Исидора Секулић о тајни општења

Франсуа Касинжена-Треведи је размишљајући о снази речи приметио како се ми у суштини веома мало служимо речју у најпунијем њеном смислу и самим тим мало или готово уопште јој и не служимо. "Јер када бисмо заиста разменили Реч, бележи овај бенедиктински монах, песник и вајар, уместо што остајемо коректно једни наспрам других", она би задобила, повратила снагу која јој је и својствена, снагу васкесења.   

Враћајући се на ове веома дубоке и надајнуте мисли Касинжена-Треведија, сетих се оних дивних редова Исидоре Секулић (16. фебруар 1877 - 5. април 1958) из Одабраних дела, где својим непомућеним оком срца задире у најмрачније поре на превојима наших понекад тако тешких тишина, ћутања и речи. Јер срце је то, као што изванредно наглашава, Томаш Шпидлик, које општи са Духом истине. И оно увек зна, чак и онда када сва сазнања преваре.

Попут Рилкеа, за којег пише да је "дотерао до оног светлог светачког сиромаштва, из којег, Божијим чудом, тече моћ даривања, најбогатијег и најчистијег давања", тако и нама, из својих и само њој знаних дубина, Исидора исткива предиво тајне општења које је средиште нашег пораза или бивања у истини са собом, другима и светом:

Једно тужно вече ми је у памети: седели смо поред отворених прозора и гледали у ведар простор и даљину. У нама су живели само нерви и слутње и притискивала нас је нека општа слутња у бескрвност и чудно нам је било како се руже још црвене. Мртве су биле на полицама моје књиге и свесно и у боловима је венуло цвеће које иначе не слути смрт и без страха и отпора умире. Покушавали смо да разговарамо али је оно главно увек западало међу речи и ми смо најзад заћутали; слушали смо како коњске копите звече по калдрми у округлој мелодији и гледали како голубови круже око голубињака и димњака и како пси трче у кругу за својом сенком на месечини. Ти си први прекинуо тишину, али си говорио на неки нов и необичан начин: неке опрезности је било у твојим речима, неке послушности у твојим гестовима, неког стишавања у твојој жеђи, неког опадања у твојој мржњи. Нешто те је згазило и стегло и давило пркос твоје крви. Те вечери ја сам много разумела и много изгубила. Тебе је једнога дана изненадио ласкави шум и ти си разабрао да је то множина људи која иде за тобом и пева песму твојих мисли, и тада си први пут застао и први пут си заповедио своме ћутању да говори и први пут си пожелео да се вратиш и будеш тамо где си био, и од тога доба све чешће застајеш на једном истом месту јер ти се допада да светлиш, и од тога доба се стеже круг око тебе јер си пожелео да те људи воле. Затворио си у круг буну свог живота и белу мисао међу очима и верујеш у круг среће у кругу. Не волиш више разобимљеност и скок у помрчину. Враћаш се јер хоћеш да си међу људима и над дубином свога ћутања дижеш мост од речи. Зар не видиш да си раздрљио своју светињу и пустио да се око ње скупи круг будала и злочинаца? Сув и незанимљив и мали је сада задатак за који живот хоћеш да дадеш и неодређено је оно што на плећима носиш и твоја борба је као битка лептира који опијен пада у круг својих мртвих другова, у чијем средишту је отров баналне георгине.

Ове изванредне Исидорине редове можете допунити размишљањима Дејвида Вајта о неименовању љубави или о томе шта боли при растанцима, Џона О'Донохуа о сродним душама или пак Антуана Сент-Егзиперија о компасу пријатељства. Топло препоручујемо да Исидорина Одабрана дела прочитате у целини.

Лоран Гунел о девет типова личности

Савремени француски психоаналитичар, Серж Тисерон, понирући у тајну човекове емпатије и сагледавајући њену моћ и снагу осликао ју је као неку врсту комплексног брода са којим мање или више успешно пловимо кроз воде живота. У време у којем влада хипериндивидуализам, онако како га на изванредно суптилан и проницљив начин анализира Никол Обер као урушавање структура друштвеног удружења, али и духовних структура унутрашњег живота, неретко води великим бродоломима, како појединаца тако и друштава у којима се они формирају. 

Како би избегао замке униформисаног познања о којима тако јасно и недвосмислено пише Бернар Стиглер, савремени француски писац Лоран Гунел (10. април 1966) нас кроз форму романа уводи у тајне познања личности чије је научне основе у модерно доба оставио Карл Густав Јунг, а пре њега, далеко пре њега, анализирали древни мудраци, философи и пустињаци. 

Избегавајући форме научних студија, њихове садржаје и домете познања, одлучује се да пренесе кроз језик приповести. Слично Ерику-Емануелу Шмиту и његовој ватреној ноћи, тако и Лоран Гунел се романом Обећавам ти слободу, креће пут самоспознаје.

Опна између маске и личности веома је танка. Неретко тешко спознатљива и нама самима који се пробијама од једне до друге. Како се од маске кретати ка личности? Древно је питање. Вечно. Питање на које можда и не би било пожељно одговорити или барем не коначно одговорити. Осврти на њега, кроз историју, не изостају. Данас они боје и оплемењују наше поимање човека. 

Пошто је напустио позив економисте за који га је предодредила породична традиција, Лоран Гунел се окренуо унутрашњем призиву и пошао ни сам не знајући тачно где. Вероватно ка ономе што бисмо данас назвали потрагом за собом. Са тог пута, шаље писма у облику књига. Знак пажње. Каменчиће на путу до куће. Од тада се романи нижу. Један за другим. Увек подједнако занимљиви.

Из цивилизацијског наслеђа, овај пут, извлачи предање нитријских пустињака.Кроз лик Сибиле Ширдон суочене са пословним неуспехом, преваром, издајом, раздвајањем, али и радошћу, задовољством и љубављу, аутор преплиће девет различитих типова личности или пре начина изграђивања односа према себи и животу кроз које је спроводи Оскар Фирмин - учитељ древне мудрости.

- Дакле, уколико променити личност не мења ништа, где је онда решење? Ослободити је се како би се постало оним што стварно јесмо? Чисто биће, без илузија, без страхова?

- У бити, да. (...) Речено се своди на прелазак из тамнице личности на слободу бивања собом.

- Затвора?

- Личност нас заглибљује у илузије, бриге и страхове који нас вуку дну, спречавају да заиста будемо оно што јесмо. Када смо под искључиво њеним утицајем, постајемо њеним робом, затвореником. (...) Ориген, који је надахнуо Евагрија, тим поводом је, у III веку, записао: ”Настојао сам да постанем слободним, да се ослободим терета тог ропства и дођем до слободе.” Да бисте постали оним што стварно јесте, наставио је; да би сте открили оно што јесте, потребно је да се постепено ослободите сопствене личности.

Слушала сам са неповерењем. Његови ставови косили су се са свиме што сам до сада имала прилику да чујем и научим. Били су готово узнемирујући.

- Напредујући тим путем крећемо се од пакла до раја.

- Зар не претерујете?

- Када смо под јармом властите личности, живот постаје пакао: с једне стране имамо оне који се боре, са друге су они који се подређују, једни трче за успехом, други у њега не верују, једни се отуђују, други постају овисни од мишљења трећих, једни себи забрањују да ослушкују шта им срце говори, други се потпуно предају страстима.

- Ови последњи су можда најмање незадовољни!

Оскар Фирмин одмахну главом.

