Приказивање постова са ознаком Clive Staples Lewis. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Clive Staples Lewis. Прикажи све постове

среда, 5. децембар 2018.

Клајв Стејплс Луис о вечности и будућности

"Време које опажамо је попут времена нашег властитог живота. Пролазно је. Оно што је непролазно јесте "време" вечног живота", записао је Арво Парт, естонски композитор, размишљајићи о уметности као спони времена и вечности. Француски философ, Пол Рикер је са своје стране приметио како је вечни живот "најпре једна категорија садашњости". Истоветног мишљења је, као што ћемо у наставку видети, и чувени британски писац и академик Клајв Стејплс Луис (29. новембар 1898 - 22. новембар 1963).



У изузетној књизи Ђавољева тактика. Писма ветерана искушења искушенику, Клајв Стејплс Луис реч даје старом, прекаљеном демону који своје богато искуство поверава свом синовцу новајлији. Скрутејпл, искусни демон, предлаже Вормвуду, младом демону, озбиљну стратегију подривања вере једнога тек крштеног хришћанина. Како би у томе успео, кроз тридесет и једно писмо, он му износи најразличитије суптилности људске душе и колико тога лажног се у ствари крије иза њених тобоже добрих и племенитих намера. 


Оно што ипак Скрутејпл у скоро сваком од писама са тугом и огорчењем признаје јесте да су сви адски демони апсолутно немоћни пред безусловном љубављу Божијом и његовом неисцрпном способношћу да опрости. Сходно томе, оно што дефинише ад јесте радикално неразумевање љубави. 
Како се љубав Божија провлачи кроз наше опитовање времена и вечности К. С. Луис описује у петнаестом Скрутејпловом писму Вормвуду:
Људи живе у времену, међутим наш Непријатељ их је определио за живот вечни. Због тога, чини ми се, он толико настоји да они вазда буду свесни две ствари: вечности и тог исечка времена који назива садашњим тренутком. Јер садашњи тренутак јесте она тачка у којој се време дотиче вечности. Наиме, само у садашњем тренутку људи могу доживети нешто што је налик ономе што наш Непријатељ окуша од реалности узете у њеној целости: то је за њих јединствена прилика да окусе слободу и спознају реалност. То је разлог због којег Непријатељ и жели да се они баве било вечношћу (што у бити значе да се баве њиме), било садашњим тренутком, тако што би размишљали о њиховој вечној заједници са њим или пак њиховом вечном раздвајању од њега, или пак о томе како да испуне оно што им савест диктира у датом тренутку или да прихвате да од данас понесу крст свој, отворе се за благодат и заблагодаре за радост која им је у току дана причињена.


Попут Кристијана Бобена који исписује праву оду животу који пролази или Антонија Блума који живот сагледава кроз окно вечности, тако и овај изванредни британски писац са таквим луцидним хумором представља најтананије поре нашег односа према тајни живота. Врашки је човека везати за прошлост, примећује он, али је још демонскије везати га за будућност. 
Већ услед саме биолошке нужности, све њихове страсти усмерене су у том правцу, тако да им и сама помисао на будућност ужари како страхове тако и наде. А с обзиром да им она остаје непозната, а нагонећи их да размишљају о будућности, пажњу им тако заокупирамо непостојећим стварима. Једном речју, будућност је од свих ствари које познајемо најмање слична вечности. То је највремешнији део времена. Јер прошлост је утврђена и као таква више се не креће, а садашњи тренутак је сав обасјан зракама вечности. Због тога смо и развили читав систем идеја какав су еволуционизам, хуманизам или комунизам, који сви одреда велике наде заснивају на будућности, у самој сржи временитости. Због тога се, између осталог, и већина порока укорењује у будућности. Благодарност се окреће прошлости, а љубав садашњости. Док страх, тврдичлук, амбиција и пожуда гледају ка будућности. 


