и женама забрањен приступ. Ова изопачена пракса заоставштина је древних времена и до сада је још увек нико није довео у питање. Они који практикују традиционални будизам је не мењају, нити је уопште таква једна идеја пала на памет њиховим ученим људима. Једни је називају "условљеном препоруком једног Будиног аватара", а други "традиционалним обичајем који су нам у наслеђе оставили преци", међутим ни једни ни други о њој не желе да разговарају. То је толико апсурдно да одузима дах. Ко је тај аватар? Мудрац или светитељ? Бог или демон?

Оно што је за Доген у таквој једној пракси неприхватљиво срочено је у закључуку овог поглавља о истинском Просветљењу: 

Жена која је достигла највиши степен Просвећености и доспела до Будиног стања није ли она проникла у исконску реалност свих ствари? Без сумње, онај који на том путу буде желео да јој се супротстави у томе неће успети. Јер наиме, шта она о чијој заслузи сви "простори преносе славу" има  заједничког са ограничењима овога света? Можемо ли запречити пут небеском или божанском бићу? (...) И ко се уопште сме усудити да овим божанским створењима запречи пут неба, пут Божији? (...) Они који искључују жене су припрости људи и варају друге својим перверзним ставовима.

Прочитано можете допунити размишљањима Ети Хилесум о аутентичној еманципацији жене, а књигу овог јапанског философа из тринаестог века Шобогензо препоручујемо да прочитате у целини.  

Риоканова упозорења о злоупотреби речи

”Лопов је све однео, изузев месеца на прозору”, забележио је Риокан Тајгу (1758 - 6. јануар 1831), монах, отшелник, песник и јапански калиграф. Био је то онај тип човека који је властито име Риокан Тајгу, што на јапанском значи: ”једноставан дух великог срца”, превео у властити живот. 

Рођен је у сеоцету Изумозаки, на западној обали Јапана. Отац му је био управитељ села и шинтоистички свештеник. Као дете изучавао је јапанске и кинеске класике, а са 20. година повукао се у зен будистички манастир где се посветио монашком животу уз учитеља Кукусена. По учитељевој смрти, напустио је заједницу над којом је већ неколико година  руководио и отишао у отшелнке. После неколико година лутања Јапаном, населио се у једну испосницу на планини Кугами, недалеко од места рођења о којој је записао:

У зеленој шуми,

моја испосница.

Нађу је само они

који су изгубили пут.

Без светских гласина,

пој дрвосече, каткад, 

хиљаде врхова, десет хиљада потока,

без иједне живе душе.

Свакодневно просећи за храну, сходно правилима монашког живота, апсолутно посвећен молитви, за собом није оставио нити какво учење, нити какав ритуал. Водећи неконвенционалан начин живот, одликован одсуством било какве религиозности, многи су остали упитани над тим да ли је његов будизам заиста и био аутентичан? Да ли је он уопште и био просветљен? На сва та питања, Риокан је у једном од стигхова одговорио:

Шта ћу за собом оставити?

Пролетње цвеће,

кукавицу у брдима

и јесење лишће.

И заиста, такав је био. Лети се шетао, а зими често патио од хладноће, глади и самоће. Када би излазио да испроси који комад хлеба, често би се задржавао у игри жмирке са комшијском децом, узбирао би струк першуна, лечио болеснике или испијао саке са земљорадницима. 

Сутра?

Наредни дан?

Ко зна?

Опијени смо

управо овим даном.

Тај једноставни дух, великог срца, остао је сачуван од заборава у његовим чувеним хаику стиховима, али и у Упозорењима, која је за собом оставио у преписци коју је неколико година водио са монахињом Тајшин, о злоупотребама речи. Она их је сабрала и ручно записала, под називом: Упозорења зен учитеља Риокана. Наведимо их неколико.

Чувати се:

1. Претеране речитости.

2. Измештених изјава.

3. Ужурбаног настојања да било шта кажемо о било чему.

4. Предугих разговора.

5. Приповедања које нам нико није тражио.

6. Предугих коментара.

7. Неумесних упада у разговор.

8. Неблаговремених или недоврешних изјава.

9. Прича о личним подвизима.

10. Хвалисања.

11. Разговора о правним и јавним стварима.

14. Бескрајних расправа.

17. Прекидања нечије речи.

19. Самопротивречности.

20. Олаких обећања.

 

21. Указивања или учења о ономе што ни сами добро не разумемо.

22. Говора са претераним наглашавањима.

23. Говора уз наметање.

24. Претераних примера и цитата.

25. Нагоњења на оправдања и извињења. 

26. Говорења некоме нешто што би се пре односило на некога другога.

27. Говора о томе да ћемо урадити нешто пре но што смо и претходну окончали.

28. Ласкања.