- Слобода се не састоји у томе да радимо оно што желимо када то желимо и када нас страсти на то нагоне. То наиме не води ничему, односно, води властитом самопоробљавању. Слобода, значи допустити себи да спроведемо у дело наше најдубље пориве не бивајући за то потакнути патњама које нам намеће наша личност.

- А како прелазимо од пакла до раја?

Према тумачењу имагинарног лика Оскара Фирмина, а могли бисмо рећи - иако се то у тексту Лорана Гунела нигде не помиње - теорији индивидуације Карла Густава Јунга - велика грешка се састоји у томе што сопствену личност поистовећујемо са сопством, те да не можемо бити ништа друго до оно што нам наша личност намеће. Велика грешка је због тога што нас такав један став спречава у напредовању. Наиме, уколико на тај начин себи приступимо, онда је истина да не можемо променити оно што заиста јесмо, а да са том променом и сами не нестанемо. Ако прихватимо поистовећеност са сопственом личношћу онда морамо бити спремни да прихватимо и да су ствари онакве какве јесу и да су такве какве јесу уклесане за цео живот и непроменљиве. Само што наша личност нисмо ми сами. Напротив, реч је о читавом менталном и емоционалном склопу који нас удаљава од нас самих. Личност је, објашњава Оскар Фирмин

као пар наочари који искривљују реалност; које вам враћају лажну слику о вама и свету и које условљавају ваше реакције на један, не увек примерен, начин. Ви нисте ваше наочари и самим тим њихово скидање не мења оно што јесте, напротив: помаже вам да сагледате реалност вашега бића као и реалност света у којем живите.

- А како скинути те наочаре?

- Не скидају се одједном, али можемо настојати да им се стакла која деформишу наше виђење временом истање. То је оно што називам личним растом. Развијајући се као личности, постепено прелазимо са стања пакла где деламо вођени искључиво својим илузијама које су узроци патње и искривљеног погледа на свет на стање раја где смо сасвим своји, ослобођени илузија, са јасним погледом на нас саме и на свет. при чему наше опхођење и понашање постају производом наших избора, а не условљених реакција које нам диктирају наша погрешна расуђивања и несвесни страхови. Напредовати је исто као што и померити курсор; као дугме које инжењер звука помера од дна ка врху не би ли појачао звук. Када напредујемо, померамо курсор са самог дна где живот живимо у паклу, ка врху, тамо где се налази рај. Реч је дакле о постепеној градацији. Што више напредујемо ка врху, постепено се ослобађамо филтера и механизама личности, постајемо све сретнији. 

Попут Бертрана Вержелија који о бивању срећним бележи пише као о радости спознаје да смо живи и да се крећемо путем раја, тако и Лоран Гунел кроз лик Оскара Фирмина тврди да се напредовање од пакла до раја ретко кад одвија линеарно. Јер,

када доживите нешто изузетно стресно, тада углавном осетите како вас нешто вуче дну и увлачи у ваше устаљене болне схематизме. Насупрот томе, када се заљубите, ваша се личност природно губи и несвесно пројављујете оно што је у вама најлепше. Није ту реч ни о каквој стратегији којом се прикривају мане, већ о томе да вас ваша љубав уздиже ка висинама. Лични развој може вас узвести ка таквом начину постојања, које онда постаје устаљеним.

Питање остаје: како се опредељујемо за такав један развој? Како прелазимо из пакла у рај? Лоран Гунел на то питање одговара ослањајући се на теорију енеаграма коју неки аутори повезују са учењем Евагрија Понтијског, а које су 70-их година прошлог века развили Гурђијев и Успенски створивши од њега неку врсту секташког приступа човеку. Остављајући по страни ова искривљења, Лорен из ове теорије извлачи оно што сматра да може бити од користи личном развоју човека. Према овој теорији постоји девет типова личности у чијој основи се крију несвесни страхови, чије препознавање и превазилажење помаже да се сваки од њих оствари. Ево на који начин их Лоран Гунел представља: пошто укаже на несвесни страх од којег сваки тип личности пати, говори и о начину његовог превазилажења и постизања остварене личности.

Уколико поседујете тип личности 1, прети вам пакао лоше каналисаног перфекционизма који ће вас начинити раздражљивим и непријатним за окружење. Ваша личност, наиме почива на несвесном и апсолутно неоснованом страху - илузији - да сте лоша и неморална особа. Тај вас страх нагони да се непрестано побољшавате. Тај порив израста у перфекционизам који с временом настојите да примените на све аспекте живота, чак и оне најбезначајније, што чини да се непрестано суочавате са судом и страхом да не почините грешке. Настојање да побољшате себе као и све оно што вас окружује постаје фиксацијом и ви временом почињете да се поистовећујете са унутрашњим гласом који строго кажњава сваку вашу ману. (...) Кључ вашег развоја састоји се у одвајању од овог унутрашњег гласа; да научите да разликујете његове добре и лоше стране како бисте потом били у стању да расуђујете. У животу ћете се остварити онда када вашу наклоњеност перфекционизму усмерите само на оно до чега вам је заиста стало и што самим тим заслужује вашу пажњу и труд. То расуђивање ће вам донети мир и ослобађање од свих других планова. (...) Али то није све. Постоји тајна како се у томе успева. Тајна се састоји у томе да успете да се сагледате у светлу остварене особе.

- Не разумем.

- Поменуо сам оно што називам рајем, оно стање када вам се живот чини лак и сретан, када вас је унутрашњи развој ослободио оклопа личности.

- Да.

- Да би се напредовало у том правцу, користећи се кључем који сам вам предао, тајна се састоји у томе да не заборавите оно на шта ћете наликовати онда када будете доспели у тај ”рај”, када се будете ослободили страхова ваше личности.

- Зашто?

- Зато што уколико желите да напредујете усмеравајући вашу пажњу на оно што код вас не ваља, ваше грешке или све оно што указује на то да имате још много тога да учините, ће вас вући дну, враћати вас назад и отежавати вам напредовање. Док уколико поглед будете усмеравали ка циљу, ка тој оствареној верзији вашег сопства, ка ономе на шта ћете наликовати једном када се будете ослободили стега, то је као да сами себе подстичете и надахњујете ка жељеном циљу. То убрзава и олакшава ваше напредовање.

- Разумем.

- Тим боље.

- А да ли је то тачно за све личности или само за ону која потпада под први тип?

- За све. Пут, то је: разумети сопствену илузију, страх, а потом и кључ напретка и на крају усмерити пажњу ка оствареној верзији себе.

- У реду. Дакле, за тип личности 1, њен кључ је расуђивање које би она требало да спроведе не губећи из вида оно на ште ће наликовати онда када буде достигла врхунац развоја. А шта је то што за њу представља остварену визију сопства?

- Смирено биће, целовито, човечно и мудро, оно које прихвата свет онаквим какав јесте имајући поверење у то да се он позитивно развија и које свој перфекционизам усмерва само на оно што је за њега носилац смисла, знајући како да се опусти и ужива у животу; надахњујући идеалиста.

- А који је пут за тип личности број 2?

- Уколико имате тип личности број 2, онда вас карактерише следећа илузија, односно страх да не заслужујете да будете вољени услед чега вам прети опасност - иако то себи не желите да признате - да живот проведете у паклу овисности од захвалности коју вам други исказују, верујући како је неопходно да се за друге жртвујете не би ли у њиховим захвалним очима опазили сопствени одраз који би једино тада имао одређену вредност. (...) То вас може навести да се другима посвећујете више него што је то потребно верујући како сте им неопходни, те да уколико са њихове стране изостане захвалност на то реагујете љутњом и негодовањем јер тобоже не примећују шта сте све учини за њих.

- И како то решити, који је кључ напретка?

- Оно што вам највише недостаје јесте да сами себе заиста заволите, да себи посветите пажње, времена које би било само ваше, и да се поносите собом пре него ли оним што сте учинили за друге. То ће постати кључем вашег напретка. Остварићете се у животу онда када научите да се волите и када откријете да вредите и да сте достојни да будете вољени а да за то није потребно да било шта урадите да бисте то заслужили. А тајна ће бити у томе да у мислима сачувате представу оствареног сопства онда када до њега доспете: скромне, искрене и алтруистичне особе, која себе воли онолико колико и друге.

- Разумем. А шта је са типом број 3?

- Уколико поседујете тип личности број 3, ваша илузија, ваш несвесни страх, почива у томе да верујете да не вредите. (...) Због тога се ваш пакао састоји у томе да непрестано играте улогу стварајући лик који ће бити признат и препознат од стране других што вас, парадоксално, спречава у томе да будете оно што јесте, јер у таквим приликама нисте ви та особа која је вољена, те се временом и сами поистовећујете са сликом о себи коју сте створили.

- Није најјасније.

- Ваш страх од тога да не вредите нагони вас да свима доказујете како вредите. Да бисте у томе успели, почињете да отелотворујете личност за коју верујете да има највише шансе да јој се диве и почињете да се понашате у сагласности са том представом. У тој потрази за успехом, можете доспети до тога да више не знате ко сте заправо нити шта је то што сами стварно желите и осећате. (...) Оно што вам највише недостаје у том случају и што ће постати кључем вашег развоја јесте да начините предах не би ли сте ступили у додир са собом прихватајући се онаквим какви јесте, препознајући сопствену вредност... коју ћете открити независно од било ког вашег успеха!

- А тајна?

- Тајна ће се састојати у томе да из вида не изгубите слику оствареног сопства: особе која на аутентичан начин ослушкује саму себе, која верује у себе и у своју вредност, скромна и благонаклона, која осећа задовољствно када у дело спроведе оно до чега јој је заиста стало.

- Пређимо на 4. тип, рекох му.

- Уколико поседујете личност тип 4, прети вам опасност од пакла меланхолије и срама. Плашите се наиме, а што је опет само једна илузија, да сте особа без личног идентитета, банална и да као такви не успевате да наиђете на разумевање других нити на њихову љубав. То вас води једној парадоксалној ситуацији: осећате потребу да се разликујете од других како бисте постојали на аутентичан начин, при чему опет осећате срам од различитости која за последицу има осећај одбачености. Бивајући веома осетљиви на оно што вам говори ваш унутрашњи глас, идентитет изграђујете на емоцијама, али оне су природно несталне, што комликује ваше трагање. (...) Оно што вам највише недостаје и што ће, према томе, постати кључем вашег личног развоја, јесте иступање из унутрашњег света како бисте ступили у оспољашњени свет у којем би требало почети делати са позитивним ставом како према вама самима тако и према постојању у целини. 

- А како доћи до тог позитивног погледа на себе и свет?

- Развити један облик задовољства тако што бисте научили да уживате у ономе што сте и у ономе што живите: постајући свесни сопствених квалитета и свега онога што је добро у вашем тренутном животу.

- А тајна...

- Тајна ће се састојати у томе да не сметнете с ума ту остварену слику вашег сопства: осетљивог, благонаклоног и интуитивног бића, изразито креатиног чија инспирација може црпети из унутрашњег живота остварења којима ћете успети да изразите оно што јесте.

- Долазимо до типа личности 5, рече. Ваш несвесни страх је тај да су свет и људи неразумљиви и да нисте кадри да се са њима носите. Та вас илузија нагони да се повлачите и склањате у сопствене мисли како бисте сагледали начин на који би требало да делате. Прикупљање знања убрзо постаје приоритетом не би ле се сузбио страх: само онда када постанете експерт, често у једном веома уском домену, верујете да ћете повратити самопоуздање и да ћете бити кадри да се изражавате и делате у свету, што код других ствара утисак да заузимате интелектуално супериорнији положај у односу на њих... У сваком случају, у многим ситуацијама, ваш рефлекс се састоји у повлачењу како бисте анализирали, студирали са намером да разумете. Ви више волите да студирате живот но да кроз њега напредујете... (...) Личности број 5 прети опасност да нас одведе у пакао отуђености и одвојености, при чему се више живи у глави него у телу. Кључ вашег личног развоја састоји се у успостављању везе са сопственим телом и у отеловљењу сопства у свакодневном животу, наиме, тако што бисте се повезивали са другима. Свакако, то вас плаши, бојите се сукоба, али они су саставни део живота и могу се решити: повлачење и емоционално отуђивање нису решење.

- Шта мислите под ”успостављањем везе са сопственим телом”?

- То најпре значи почети бринути о телу, потом редовно вежбати и бити физички активан што пружа могућност да се успостави веза са телом, а да она при томе не буде брутална. То могу бити шетња, јога, Ки Конг, плес...

А тајна?

- Тајна успеха се састоји у томе да се у мислима очува остварена верзија сопства: биће отвореног духа, оштроумно и далековидо, компетентно у свим доменима који га интересују, са потенцијалом визионара који такође зна да се уживи у односе и свакодневни живот.

- Пређимо на следећу личност. (...) Дакле, уколико поседујете тип личности број 6, ваш несвесни страх почива у осећају самоће и немоћи наспрам опасног света без икога ко би вас у њему подржао и усмерио. Та вас илузија води паклу живљења у сумњи и страху. Сумњате у вас, у ваше изборе, друге, и ваша богата машта вас може довести дотле да у свему препознајете опасност. То чини да се поверавате веома уском кругу људи у које имате поверење не примећујући да уколико тако чините, сопствени живот сужавате. Антиципирање свих могућих ризика пружа вам осећај сигурности. У ствари, проблеми којих вас тај приступ лишава су минорни у поређењу са нежењеним ефектом до којих доводи такво једно понашање. Што више пажњу усредсређујете на негативности, све вам теже постаје да се опустите и уживате у тренутном животу. Храбар човек умире једном, док је кукавица већ хиљаду пута умро... (...) Оно што вам највише недостаје јесте поверење. То ће стога постати кључем вашега развоја. У животу ћете се остварити развијајући поверење у себе, друге и живот. А тајна ће се бити у томе да не сметнете с ума визију вашег оствареног сопства: неко позитиван, храбар, одан, ко верује у себе и живот и може сарађивати са другима, па чак их и водити. (...) Оно што још вреди поменути, а важи за сваки од наведених типова личности јесте да што више напредујемо на том путу, све више се осећамо сретни, и то пре но што и постигнемо жељени циљ.

- Број 7. Уколико поседујете тип особе број 7, ваш несвесни страх се састоји у ускраћености и патњи. Толико живите у сопственој глави да сте на неки начин одсечени од унутрашњег компаса, непатворене чежње. Самим тим, не знајући тачно шта је то што вас чини сретним, прети вам опасност да живите пакао неутољене жеље стимулисане најразличитијим надражајима бежећи од напора и патње, расплињујзћи се у бројним активностима или склањајући се у сопствене мисли како бисте их држали заокупираним, нарочито којекаквим илузорним плановима. Не знајући у ствари шта тачно желите, желите да све могућности држите отвореним, све опције евентуално изводљивим, умножавајући искуства и можда изворе задовољства.

- Шта је лоше у томе себи приушти задовољство...

- Задовољство вас поробљава, дакле чини вас несретним. Епикур је то добро разумео.

- Епикур? Мислила сам да је он напротив подстицао задовољство. 

- То сви мисле, али греше. Грчки философ је волео задовољства и непожељним је сматрао фрустрацију и ускраћивање...

- Можда је имао личност број 7?

- Веома је могуће. Али он управо и указује на то да би се заштитили фрустрације, најбоље је контролисати пориве. Мера је за њега тајна сретнога живота. (...) А кључ да се то постигне јесте благодарност. Са личношћу број 7, остварујете се у животу прихватајући садашњи тренутак онаквим какав јесте, са благодарношћу, укотвљујући у њега и сопствено тело тако што бисте му отворили и срце и дух. На тај начин бисте открили задовољство и у напору, раду и истрајности. (...) Бег од патње прети да вас одвоји од других: тренутно нерасположење вашег ближњег и његова непримерена реакција могу вас одвојити од заједничарења које је велики извор радости...

- А шта тачно радимо са благодарношћу?

- Једноставно не заборавити да што чешће захвалимо Животу, Универзуму, Богу или коме год желите за тренутак који живите.

- А тајна?

- Тајна ће бити у томе да се не заборави остварена визија вас самих: сретно биће које дубоко проживљава сваки тренутак радујући се и благодарећи једноставним стварима које чине живот.

- А за број 8?

- Уколико поседујете тип личности број 8, прети вам опасност пакла која се састоји у несвесном страху губљења контроле у свету који сагледавате као потенцијално усмереног против вас. Што се више емоционално затварате не би ли сте ојачали, не би ли сте престали да патите, а како бисте с времена на време наметнули оно што мислите да је у вашем интересу, тим више постајете несретни одсецајући се од других и иницирајући, науштрб себе, издаје од којих желите да се заштитите контролом и снагом. (...) Наиме, уколико имате такву личност, оно што вам највише недостаје јесте да се спокојно повежете са другима уместо да тражите начин да их тајно контролишете или пак да њима управљате. Допустите другима да воле, не плашећи се осећања потребних сваком односу. То је кључ вашег развоја. Осим тога, ништа вас неће тако обогатити колико да део своје моћи ставите у службу другима или у какав алтруистички подухват до којег вам је стало, инспиришући и водећи на тај начин и друге. 

- А тајна?

- Тајна ће се састојати у томе да не изгубите из вида слику вашег оствареног сопства: биће које се контролише, стпљиво и благо, добро и великодушно, одважно и спремно да се посвети нечему што га превазилази и чија силина духа може водити херојству.

- Остаје нам још само тип број 9... 

(...)

- Уколико поседујете тип личности број 9, ваш несвесни страх јесте онај од губитка и раздвајања. Стога настојите да у својим односима по свају цену очувате мир и хармонију. То вас може одвести у пакао самозаборава где, да бисте избегли неспоразуме и стрес чувајући се да не дође до раздвајања, прећуткујете ваше жеље и потребе у корист других, који убрзо почну да одлучују у ваше име, што вам веома брзо постане неприхватљиво и што вас може довести до облика пасивног отпора који вам омогућава, верујете, да ако ништа друго избегнете обрачун.

- Облици пасивног отпора?

- Да, то може бити једноставно да ништа не радите, ослањајући се на снагу инерције или да се заинатите тако што бисте остали првиржени одлуци коју сте раније донели и коју не желите да доведете у питање. (...) Оно што вам највише недостаје, са овим типом личности, јесте најпре знати, а потом умети и исказати оно што желите. То ће стога постати кључем вашег развоја: остварићете се у животу ступајући у додир са собом и вашим истинским жељама како бисте их потом пратили и другима исказивали.  Не чекајте да се наљутите да бисте изразили ваше потребе... Та храброст ће вас довести и до тога да смогнете снаге да другима кажете "не". Многи људи верују како је одбијање нешто брутално, иако је сасвим изводљиво бити истовремено и благ и одлучан. Реч је о једном интересантном квалитету који завређује да буде развијен. На тај начин ћете открити да изражавањем онога што желите, људи вас и даље воле, ако не и више. 

- А тајна?

- Тајна ће бити у томе да не изгубите из вида визију оствареног сопства онда када га једном постигнете: аутономног бића, спокојног и интензивно живог, у савршеном додиру са собом и другима. Наиме, постајући једно са собом, бићете у могућности да развијете богате односе и са вашим окружењем.

Сада када је направљен преглед свих девет типова личности, Лоран Гунел подвлачи како је потребно приметити и то да, што је један тип личности више развијен, односно што је нека особа ближа слободи, мање њена личност долази до изражаја. На највишем ступњу развоја њу просто бива немогуће препознати у наведеним категоријама. А да би свет хармонично функционисао њему су потребни свих девет типова, који чине "девет лица његове душе".

- Свет не би био оно што јесте када би само један од ових типова личности изостао.

- Зашто?

Устао је и из шкриње извадио стару свеску кожног повеза са грчим угравираним натписом εννέα γράμματα уоквиреног избледелим илуминацијама. Окренуо је неколико страница и пружио ми отворену страницу:

Девет наличја душе света

Свету су потребне личности типа 1: оне су морална савест света. Без њих, свет би се могао запарложити и изгубити душу.

Свету су потребне личности типа 2: оне су алтруистична љубав света. Без њих, свет би могао склизнути у егоизам.

Свету су потребне личности типа 3: оне свету омогућавају да се оствари преко њих. Без њих, свет би могао склизнути у лењост и аматеризам.

Свету су потребне личности типа 4: оне су креативна моћ која преображава свет. Без њих, свет би могао склизнути у баналност и накарадност. 

Свету су потребне личности типа 5: оне су логика и прецизност света. Без њих, свет би скизнуо у ирационалност и мрачњаштво.

Свету су потребне личности типа 6: оне су верност и чувари света. Без њих, свет би се изгубио у индивидуализму и насуксао би се на гребене. 

Свету су потребне личности типа 7: оне су радост света. Без њих, свет би се урушио у очају и песимизму.

Свету су потребне личности типа 8: оне су снага света. Без њих, свет би се уситнио и отишао наопако.

Свету су потребне личности типа 9: оне су чувари хармоније и мира у свету. Без њих би се свет поцепао.

После овог исцрпног круга личностних типова препоручујемо вам да читање проширите Лоран Гунеловим освртима на постизање оствареног живота и савремено робовање спољашњости.

Христос Јанарас о тајни љубави

У изванредној књизи ”Појуће срце” налази се писмо мајке сину. Писмо које је једне божићне ноћи ишчитавао чувени руски философ, Иван Иљин. Исписујући редове сину, Ивану Иљину, о томе шта значи волети, мајка му је написала следеће: ”У љубави човек заборавља на себе: живи с другима, живи у другима. А то и јесте срећа”. ”Љубав треба, слободно да струји из срца, не треба се узнемиравати због питања узајамности.”

Грчки философ и православни теолог, Христос Јанарас (10. април 1935), у изузетно дубокој студији Мистерија зла, бележи како 

никада не можемо стећи уверење у то да волимо нити можемо сматрати да тежимо искреној љубави. Дешава се, није немогуће, ”да раздамо све што поседујемо” и ”предамо тело да нам буде сажежено”, а да при томе немамо љубави (1 Кор 13, 3). Љубављу веома лако можемо сматрати, а понекад и ону љубав која саму себе пориче, оно што је у бити само једна емоционална еуфорија, илузорна реалност коју је породила индивидуалистичка жеља вођена личним задовољством.
Вера и поверење доносе плод наде; нада рађа љубави. Обратно је такође истинито. Када волимо, указујемо поверење, а када указујемо поверење, онда се надамо. Вера, нада и љубав никада нису загарантовани. То су само тежње загарантоване реалности са двосмерним кретањем од којих једна тежња води другој и обратно. 

Наведене редове можете допунити Дејвид Вајтовим благословом неузвраћеној љубави или пак Кристијан Бобеновим редовима о томе зашто љубав није жртва. Јанарасову студију Мистерија зла, препоручујемо да прочитате у целини.

Бернар Стиглер о оптимистичко-песимистичком односу према реалности

Јирген Хабермас је размишљајући о веровању и знању у плуралистичком постсекуларном друштву скренуо пажњу како се он олако тумачи било кроз призму оптимизма где се наводно знање еманципује у односу на веровање или пак песимизма тамо где се ово раздвајање салгедава као нежељено подвајање реалности. Позивајући верујуће људе да иступе из домена приватности у који су били скрајнути и ступе на поље јавне комуникације која ангажује друштво у целини. Он је, у том смислу, подсетио на неопходност превођења богатих теолошких појмова и концепата на језик разумљив савременом човеку. "Они су ти, подвлачи Јирген Хабермас, који морају превести  своја верска убеђења на секуларизовани језик уколико желе да им аргументи буду већински усвојени".

Оно на чему бисмо овде желели мало дуже да се задржимо јесте ово подвојено оптимистичко-песимистичко одношење према тумачењу реалности које постаје све комплексније према увидима савременог француског философа Бернара Стиглера (1. април 1952) изнетим у веома занимљивој студији У прекиду. Како не полудети?

Успоствљајући и анализирајући појам "прекида" кроз феномен убрзања иновације којим управљају господари технолошког напретка, на који се са интересантим увидима осврће и Пол Жорион говорећи о поробљености демократије финансијама, Бернар Стиглер акценат ставља да до манипулације савременим друштвом долази управо услед тога што оно непрестано каска и касни у односу на технолошко-економски напредак што за резултат има урушавање и парализу друштвених структура неспособних да напредак приме и усвоје, те на жељени начин каналишу. Како се не би полудело пред тим феноменом, обично се прибегава, оцењује Бернар Стиглер, давању олаких оптимистичко-песимистичких одговора.

Оптимизам и песимизам су, у оваквим условима, недостојни, непримерени и куквички. Као негирање очигледности и као одбијање ситуације коју та очигледност пројављује, представљају "лаке" (свакодневне) облике лудила: треба бити луд да би се наставило живети као да се ништа не дешава, знајући, али не желећи знати, оно што се свуда пројављује.

Као што Жан-Мишел Бење подвлачи, размиљајући о феномену свођења човека са иконе на гаџет, како је "у бити постхуманистичких утопија присутна презасићеност бивања оним што јесмо", што доводи до осећаја олакшања уколико чујемо да су "ово можда последњи дани и да је достигнута тачка у којој ће он (човек) напокон моћи да се ослободи своје чемерне љуштуре и ступи на поље бесмртности". Јасно уочавамо подвојеност оптимистичко-песимистичког сагледавања савемених историјских прилика и реалности, на шта Бернар Стиглер луцидно упозорава:

Попут оптимизма, песимизам се састоји у томе као да се ништа не дешава. Песимиста се позива на аргумент негативног фатализма како ништа не би чинио: све је већ одиграно, све је већ касно. Оптимиста такође ништа не чини, јер сматра како се ништа не дешава до оно што је сасвим уобичајено. Оптимизам и песимизам на тај начин један другог потврђују и учвршћују затварајући се у узајамно негирање, што познајемо као феномен који психоанализа описује као рационализације, то јест, веома добро исконструисане лажи са циљем да забашуре реалност. И песимизам и оптимизам поричу очигледност, то јест, императив не да се буде песимиста или оптимиста, већ храбар. 

Попут Дејвида Вајта који храброст описује као срчаност пред свакодневицом реалности, тако и Бернар Стиглер истиче да се: 

ово криминално негирање одвија са огромном подршком која за сврху има охрабривање песимиста и оптимиста у њиховом негирању свих могућности и неопходности делања - апарат који је сачињен од технологија и установе за отклањање воље с једне стране и, дисруптивних система који успостављају друштвену немоћ, са друге. Оптимизам и песимизам на такав начин поричу речено да, попут предворја лудила, воде ка патолошким процесима радикализације који још додатно поспешују оспоравање и порицање - успостављајући терор и паничне реакције који увек окончавају у најгорем.

У наставку текста, Бернар Стиглер истиче да решење види у супротстављању овом црно-бело, песимистично-оптимистичком приступу реалности, индивидуалних и колективних словесних и рационалних ставова.

Песимизам и оптимизам су стања душевног расположења. Размишљати рационално, то јест размишљати тако што би се узимале у обзир акције које би се могле појавити, или размишљати о условима у којима би могуће делатности могле отворити будућност још увек у најави изван и изнад онога што наступа, значи преобликовати ова душевна стања у критичке одлуке засноване на јавној расправи против свих оних процеса негације као и срљања у искушење најгорег у чему се углавном састоји последњи израз нагосонског испада.   

 Прочитано можете допунити изванредним увидима Жан-Мишел Бењеа о Демократији 2.0 или пак Питера Слотердајка о припитомљавању човека, као и Бертран Вержелијевим о поигравању са постојањем. Свакако препоручујемо читање дела У прекиду. Како не полудети? Бернара Стиглера у целости. 

Паркер Палмер о друштву и самоћи

Француски философ, Гастон Башлар, размишљајући о познању света, у предговору Буберовој изузетној књизи Ја и Ти, записао је следећу веома лепу мисао: ”Треба бити двоје - или, ако ништа друго, онда нажалост: да се једном макар било двоје, како би се разумело плаветнило неба, како би се ословила зора.” Ирски песник и есејиста Дејвид Вајт је, сагледавајући дубине човековог односа према животу приметио како је ”стварање недодирљивог, неповредивог идентитета, знак повлачења из света, слабости; знак страха, пре него ли снаге, који одаје чудно неразумевање истрајне, утемељујуће и неопходне реалности: недодирнути нестајемо”. Ову је мисао на посебан начин сагледао и продубио амерички писац, учитељ и активиста Паркер Палмер (28. фебруар 1939), у његовој најпознатијој студији Храброст поучавања. Истраживање унутрашњих предела учитељског живота, пишући о парадоксу познања.

Готово без размишљања одбацујемо парадоксе не разумевајући цену коју плаћамо таквом једном навиком. Полови парадокса су попут полова батерије: држите их заједно и оне ће стварати енергију живота; раздвојите их и струјање ће престати. Када раздвојимо било коју од дубоких истина које се спајају у нашим животима, оба пола се сведу на беживотна самоодређујућа спектра - а онда и ми сами постанемо беживотни. Сецирање животворних парадокса оставља исте последице на наше интелектуално, емотивно и духовно благостање као што би и по наше физичко здравље имала одлука да дисање сведемо само на удисање, а не и на издисање.

Позивајући се на Нобеловца, данског физичара Нилс Бора који је записао како је: ”супротност тачној изјави погрешна изјава, али супротност дубокој истини може бити једна друга дубока истина”, Паркер Палмер је у разматрање узео парадокс човекове потребе за друштвом и самоћом.   

Размотримо нашу парадоксалну потребу како за заједницом тако и за самоћом. Људска бића су створена за заједничарење: без богате и плодне друштвене мреже, сушимо се и умиремо. Не говорим метафорички. Клиничка је чињеница да људи који немају развијене односе чешће обољевају и спорије траје њихово лечење од оних људи који су окружени породицом и пријатељима.