Попут Ети Хилесум која о животу говори кроз огледало смрти правећи тако важну разлику између представе и реалности, у истом духу и К. С. Луис записује:
Тачно је да и Непријатељ жели да се људи постарају о будућности - али само онолико колико им то омогућава да већ сада осмисле оне активности са којима ће се неминовно сутра суочити. Та обавеза предвиђања јесте један од задатака којим се морају позабавити у садашњости. Иако је будућност та која им доставља материјал, тај задатак, као и сви остали, ствар су садашњег тренутка. Међутим, (...) Непријатељ напросто не жели да људи исувише буду заокупљени будућношћу; да у њој пребива сво њихово благо. Но то је оно што ми желимо. Његов је идеал да човек који је цео дан радио у корист потомства (уколико је у томе садржано његово призвање), пошто је посао обавио, растерети дух и небесима препусти бригу да урађено узведу до благословеног краја, а да се он са своје стране препусти смирењу и благодарности ономе што би требало да одликује садашњи тренутак. Оно што ми желимо, међутим, јесте човек обремењен сопственим мислима о будућности, опседнут визијом предстојећег земаљског царства или претњом наступајућег ада на земљи што ће га нагнати да прекрши Непријатељеве заповести намењене садашњости и не би ли, како ми то од њега очекујемо поверовао, што сигурније задобио једно или што боље избегао ово друго, веру на тај начин залажући на успех или неуспех онога чему никада неће видети исход. Да, ми желимо генерацију која ће махнито бити у потрази за опсеном, која никада неће бити часна, благонаклона нити испуњена тренутком, већ ће сваки непатворени дар садашњег тренутка користити као потрошно средство које ће полагати на олтар будућности.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Марка Мартела о вртларевом призиву, Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним или пак Бертрана Вержелија о поигравању са постојањем. Такође можете проћитати и његове надануте редове о љубави, умиљењу и сећању. У сваком случају, срдачно препоручујемо читање ове изванредне књиге Клајва Стејплс Луиса у целини. Ми ћемо се свакако вратити овим дубојим редовима Ђавољеве тактике. Писмима ветерана искушења искушенику

недеља, 19. новембар 2017.

К. С. Луис о љубави, умиљењу и сећању

”Сваки сусрет са Другим води својеврсној претераности, преплављености, на начин на који то не бива могуће контролисати; наступа (свеопшта) свест-уверење о томе да је друга особа присутна”, записао је у изузетно надахнутој студији, француски философ, хелениста и синолог, Франсуа Жулијен осврћући се на чудо сусрета. ”Не може се говорити о сусрету, наставља он, уколико изостане узбуђеност која је њеним присуством изазвана, била она опазива или дискретна”. Међутим, иако сусрет од почетка преплављује сваки однос, однос се на сусрету не заснива. ”Умиљење остаје непотпуно све док не пређе у сећање”, записује чувени британски писац, песник, академик, Клајв Стејплс Луис (29. новембар 1898 - 22. новембра 1963), у изванредном роману научне фантастике, Изнад ћутљиве планете.


У сусрету са становницима планете Малакандре, еминентни професор филологије са Кембриџа, Елвин Рансом, чији лик у много чему подсећа на Луисовог доброј пријатеља, Џона Роналда Руела Толкина,  откирва један сасвим нови универзум који у питање доводи прегршт његових добро утврђених ставова о свету и човеку. Један од разговора са представницима врсте хрос, врсте која свој поглед на свет изражава кроз песму и плес, управо за предмет има љубав, сусрет и сећање.  
Разговарајући о уживању које приушта љубав и о сећању које оно порађа, Хрос примећује следеће:
- Умиљење остаје непотпуно све док не пређе у сећање. Говориш, Хом (човече), тако као да је умиљење једно, а сећање нешто сасвим друго. Реч је о једном те истом. (...) Оно што називаш сећањем само је последњи чин ужитка, као што је крах последњи део поеме. Када смо се ти и ја први пут срели, наш сусрет се веома брзо одиграо, то није било готово ништа. Са присећањем нешто много јаче се устаљује, али још увек много тога изостаје. Оно што ће наш сусрет бити онда када га будем призвао у сећање једном када будем на самртном одру; оно што ће он до тада у мени постати кроз дане који буду пролазили, ето то је прави сусрет. Оно прво је само почетак. Кажеш да имате песнике на вашем свету. Зар вас они томе не уче?


Љубав ниче из сусрета, али је она сама по себи процес који се годинама подгрева на ватри сећања и на крају изражава кроз поезију и мудрост. 

- Песма је добар пример. Наиме, најлепши стих задобија лепоту захваљујући свим оним стиховима који му уследе. Уколико га извадимо из контекста, он делује мање леп него што смо га првобитно доживели. То је као да га убијаш; наравно уколико је реч о доброј песми.
- Али, Хуои, шта уколико је песма накарадна?
- Не слушамо накарадне песме, Хом.
- Шта бива са љубављу уколико је живот накарадан?
- Како живот једног хнау (разумног бића) може бити накарадан?
Прочитано можете допунити изванредним редовима Франсуа Жулијена о чуду сусрета, запажањима Ети Хилесун о животу кроз огледало смрти или пак Кристијан Бобеновим о лепоти живота. Луисев изванредни роман Изнад ћутљиве планете препоручујемо да прочитате у целини.