Жан-Мари Кервич о писању поезије

Попут Рилкеа загледаног у даљину белине странице, тако и Жан-Мари Кервич (1952), песник, мислилац, широке душе попут небеса, у свом нестварно лепом Јеванђељу једног циганина, износи мисли над којима човек застане, зажмури и отпутује далеко. Зар и може бити другачије када вас за руку ухвати човек циркуса, путева и игре. Човек којег је из понора подигла и нимало лажно оживела Реч која васкрсава о којој тако дубоко пише Франсуа Касинжена Треведи. Како за себе каже: "неписмен", он својим редовима преврће редове библиотека "писмених". 

Над белином странице, записује следеће редове:

Како је чудна белина странице: без живота, њоме наједном пролазе номади мисли запаливши ватру реченица. Јесу ли они песници? Не знам, али страница је обрадована овом ненаданом посетом, јер углавном је употребљавају како би њоме пренели тужно корисне ствари. Поносан сам и сам што пуштам прсте да прелећу страницом као да су клинци који лете пољем. Номади мисли подижу шатру на страници и она постаје принцезом пред чијим ће се ногама поклањати великани света. Овде, страница бива позвана на празник поезије, најситнијих детаља који веселе срце. Сви се смештамо око реченица, под небом црних очију, и простом свећом као јединим осветљењем. Јасно је да овај тип вечери не привлачи много мојих савременика, али боље је тако јер поезија није одевена за гала вечери. Понекад изабрана страница одбије да постане књигом и да се преда световном читаоцу. Тада утихне у рукама вечности.

Попут Џона О'Донохуа који размишљајући о молитви подвлачи како не би требало подвајати молитву и живот, тако и Жан-Мари Кервич записује:

Сваки пут када уђем у караван, имам осећај како ме Бог чека. Он је од моје приколице начинио себи склониште. Гледам свећу и воштане јој сузе које се сливају свећњаком и осећам његово присуство. Неприметно очима тела, али не и очима душе, снажно је и испуњава цео простор у којем се налазим. Нисам сам, знам. Бог постоји јер без њега био бих само тело. Тишина је његов саучесник, попут слуге наспрам господара. Патња је старо перо које је искористила рука каквог поете. Препознају се трагови његових пристију. Гледам своје руке: вене указују на њихово старење. Једна рука придржава перо, а друга страницу, Попут два старца, рекло би се да су обе одане молитви.

Прочитано можете допунити размишљањима Џона О'Донохуа о молитви, Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним или пак Роберта Јуароза о дубинама поетског твораштва. Потом се свакако вратите редовима Жан-Мари Кервича о лутајућој књизи. Јеванђеље једног циганина препоручујемо у целини.

Лутајућа књига Жан-Мари Кервича

Постоје књиге и постоје Књиге. Постоје оне вечне књижевности за које је Кристијан Бобен, као нико други, записао да су се појавиле са првим људима и ”омогућиле им да бораве на земљи и не умру од зиме”. Постоје Књиге које су попут слика које је Едуар Буба поклонио девојчици која му је тражила да јој да ”нешто што никада неће умрети”. Таква Књига, зрнце злата, зрака сунца, јесте Лутајућа књига Жан-Мари Кервича (1952). 

Жан-Мари Кервич је рођен у породици пијемонтских цигана са душом широм од небеса. Брат му по срцу, Кристијан Бобен, за њега је записао: ”Босоноги који нам враћа кључеве неба за које смо веровали да смо их заувек изгубили”. И заиста. Кервич не пише, он живи, дише, крвари. Књигу пушта да се сама напише из његове нутрине и ветар је објави.

Ја, Жан-Мари Кервич, у свом јадном бићу, сачинио сам склониште незбринутим мислима. Примам их душом и преносим њихову поруку. Потом заспим под покровом лутајуће књиге. Човек који сам, овде престаје. Седећи на рубу тротоара, попут каквог просјака што пружа руку, мој живот овде стаје. Чему писати како би се, у најбољем случају, постало именом улице која и сама води у смрт? Осим тога, немам више потребу да пишем, постао сам чедом Творевине. Више волим да једноставно живим, да се ничему не надам. Волим не волећи. Не преостаје ми више ништа до да седнем у подножје каквог дрвета и сачекам да се књига сама доврши. Затим, помоћу поветарца, објавиће ме сва четири ветра. Видим како лутајућу књигу односи вода тротоарског канала. Без имена, без наслова на корицама. Упућује ми последњи поглед. Смећар је, потом, хвата вршком лопате и баца у канту за смеће. Свршено је.

Лутајућа књига се овако представља:

Ја сам лутајућа књига; књига без писца. Пишем уз помоћ ветра који ми окреће странице, уз помоћ пурпурне крви листова дрвећа. Ја сам скитња; скитња која све познаје. Наиме, ја не пишем, ја се шетам са оба своја срца у двама ми рукама попут кофера духовности. Државе су се толико приближиле да је теже прескочити бару него отпутовати до Индије.

Његове су речи попут оних за које Франсуа Касинжена Треведи тако уверљиво тврди да васкрсавају, јер су ”међу нама и доводе нас у питање”, ”отпочињу разговор”.

Никада нисам познавао срећу. Пао сам са једне пусте звезде на другу још сувљу. Свикнут сам на лоше вести. На то гледам као на прилику да сачекам ону добру. Сам себе објављујем. Душу примам у поетском салону властите утробе где пацови долазе да ме похвале. Волим да се дивим парчићима стакла, приградском цвећу што извија своје танке вратове кроз ограде градилишта. Нема милости за песнике, нема саучешћа. Ништа они нису видели, а ипак морају описати васкрсење човека, попут њих, прикованог на крст.

Категорија поезија: то је мој књижевни регистрациони број. Једног дана су ми поклонили награду најбољег верујућег књижевника, мени који немам веру. То ме је дирнуло, као да сам освојио играчку на сеоском вашару. Сећам се сестре која је изводила тачку на трапезу и очевог израза лица престрављеног идејом да случајно не падне са свог малог парчета раја и то у ову јадну шатру коју држе два крхка дрвена јарбола и шљунком прекривена стаза са козом што брсти све унаоколо. Кажу ми да није умесно писати о Богу. Али о чему другом бисте да пишем када је Он само писање?

За разлику од Рилкеа помало уплашеног пред белином странице, Жан-Мари Кервич примећује:

Како је лепа белина странице. Као да пишемо по снегу. Као да се какав невидљиви запис овде већ налазио, као каква девојка у белој спаваћици. Но пошто су мисли коракнуле по страници, она се убрзо претворила у блатњаву улицу оивичену којекаквим отпацима. Страница је изгубила своју белину; снег папира се истопио под врелим мастилом песме. Престајем да пишем како бих оставио део простора прекривеног снегом; како бих вас оставио да се дивите хоризонту папира прекривеног снегом. 

Поезија се, према речима Жан-Мари Кервича, не пише, она се живи. А нарочито то важи за лутајућу књигу, која попут њеног аутора има обичај да се на неко време изгуби и да нас онда неочекивано пронађе, као ономад у паришком предграђу Обервилје где ју је

чистач улица помео са јесењим лишћем. Потом ју је покупио, прочитао неколико страница, спусио на зид старачког дома и припалио цигарету са метлом приљубљеном на груди. Овај тренутак читања остарелог чистача улица највећи ми је успех у животу; слава коју никада нећу заборавити.

Нешто се слично десило и онда када је била виђена у Бенаресу.

У Бенаресу, постоје жене које и не знају да су жене и које уместо ципела имају пољупце Божије по табанима стопала. Тај јадни народ не познаје вулгарност среће. Изненада, окренувши главу, опазио сам једну од њих како у рукама држи стару сламнату метлу. Била је то лутајућа метла начињена да чисти отпатке богатих. Хтео сам да је купим, али је жена одбила да ми је прода: благодат се не продаје. Дугачке седе власи украшавале су јој ћилибарска рамена. Понео сам метлу са собом у Париз. Срећан сам јер пластика још није свиме овладала. Међутим, метла је била тужна: искоренио сам једну сламнату душу. Но и ја сам метла искорењеног тела. Можда ћемо једног дана заједно помести наше туге?  

Са Жан-Мари Кервичом и његовом Лутајућом књигом се далеко и дубоко путује. Као са сваком правом књигом. Стога препоручујемо да је прочитате у целини, а прочитано можете допунити дивним редовима Кристијана Бобена о лепоти живота или пак Дејвида Вајта о додиру живота.