У исто време, начињни смо и од самоће. Животи нам могу бити богати односима, међутим човеково сопство остаје тајном ушушкане поунутарњености у коју нико други до њега не може ступити нити је познати. Уколико одбијемо да прихватимо ову своју самоћу и смисао тражимо само у заједници са другима, сушимо се и умиремо. Окренутост другима може нам послужити у одређеним тренуцима или животним етапама, међутим што даље путујемо ка великој тајни тим више своју суштинску самоћу морамо препознати и усвојити као властити дом не бисмо ли остали здрави и цели. 

Попут Томаса Шпидлика који је говорио о значају ослушкивања срца, тако и Паркер Палмер примећује како: 

Наша подједнака и опречна потреба за самоћом и заједницом представља велики парадокс. Када се подвоји, оба ова животодавна стања бивају низведена на спектре који су сами по себи смртоносни. Самоћа одвојена од заједнице није више богато и испуњавајуће искуство унутрашњег света; оно постаје усамљеношћу, страшном отуђеношћу. Заједница одвојена од самоће више није надахњујућа мрежа односа; она постаје гужвом, отуђујућим жагором превеликог броја људи и превелике буке.

Као што је Дитрих Бонхоефер рекао: ”Пустите (особу) која не може да буде сама да зазире од заједнице. Пустите особу која није у заједници да зазире од самоће”. У друштву које одбацује парадоксе, многим људима остаје непозната ова богата дијалектика самоће и заједнице; једино са чиме се свакодневно сусрећу јесу жестоки ударци усамљености и гужве.   

У чему, међутим, Паркер Палмер види узроке овог неуспешног ношења са пароксима? Као учитељ заљубљен у свој позив, човек који се на том путу сусрео са најразличитијим препрекама, па и дугогодишњом депресијом - унутрашњој борби о којој је оставио изванредне редове, мишљења је да нас образовни систем, онако како је он данас постављен, отуђује од нас самих, па и од ношења са парадоксима којима је живот испреплетен.

Као што је Халил Џубран забележио о поучавању да ”учитељ који се шеће у сени храма, међу ученицима, не даје од своје мудрости него од своје вере и своје љубави.” Јер, ”ако је доиста мудар, не нуди вам да уђете у кућу његове мудрости него вас радије води до прага вашег духа”. Управо на том прагу, сачињеном од парадокса, треба знати стојати и постојати, како би се, према речима Паркера Палмера, досегнула мудрост. То је, међутим, оно чему нас данас ретко ко учи. 

Свет образовања, каквим га познајемо, испуњен је подвојеним парадоксима, а самим тим и беживотним резултатима:
Подвајамо ум од срца. Као резултат имамо: умове који не знају како да осећају и срца која не знају како да мисле.
Подвајамо чињенице од осећања. Као резултат имамо: бескрвне чињенице које свет чине удаљеним и отуђеним и неуке емоције које истину своде на то како се тренутно осећамо.
Подвајамо теорију од праксе. Као резултат имамо: теорије које имају мало тога заједничког са животом и праксу која је неинформисана познањем.
Подвајамо поучавање од учења. Као резултат имамо: учитеље који причају, али не слушају и студенте који слушају, али не причају.
Парадоксално мишљење изискује да пригрлимо поглед на свет у којем су супротности спојене тако да свет можемо сагледати јасно и као целину. Такво једно гледиште није окарактерисано нити окорелим реализмом нити ружичастим романтизмом већ њиховом креативном синтезом.

Резултат таквог приступа познању, према Паркеру Палмеру, пружа једну далеко комплекснију и конфузнију слику света од оне коју добијамо кроз призму ”или-или” приступа. Међутим, таква једноставност оставља нас у мраку самообмане и незнања, док нас комплексност и конфузија парадокса узводе у антиномијско уцељене истине.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Ивана Иљина о томе чему нас учи Академија или пак Николаја Берђајева о меандрима философског познања, а онда се вратите Паркеру Палмеру и његовим размишљањима о тајни депресије и о проналажењу властитог призвања. 

Марко Мартела о вртларевом призиву

Књиге? Служе ли оне само томе да утеше? За Хермана Хесеа, књижевност нема моћ да свргне неодољиви двиг историје и све оне наизглед насавладиве силе које се обрушавају на појединца: фашизам, комунизам, капиталистичку идеологију, свођење живота на робу, низвођење лепоте на пуки украс, на потрошачки предмет. Међутим, она у нама брани и одржава границе човечности. Исто чини и природа, примећује у својој изванредној књизи, Мали свет, савршени свет, Марко Маретла.

Свет нам данас допушта мало ствари. Чини се као да је сачињен од буке и стрепње. Па ипак, трава и дрвеће настављају да расту. Чак и ако једног дана васцела земља буде прекривена блоковима бетона, велики балет облака ће се наставити на небу. Ту и тамо ће људи и даље, благодарећи уметности, отварати врата божанском.

Иако се већина људи плаши чуда властитод постојања, као што то на веома леп начин записује Џон О’Доноху, ипак ”бити живим на свету значи бити пронађен од стране света и понекад додирнут до у саму срж на начине које најрадије не бисмо да искусимо”, тврди његов пријатељ Дејвид Вајт пишући о додиру живота. ”Сусрет са неким, наставља даље Вајт, или нечим другачијим од нас самих, нежни прелазак траве по кожи, благи поветарац, додир нечије руке, па чак и први суптилни доживљај разумевања нечега чега смо се до сад прибојавали да прихватимо.” Блиског је мишљења и Марко Мартела који у својој оди врту бележи:

Мудрост којој смо одавно изгубили кључеве поверена је бићима које уобичајено сматрамо да су на најнижим ступњевима постојања. Биљке, животиње, али и ветар, вода, па чак и грумен земље познају можда оно што смо ми одавно заборавили. 

Врт нас учи томе да ”живот није тамо негде, већ овде где постоји, пролазан на овој земљи, као и све друго што постоји, присутан.”

Врт, то место о којем се вртлар брине попут родитеља који се брине за властито дете, може постати, заузврат, његовим родитељем. Или учитељем мудрости, благонаклоним присуством. Он је тај, супротно ономе што верујемо, који указује пут вртлару. На такав начин да истина, онолико колико постоји, није, као што су нас томе училе религије и философије, у мисли човека, већ вани, тамо где се живот наставља, непоколебив, одувек.

Позивајући се на писмо које је 1913. године британо-исландски вртлар, Џон де Перси, упутио Херману Хесу, Марко Марчело акценат ставља на Персијева размишљања о Фројдовој психоанализи и ономе што је чини привлачном савременом човеку, а што он не сматра целисходним и оним за чим, њему савремени човек, чезне. Наиме:

Доктор Фројд сматра, пише де Перси, да свако од нас у својој најдубљој интими поседује неког странца, друго ја, које се користи језиком снова, па чак и болести, како би се изразио. Ова идеја привлачи, јер садржи нешто поетско и према томе, засигурно, истинито. Оно што се у Фројдовој теорији де Персију не допада јесте то што му се чини да она још више затвара човека у њега самога, у затвор властитог сопоства, лицем лицу са сопственим духом који га одваја од света, док управо из те одвојености наступају све муке које га погађају. 

Сличног мишљења је и Гастон Башлар наглашавајући значај дијалошког познања света. Наиме, према мишљењу де Персија, на које се Мартело позива, само свет и то нарочито природа и одговорност коју према њој осећамо може човека извести на пут, пут спасења. 