29. Ометања оних који разговарају.

30. Надменог говорења.

33. Непрестаног ишчекивања да нам се узврати одговором или пажњом.

38. Брзоплетих изјава и закључака.

39. Говорења са претераном љубазношћу.

41. Учтивог захваљивања без претходног разумевања онога што нам је саговорник рекао.

42. Представљање за истинито онога што се само сматра или верује истинитим.

43. Упорног говорења о себи иако знамо да нисмо у праву.

44. Замерања другоме за несрећно употребљену или погрешно схваћену реч.

45. Говорења са тоном познаваоца.

49. Одлучних пресуда о заслугама и кривицама оних који су на положају.

50. Потребе за објашњавањем свега.

56. Театралности.

57. Лоше примењених цитата за тему о којој се говори.

58. Мрмљања стиснутих усана.

59. Претераног самооправдавања.

62. Разговора који не одговарају приликама.

63. Самозадовољавања употребом страних речи.

64. Наметања властитог мишљења без слушања туђег.

65. Имитирања туђег тона.

68. Мирног говорења о нечему што не познајемо.

70. Прича о ономе што у суштини познајемо из рекла-казала.

71. Лепог говорења из жеље да се допаднемо саговорнику.

72. Ужурбаног говорења не остављајући простора саговорнику да одговори.

73. Говорења о важним стварима са притворном ноншалантношћу.

77. Педантног говорења. 

80. Непромишљеног одговарања.

81. Расправљања о бесмисленим стварима.

86. Говорења некоме о ономе што ћемо му дати тек касније.

87. Подсећања другога о ономе што смо му дали.

89. Честог понављања: ”ја радим ово, ја радим оно”.

90. Обраћања другоме са омаловажавањем.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Франсуа Касинжена Треведија о речи која васкрсава, Жан Онимусовим увидима о поетском као носталгији за конкретним или пак Роберт Јуарезовим промишљањима о дубинама поетског стваралаштва. У сваком случају, препоручујемо читање Риоканове збирке Упозорења у целини.

Дописи Мирослава Мике Антића

Данас, данас путујем светом и временом са најневероватнијим ликом по имену Мирослав Мика Антић (14. март 1932 - 24. јун 1986). О томе ко је Мика можете прочитати у његовим биографијама, па ако Вам нешто од написаног буде јасно, онда ми се јавите, пишите, реците,... Мирослав Мика Антић није име, он је институција. Он је једно од најлепших бића које се кретало овом нашом плавом планетом. И то како! Као морнар, песник, сликар, новинар, уредник, режисер, ... Ма, он је једноставно Мика Антић! За Сент-Егзиперија је рекао како се у њега никада није разочарао, а ми то можемо рећи и за Мику. Чини ми се да док има Мике, има ту негде и свакога од нас, односно оног најбољег у нама.

У једном обраћању деци рекао је: "Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена, да је неко ослободи". Та писма и дописнице од Мике, јутрос, себи и другима, шаљем кроз прелиставање његове чаробне збирке, Издајство лирике (Народна библиотека Србије). Морам да приметим да је књига припремљена на један веома леп начин. Садржи фотографије Микиних рукописа и слика. Штета, можда само у томе што фотографије нису у боји - али не може се све тражити Оно што ова збирка садржи, боји и оно необојено.

Не знам, чини ми се да би сваки коментар био сувишан. Овде бих желела да са мном заједно пропутујете светом и временом ишчитавајући Микине допсинице и да у том заједно проживљеном догађају нађемо се негде међу редовима, мало се једни другима осмехнемо, намигнемо и обрадујемо. Уколико сте жедни отпијте гутљај кафе или црног вина - по вољи вам, расположењу и надахнућу!

Живели!

Јављање из Корчуле, на Микин рођендан, 1951. године:

Изгледа, престао сам да волим. Почео сам да мислим љубављу.
Изгледа да сам издао најлирскије у себи. Почео сам да мислим осећањима.
Седи уз мене и гледај како се ватра за димом, упрегнутим у варнице, полако улива у небо.
Не питај после откуд у овом самотном крају такво обиље звезда.
Кад одем, ваздух ће постати помало рапав и болеће. На усни. И у грудима.
А у напуклом мирису камења, земље и цвећа, боље да и не говорим.
Ако је живот материја, ако су осећања материја, па ето: и вечност ако је материја, ипак остаје оно што се не да објаснити.
Постоји нешто на свету, нешто, а у то сам сигуран, што никад неће бити само од материје, То су та моја питања, милион пута бржа него светлост.

Поздрав из Лечилишта Јунаковић, 1986:

Тамо где блиста површност, мудри се на време повлаче у своје сенке.

Поздрав из Мокрина, код Славка Ариша, 1965: