Бертран Вержели о бивању моралним

"Жеља за Другим, да ли је она глад или великодушност?, упитао се Емануел Левинас, размишљајући о жељи за Другим и додао како "жељени не утољава моју Жељу, већ је продубљује, хранећи ме, на неки начин, новом глађу". Како би то изванредно описао Мартин Бубер у својој величанственој студији "Ја и Ти", "заједница се гради на живом и узајамном односу, али је дејствујуће и живо средиште њен прави творац. Чак и институције онога што називамо личним животом не могу се обновити само осећањима (премда не могу бити обновљена ни без њих). (...) Овде је реч, како закључује Бубер, о метафизичкој и метапсихичкој чињеници љубави, којој су осећања само пратећа."

Управо са таквог једног полазишта дубине онога што бисмо могли назвати "моралним опхођењем" промишља у својој изванредној студији Искушење човеко-бога, француски философ и теолог Бертран Вержели.

Често, веома често, наши поступци делују морално, али у бити нису морални, јер мисли које их прате нису моралне. У суштини не размишљамо о томе шта радимо вођени мотивима који су засновани на личним и егоистичним интересима и прорачуну. Према томе, бити моралан не значи променити поступке, већ мисли.

Попут митрополита Антонија Блума који подвлачи како када бисмо били свесни да се "наши корени налазе тамо где нема смрти, таме, раздвајања, неспоразума, где је све испуњено и досегло пуноћу, блистајући вечном славом, славом Божијом, тада би нам било дато да живот проживимо мужествено, достојанствено, без страха", тако и Бертран Вержели истиче како је 

морал ствар мисли, а не делатности. Људи који поступају морално, има их на гомиле. Људи који размишљају морално, има их веома мало. Верујемо да се морал састоји у ваљаном поступању, а не у мишљењу које је пропраћено одговарајућим поступцима који су у складу са мишљењем. Ово друго је тачно. Бити моралан, састоји се у мишљењу и у поступању које је у складу са мишљењем. Јер као што истиче Владимир Јанкељевић, морал је ствар пажње. Одговорно обавезивање је ствар савести, дакле, пажње, а са њом, и чистоте срца. 

Речено би се дало допунити веома истанчаним мислима Дејвида Вајта о истинској храбрости, која је ”мерило нашег срчаног учешћа у животу”.

Речено позива на промишљање хуманитарних акција. Да би се дао смисао животу неретко се саветује да будемо од користи другима. Наравно да се томе не треба противити. Боље да је тако него супротно. Међутим, да ли је то самим тим морално? Ко жели да другоме учини добро како би сам себи учинио добро, дајући тим путем смисао властитом животу, у бити ипак мисли само на себе. Лепо је то што је он од користи за друге, али његове намере нису чисте. Оне су, у крајњој инстанци, засноване на личном интересу. 

Стога, закључује, овај француски философ и теолог:

Престанимо са веровањем како бивајући хуманим ми у ствари поштујемо човека. Насупрот томе гајимо мисао човека имајући мисао о мисли које смо учесници. 

Прочитано можете допунити изванредним мислима Сержа Тисерона о броду емпатије, Никол Обер о хипермодерном појединцу или пак Жаклин-Барус Мишел о урушавању размишљања. Свакако вас позивамо да прочитате и Вержелијеве редове о бивању срећним и о човековом поигравању са постојањем. Књигу Искушење човеко-бога препоручујемо да прочитате у целини.  

Бертран Вержели о бивању срећним

Џон О’Доноху је о аскетском животу записао како ”сврха аскетске дисциплине није у томе да нас претвори у духовног ратника, већ да нас ослободи за саосећајност и љубав према другима и себи.” Она је наш пут благодарости који води ка срећи. А срећа? ”Срећа је неопходна из практичних разлога”, бележи тог јула 2002. године, Бертран Вержели, на горућим страницама дневника ”Пут до краја једног живота”. Дневника кроз чије странице се философ премеће у песника; смрт у пуноћу живота; тама у светлост.

Дневник покрива непуне четири године. Четири године опраштања од Колет Портје Вержели. Дневник - опроштај. Дневник - захвалности оној која га је изнела на светлост дана, на пут живота, отворени пут живота, на којем је тек имао да пронађе себе и Живот. То што смо рођени, не значи аутоматски и да живимо. О томе странице овог дневника не говорећи говоре.

У борби између живота и смрти, исијава неколико блиставих страница о срећи. Страница, више него истинитих, јер записаних у тренутцима када је све говорило против среће о којој се говори.

Ко живи без уживања, после извесног времена почне да пати. Трновити проблем фрустрације. Када нам нешто недостаје, патимо. Када нас нешто задовољи, досади нам. Када помислимо да живимо уравнотежено између недостатка и досаде, довољно је једно ништа да нас дестабилише. Тада нам и недостатак и досада постану неподношљиви. Стровалимо се пред првом потешкоћом. 

Лек? Засигурно не у ”аскетизму”. Алтернатива уживању није самокажњавање. То је перверзно решење. Постајући сами себи непријатељем, постајемо непријатељем живота. Бивајући гурманима, желимо да прогутамо живот. Бивајући ”аскетама”, желимо да га избљујемо. Два начина да запоседнемо живот, да њиме овладамо уместо да га одживимо. Одатле потреба за срећом.

Попут Ети Хилесум која о животу говори кроз огледало смрти, Бертран Вержели говори о срећи.

Бивајући срећнима, ослобађамо се несвесних нагона за доминацијом. И постајемо срећнима бивајући изненађени тиме што живимо, радујући се самој чињеници живота, чинећи од живота  мудрост, а не предмет страсти и мржње. 

Потрошачки култ заразио је савремени свет. Та болест има изглед булимије и анорексије. Презасићеност храном, алкохолом, дуваном, дрогом, сексом, буком, насиљем, брзином. Суицидна, аутистичка, схизофрена, анорексичка, мутична искушења. Што је мање мудрости и радости, то се више предајемо уживањима и бесу. 

Болесни. Ми смо болесни. Болница није само у оквирима болнице, већ и изван. Свуда. 

У таквом једном свету какав је наш, закључује Бертран Вержели, срећа више није ствар избора и конфора, она је неопходност. Морална неопходност. 

Када наступи тешкоћа, поједини владају том вештином да је преметну у ненадокнадиву несрећу. То почиње прецењивањем. Пренаглашавамо ствари, придодајући, како се каже, ”уље на ватру”. Потом прелазимо на заверу, која почива на простој, али ефикасној идеји: ниједно зло није без разлога. Његово присуство објашњава се само присуством какве више воље, а иза те воље, присуством каквe вишe силe чије постојање се крије у примраку. Због тога је неопходно применити радикалне методе не би ли се оно истребило. Бујица освете, на пример. 

За разлику од тога, наставља даље Вержели:

Бити срећан, састоји се у томе да се не праве проблеми тамо где их нема. Проблеме стварамо живот приказујући мрачнијим него што јесте, оптужујући и Бога и друге људе чим нешто не крене онако како желимо. 

Срећа је стога неопходност, не само из моралних, већ и из онотолошких разлога, закључује Вержели у наставку:

Сваки човек тежи срећи, кажемо. Дубока мисао. Рекао бих суштинска. Она наиме говори о томе да у нама постоји нешто, нешто несвесно, што тражи рај. Како би то било могуће, уколико рај не би постојао? С обзиром да нам оно омогућава да живимо представљјући нам будућност, није ли онда оно то које нас је и родило?

Речено објашњава заповест: ”Буди срећан!” Јадну од најлепших које постоје. Она нема ништа заједничког са оним: ”Треба бити срећан по свеку цену” или ”Пази уколико ниси срећан”. Језик сам себе објашњава. Оно што нагони на срећу, не каже: ”Буди”, већ ”Треба” или ”Пази”. Оно издаје заповест. Оно се не обраћа. 

”Буди срећан” долази из обраћања. Речи која нам каже: ”Престани да сумњаш. Сети се онога ко си. Ти јеси. Радуј се што јеси. Још увек ниси све видео.”

Будући да јесмо, можемо се и радовати. Када се радујемо, почнемо и да живимо. Живљење је радосно. Довољно је само бити радостан како бисмо тога постали свесни. 

Иако је бивање радосним нешто што би требало да нам буде сасвим природно, примећује овај француски философ, који се на страницама овог дневника, премеће у песника, премеће у жива човека који се обраћа живом човеку и живом животу, то углавном не бива случај. Наиме, примећује он:

колико само пута не оптужимо друге да нас спречавају у томе да будемо срећни, уместо да се окренемо себи. Спрећавајући себе да постанемо оно што бисмо желели да будемо, постајемо творцима сопствене несреће. То може дуго потрајати. Једног дана, међутим, то престане. Треба бити да би се живело, па чак и у несрећи. Бивајући угушивано, биће се побуни. Та побуна изненади онда када се појави. Она се састоји у томе да престанемо себи да чинимо зло, како бисмо почели себи да чинимо добро. 

Прочитано можете допунити изванредним увидима Ети Хилесум о животу кроз огледало смрти, Џон О’Донохуовим увидима о аскетском животу или пак Пол Рикеровим редовима о вечном животу. После се свакако вратите Бертран Вержелијевим размишљањима о поигравању са постојањем, а књигу ”Пут до краја једног живота” свакако препоручујемо да прочитате у целини.

Бертран Вержели о поигравању са постојањем

Пустити реалност да нам се сама приближи, пре него да је сами уходимо, постаје условом за сагледавање њене сложености. На тај начин, тамо где се својевремено ништа није дало уочити сада напокон почињемо да опажамо. Тамо где нисмо знали како да поступимо, нити коју одлуку да донесемо, сада она сама од себе почиње да се помаља. Отуда и могућност креативних подухвата, одлукâ заснованих на реалности која опстаје на увек оригиналан, неочекиван и изненађујући начин. 

На први поглед пасиван однос према постојању, уколико се на прави начин разуме, према савременом француском философу, Бертрану Вержелију (1953), носи у себи потенцијал да се разбукти у праву химну достоју живота. У делу Споразум о отпору пред светом који наступа од првих редова бивамо уроњени у реалности које се помаљају између Сциле и Харидбе социјалистичке и потрошачке идеологије нашег савременог, пост-тоталитарног друштва у којем се све вредности урушавају у понор егоистички преплашеног сопоства озбиљно ужурбаног око погона који умножава слике о безбрижном и лагодном животу.

Као што Кристијан Бобен примећује да живот не треба одвајати од речи, нити реч од живота, тако и Бертран Вержели подвлачи како ”све оно што желимо да искажемо, можемо на прави начин исказати једино уколико га живимо”. Живот тада постаје стваралаштво, а стваралаштво (poesis) које ”будући дашком уме и да задува те пред собом одува све административне, фундаменталистичке и тоталитаристичке логике”. 

Попут Паскала који је у постави капута чувао Меморијал о мистичној ноћи или Ерика-Емануела Шмита који се у својој ватреној ноћи сусрео са бескрајном тајном живота, тако и Бертран Вержели позива читаоца да се смири пред тајном која га надилази - тајном постојања. Према овом француском философу доказ саме ове тајне јесте чињеница да човек постоји.

Увек би требало живети са свешћу о величини, а према томе и са свешћу о надасве трансцедентном и чудесном карактеру постојања. Једино би на тај начин наше постојање постало испуњено и праведно. Тада бисмо једино били кадри познати право друштво, друштво које се пројављује у обличју заједнице. 

Зашто то није друштво у којем живимо и које око себе опажамо, пита се у наставку Бертран Вержели. Један од разлога за такво једно одсуство постојања, према њему, почива у нашем свесном или несвесном одбијању да се смиримо пред чудесном тајном постојања и да прихватимо да смо пред њом сведени на ништа.

Када смо смирени, када у нама изостане гордост, када смо савладали гордост, пред нама се отворе двери такве свести, за коју када се отворимо, отворимо се и за могућност постојања једног аутентичног човечанства које води ка успостављању аутентичног друштва. Када то није случај, лишено свести о постојању, човечанство не бива ни аутентично, а самим тим ни друштво. То доводи до појаве лажног света, света лажи, света преваре, човека несвесног тајне постојања који за себе верује да је супериорнији у односу на све. Вртоглаве ли претензије. (...) Такав један приступ постојању доводи до тога да се тајна постојања сведе на лудост док се одсуство било какве тајне и трансцеднеције прогласи са мудрост овога света. 

Уколико заиста ову лудост прихватимо за мудрост, објашњава у наставку Бертран Вержели, долазимо до следећег парадокса. Наиме,

када човек који има неутољиву потребу за осећајем постојања за њу бива ускраћен живећи у свету који га те насушне потребе лишава, њему не преостаје ништа друго друго до да се прихвати разоноде. Играње са постојањем у облику поигравања са свиме не би ли се од свега увек изнова начинило нешто ново, неуобичајено, занимљиво, забавно. Све се то премеће у запањујући тренутак у којем нерално постаје реално, а реално нереално. Тренутак свеопште комедије. У друштву у којем је новац краљ, новац који се са свиме поиграва како би од свега направио још више новца, спектакл узводи до тријумфа (...). У свету забаве, онако како га је описао Паскал, опажамо исту логику. Будући да није мудрост та која управља светом кроз свест о постојању, то постаје спектакл. Сведочанство за ово што говоримо је Рим у којем су, да би ућуткали народ, давали хлеба и игара. 

На који начин се та спектакуларност данас пројављује? Према Вержелију она се шири путем флуидних, необавезујућих, на разоноди заснованим савременим облицима интернет комуникација где се постојање поистовећује са утрком у пројави властите спектакуларности. Да би се одолело таквој једној помами, једино што нам преостаје јесте ни мање ни више него ступање на поље игре, али са неподељеном свешћу да је реч о пукој игри и то у свету у којем је све комедија, фарса, утвара и лаж.

Једино уколико будемо имали снаге да одолимо, не узимајући ништа за озбиљно, ни свет, ни себе, нити саму чињеницу да од свега ништа не узимамо за озбиљно, једино тада ћемо бити кадри да откиријемо сасвим другачији начин бивања у свету и бивања собом. Када се више ничему не будемо приклањали, а и даље будемо живели, то ће постати сведочанством једне чудесне снаге живота која нас у самом животу и одржава. Када стекнемо такав однос према постојању једино тада ћемо моћи на прави начин делати, не бивајући таоцима ни света ни себе.

Призивајући у сећање библијско казивање о дрвету познања добра и зла, Бертран Вержели га тумачи као својеврсну препоруку, тј. позив да се постојању приступи не на конфликтан, већ на доксологијски начин. Такав један однос према постојању, наше би деловање усагласило са тајном постојања и једно и друго учинило живим и аутентичним, јер: ”којих се то дела сећамо ако не оних трансцедентних? - пита се у закључку текста Бертран Вержели. Према томе, иако је витешки однос према животу ишчилео, само витештво ишчилело није, уверено тврди Вержели. Те стога на питање: ”Које друштво сутра? он одговара: 

Да ли је исправно поставити такво једно питање? Наиме, да би уопште било друштва, зар не би требало да најпре буде друштвеног бића, а да би уопште било бића, зар не би требало да буде смисла постојања на којем би се то друштво изградило; друштво које би могло живети и које би живот учинило могућим?

Што се опет своди на речено: ”све оно што желимо да искажемо, можемо на прави начин исказати једино живећи га”.

Прочитано можете проширити изванредним редовима Кристијана Бобена о лепоти живота или Жан Онимусовим редовима о поезији као носталгији за конкретним.