Вртларство, које гравитациони центар човековог живота измешта из њега самог у простор живота, који му је уједно и близак и тајновит, омогућава му да изнова пронађе, ако ништа друго онда макар онолико времена колико му се посвети, изгубљено благостање. А оно што је истинито за појединца, још је истинитије за човечанство, нарочито за ово јадно искорењено, отуђено, окренуто лажним митовима модернога света, човечанство којем припадамо.

Ево шта сам желео да кажем, драги Хермане, пише де Перси. Не заборавите да нам природа одувек притиче у помоћ. Ако и не може да излечи нашу бољку (јер људска болест је, верујем, неисцељива), она умирује, ублажује, настоји да нам поврати равнотежу призивајући нас себи. И без престанка, попут мајке, обнавља своју негу. Одавно смо, нажалост, на то заборавили. Наводном дивљаку који живи у дубинама Африке или Амазоније то је, међутим, и даље познато. Шетајући кроз шуму, према мирису или облику, он препознаје биљке које могу исцелити његове бољке. Оне су му и даље познате и њему не преостаје ништа друго до да се повије и да их узбере и стави у торбу. Вртлар такође, иако ретко то жели или за то има времена, повија се над овако тешким питањима, никад не заборављајући да је право обиталиште душе у овом широком свету, у којем проналазимо братске животиње и пријатељство дивљег биља. Ускед тога он толико времена и мучног напора посвећује овој активности привидно толико бескорисној какво је вртларство.

У закључку ове изванредне књижице, Марко Марчело подсећа да је можда управо у вртларству, далеко од очију убрзане машинерије, сачуван поетски однос са стварношћу, са временом, са простором, са животом. Наиме, 

вредности које он нуди у супротности су са начелима на којима почива западна култура. Његове вредности, спорост, стрпљење, неопходност за човека-вртлара да присно познаје земљу, да је са страшћу свакодневно истражује, да буде свестан веза које га уједињују са стварима и другим живим бићима са којима дели судбину, данас чине простор преживљавања. (...) Оно представља субверзију. Не субверзију на начин на који је уобичајено подразумевамо, то јест као револуционарни чин који за намеру има да једну власт замени другом, већ непокорност, глас неслагања. И пре шум, него ли глас, који ништа не намеће, већ се ограничава, као што понекад чини песма, да укаже на могуће путање. 

Прочитано можете допунити надахнутим редовима Дејвида Вајта о додиру живота, Кристијана Бобена о поетском бивању на земљи или пак Гастона Башлара о дијалошком познању света, а књигу Марка Мартела,  Мали свет, савршени свет, свакако препоручујемо да поричитате у целини. 

Емануел Левинас о Жељи за Другим

Дејвид Вајт је пишући о неименовању љубави забележио како "оно што је вредно љубави не жели да буде ограничено уским међама именовања", а Мартин Бубер да "љубав није осећање везано за Ја којем би Ти био садржај или предмет", већ да "она постоји између Ја и Ти". Према Буберовим речима, "љубав је космичко зрачење". У свези љубави о којој говори, "Ја постаје одговорним за Ти" и у тој узајамној одговорности управо и почива једнакост оних који се воле.  

О одговорности Ја за Ти, нико није тако упечатљиво и дубоко промишао као што је то чинио француски философ, Емануел Левинас (12. јануар 1906 - 25. децембар 1995) у делу Хуманизам другог човека. 

Размишљајући о Жељи за Другим, Левинас је записао:

Жеља за Другим - друштвеност - рађа се у човеку којем ништа не изостаје или пре, рађа се изнад свега онога што би му могло недостајати или га задовољити. У Жељи, Ја се креће ка Другоме на такав начин да компромитује суверено поистовећење Ја са самим собом којем је потреба пука носталгија, а коју свест о потреби претпоставља. Покрет ка Другоме, уместо да ме допуни или садржи, представља преда ме такав стицај прилика које ме се, с једне стране, нити дотичу, а опет, са друге, не остављају равнодушним: шта сам онда којег врага ишао да тражим у том хаосу? (...) Однос са Другим ме доводи у питање, испражњује ме од мене самога и наставља да то чини непрестано ми откривајући нове изворе. Нисам знао да сам толико богат, али сада више немам права да било шта од задобијеног задржим за себе. Жеља за Другим, де ли је она глад или великодушност? 

"Жељени" наставља Левинас, "не утољава моју Жељу, већ је продубљује, хранећи ме, на неки начин, новом глађу". Жеља на тај начин постаје добротом, можда управо на онај начин на који је то записао Кристијан Бобен пишући о љубави и доброти: "Када волим бивам у сопственом животу као у каквој причи из које би наједном нестао: сву пажњу би ми одвукао онај други." Онај Други, када се појављује, примећује даље Левинас, појављује се као Лице: као благовест.

Други који се пројављује лицем пробија сопствену пластичну опну, попут некога ко би отворио прозор кроз који се његов обрис већ могао назрети. Његово присуство почива у разголићавању форме која га је већ на неки начин откривала. (...) Речено се има у виду под формулацијом: лице које нам се обраћа. Пројава лица је први говор. Говорити, то је, пре свега, начин на који се пројављујемо иза свих привида, иза свих облика, отвореност у отворености.

Левинас ће отићи још даље пишући о осетљивости и крхкости огољеног Лица које нас обавезује. Лице је у том смислу, у Левинасовом вредносном систему: заповест над заповестима: 

Лице ступа у наш свет из нама сасвим стране сфере, то јест, управо из апсолута које је право име суште чудноватости. (...) Огољеност лица која пробија светску уређеност и представља превирање савести јесте (...) заповест. Довођење савести у питање лицем. 

За разлику од мисли која 

може изнутра да се оспори, да се у себе повуче, остане, такорећи, слободна наспрам истине, да се сама себи врати, о себи промисли и да поверује како је она извориште онога што у бити прима, да сећањем овлада оним што јој претходи - дакле, док слободна мисао остаје једнака сама себи - лице ми се намеће тако да се не могу одупрети његовом позиву, нити га заборавити, хоћу рећи, не могу престати бити одговорним за његову беду. 

Благовест Лица о којој Левинас пише у овим изванредно сложеним, али дубоким редовима, јесте "обрушавање егоизма мојега сопства које се опире преумљењу", јер како у наставку бележи: "Лице разара сваку намеру која га има у виду".

Ово изванредно Левинасово размишљање о Жељи за Другим и његовим Лицем можете надопунити Кристијан Бобеновим мислима о љубави, доброти и писању, као и Мартин Буберовим о свези љубави, а онда се свакако вратите Левинасу и његовим надахнутим мислима о уметничком отелотворењу мисли.  

Мартин Бубер о свези љубави

Дејвид Вајт, ирски песник и есејиста, созерцавајући човеков однос према животу, забележио је како ”стварање недодирљивог, неповредивог идентитета знак је повлачења из света, слабости; знак страха, пре него ли снаге, који одаје чудно неразумевање истрајне, утемељујуће и неопходне реалности: недодурнити, нестајемо.” Сличног је мишљења био и Џон О’Доноху који је приметио да до тога долази управо јер се ”већина људи плаши чуда властитог постојања”. Из тог страха ”све чине не би ли се затворили у систем, слику или у унапред обликовану представу коју им други људи наметну.” Јасно је, међутим, да сваки сусрет са другим, према речима француског философа, Франсуа Жулијена, ”води својеврсној претераности, преплављености, на начин на који то не бива могуће контролисати, (свеопшта) свест-уверење о томе да је друга особа присутна.” И управо из тог дијалошког познања света, онако како га је описао Гастон Башлар, израста чудо љубави, о којем се торжествено изражава јеврејски философ и теолог, Мартин Бубер (8. фебруар 1878 - 13. јун 1965), у свом најпознатијем делу, Ја и Ти.

Осећања прате чињеницу метафизике и метефизику љубави, али она нису суштина; та пратећа осећања могу бити веома различите природе. Исусово осећање према поседнутом различито је од осећања према љубљеном ученику; али је љубав једна. Осећања ”имамо”; љубав је чињеница која се ”ствара”. Осећања обитавају у човеку, али човек обитава у својој љубави. 

Ети Хилесум је, на сличан начин забележила, како су ”у овом опустошеном свету, најкраћи путеви који воде од једног бића до другог, они унутрашњи.”

Овде није реч о метафори, наставља Бубер, 

већ о реалности. Љубав није осећање везано за Ја којем би Ти био садржај или предмет; она постоји између Ја и Ти. Ко год да то не познаје, не познаје целим својим бићем, не познаје љубав, чак и уколико љубави приписује осећања која има, која доживљава, окуша и изражава. Љубав је космичко зрачење. За онога који живи у љубави, који промишља љубављу, људи се ослобађају свега онога што их води универзалној забуни; добре и лоше, лепе и ружне, сви један за другим, постају Ти, то јест, ослобођена бића, одвојена, јединствена, сваком се приступа лицем у лице.

Речено подсећан на изванредне редове које је записао Антуан Сент-Егзипери пишући о компасу пријатељства које је кадро да и преко неспретних речи, и преко разлога који понекад одводе у заблуду, у другоме првенствено види човека. Мартин Бубер стога и подвлачи како:

Сваки пут бива реч о посебној присутности, која потом помаже, исцељује, уздиже, подиже, ослобађа. У љубави, Ја постаје одговорним за Ти; у томе је садржана једнакост између оних који воле, једнакост која не може обитавати у осећањима ма каква она била; једнакост која се протеже од најмањег до највећег, од најсрећнијег и најобезбеђенијег, преко онога чији је цео живот садржан у животу јединственог и вољеног бића, до онога који је цео свој живот разапео на крсту света, који је могао и усудио се на ту невероватну ствар: волети људе.

Luis Camnitzer illustrates Martin Buber

Како је то веома лепо записао Џон О’Доноху размишљајући о сродним душама, ”свако у животу тражи једну anam cara, сродну душу. Љубав у којој ће бити прихваћен онаквим какав јесте, без маске и претензија.” То је одлика онога што Мартин Бубер назива ”истинском заједницом”, а која се 

не рађа из осећања које људи имају једни према другима (иако се не може родити ни без њих), она се рађа из ове две ствари: из тога што су сви у живом и узајамном односу са живим средиштем, и што су сви повезани једни са другима везама живе узајамности. Други однос произилази из првог, али није дат са првим. Жив и узајаман однос подразумева осећања, али не происходи из осећања. Заједница се гради на живом и узајамном односу, али је дејствујуће и живо средиште њен прави творац. Чак и институције онога што називамо личним животом не могу се обновити слободним осећањем (премда се не могу обновити ни без њега). Брак, на пример, може се обновити само оним што је одувек чинило основу брака: чињеница да два људска бића једно другом откривају Ти. На тој основи Ти, које није Ја ни једнога од њих, заснива се брак. Овде је реч о метафизичкој и метапсихичкој чињеници љубави, којој су осећања само пратећа.  

Прочитано можете допунити изваредним редовима Кристијана Бобена о лепоти живота,  Џона О’Донохуа о тајинственој спони сећања, пролазности, страха и живљења, као и Дејвид Вајтовим о неимовању љубави. Свакако препоручујемо читање Буберове књиге Ја и Ти у целини.

Антоније Блум о животу кроз окно вечности

"Оно што ће наш сусрет бити онда када га будем призвао у сећање, једном када будем на самртном одру; оно што ће он до тада у мени постати кроз дане који буду пролазили, ето то је прави сусрет", записао је Клајв Стејплс Луис размишаљјући о љубави, умиљењу и сећању. О томе како присуство смрти може из основа да промени наше односе и само поимање живота, нико није тако лепо и упечатљиво описао као митрополит суршки Антоније Блум (19. јун 1914 - 4. август 2003).

У збирци текстова Живот, болест, смрти, митрополит Антоније се осврнуо на своје дугогодишње искуство лекара и духовника. У готово свакодневним сусретима са људима на умору, нарочито за време Другог светског рата, увидео је како смрт, иако трагична, животу даје праву, непроценљиву вредност. Попут Ети Хилесум, која је о животу писала кроз огледало смрти, тако и митрополит бележи следеће редове:

Живети са сећањем на смрт значи живети тако да смрт може да наступи у сваком часу и да нас затекне на врху, а не на дну таласа; тако да наше последње речи не буду испразне, а наша дела залудна. Они међу нама који су имали прилику да проживе неко време са умирућим, свесним човеком, као што је то био мој случај, пред неумитношћу смрти, разумели су све оно што је њено присуство уносило у наше узајамне односе. Она учини да свака реч собом задобије сву величину, лепоту, хармонију и љубав који су, на неки начин, дремали у нашим односима. Она учини да се разуме како ништа није неважно, како и намањи детаљ, ма колико он био ситан, јесте израз љубави као и њеног порицања. 

Посећујући оболелу мајку у болници, митрополит је записао како "једино смрт може испунити величином и смислом све оно што нам се у први мах чини споредним и неважним." Кроз призму смрти читав се живот преображава, а са њим и сваки детаљ: приношење шољице кафе, намештање јастука, начин обраћања,... Све што се у трену уочи да је лажно, у трену се и исправља, јер је време на самрти сведедно на трен у којем све постаје вечност. Све је сада, пред неизвесношћу оног после, које се може преметнути у оно толико не-жељено "касно је". 

Смрт нас, примећује митрополит, као ништа друго, са таквим интензитетом, са таквом јасноћом, ставља лицем к лицу са истином живота.

А истина живота, према увидимо митрополита Антонија Блума, јесте његова вечност. 

Само када бисмо могли увидети да се наши корени налазе тамо где нема смрти, таме, раздвајања, неспоразума, где је све испуњено и досегло пуноћу, блистајући вечном славом; славом Божијом, тада би нам било дато да живот проживимо мужествено, достојанствено, без страха; не бисмо се плашили да волимо, чак и уколико би нам та љубав раздирала душу, чак и уколико би нам се чинило да нам разара живот, тај сићушни земни живот који се повлачи пред зором вечнога живота. Неопходно је само с ума не сметнути ову зору.

Речено, попут иконе, у живот уноси обрнуту перспективу. Ми не живимо стога, како примећује митрополит Антоније, са сећањем на будућност, већ са сећањем на вечност, јер "о будућности ништа не знамо, а вечност већ опитујемо", ма колико то искричаво било, оно ипак све боји смислом.

Живети очарано оним што нам је, макар и само једном, било дато да проживимо; из тога црпети разлог живота и благодарења; живети не од сећања, већ са трепетом у срцу због онога што смо једном имали прилику да окусимо; са радосним ишчекивањем његовог неминовног повратка, коју је ономад до нашег живота низвела само једна светлосна зрака, а која ће ускоро зарудети попут зоре, и за којом ће наступити живот, а са њим Бог и сусрет.

Прочитано можете допунити веома лепим запажањима Франсуа Жулијена о чуду сусрета или пак Ети Хилесум о животу кроз огледало смрти, док књигу митрополита Антонија Блума Животу, болест, смрт препоручујемо да прочитате у целости.