О Вавилонском супермаркету Моме Капора

Савремени француски економиста и есејиста Пол Жорион, размишљајући о поробљености демократије финансијама, приметио је како је ”демократија дефинитивно везана, уколико не самим финансијама као таквим, онда, без икакве сумње, влашћу коју новац поседује”. У наставку мисли, он проницљиво доказује оно што нам је историја већ доказала, а то је да ”незинтересованост или било какво одсуство реакције може довести до трагедије.” Ову трагедију ми већ деценијама окушамо. О томе на само њему својствен начин торжествено јасно, питко и одмерено говори наш врсни новинар, сликар и писац Момо Капор (8. април 1937 - 3. март 2010) у Исповестима које попут ножа прецизно просецају нашу историјску причу.

Трагичне размере ове свеопште поробљености друштва у којем живимо не оставља тумачима, него прима на своја плећа, удише сопственим плућима и истаче кроз само њему својствене линије пера. ”Узимам живот онакав какав је”, бележи Момо.

За разлику од оних који воле нека друга времена и чезну да су живели у тим временима и који сматрају да је било боље некада, ја сматрам да сваки човек има своје време и да не може да га бира. То време је за мене било најозбиљније, најдраматичније и, уопште, најбоље време. И за време бомбардовања ми смо се дружили, живели боље, присније и људскије него што живе Швајцарци или Швеђани. Важан је живот, све његове манифестације, као и схватати да живимо у земљи препуној догађаја, узбуђења, непредвидивости, стресова, несрећа, турбуленција... али зато имамо бар осам живота за разлику од оног једног досадног који има, рецимо, банкарски чиновник у Берну.

Момо Капор попут Светислава Басаре који пружа поглед са ивице урања у поноре наше историје, носи је на сопственој кожи и о њој пише оно што је њиме у метежу збивања прострујело, а толико је тога прострујало, да се чини да се његове Исповести морају више пута и из више различитих углова прочитати. Прочитати и упити, сачувати, понети са собом далеко од заборава, због себе и због неких будућих генерација које ће угледати светлост дана међу нама, са нама и после нас. Можда најтежи редови ових исповести односе се на године рата, на те бомбе које падају на нас из оних светова које смо волели и чије смо идеале и сами величали. Како измирити љубав и све оно што чини њено одсуство? Са ким смо и против кога ратове на крају водили? Момо Капор даје један од најпроницљивијих одговора на ово наше и не само наше судбоносно питање. 

Наиме Момо Капор је мишљења да смо ми ратове водили са ”пенкалима”.

”Уби нас пенкало”. Нас је заиста убило пенкало. Ми нисмо изгубили рат, ако смо га изгубили, због своје неспособности.  Нови светски поредак прави нови ред у овом делу света на Балкану. Он прави нову Вавилонску кулу, ја бих рекао Вавилонски супермаркет, и мора да поруши градове, села, гробља, споменике; раскрчује тај терен за неки нови тип живота. Он жели да уведе унификацију, да заборавите порекло и ко су вам били преци. Они то раде немилосрдно и против тога смо се ми борили храбро до краја, али против тога је немогуће добити битку.

Остаје питање, да ли је изгубљена битка уједно и изгубљен рат. На ово тешко питање можда нећемо ми одговарати, али га засигурно остављамо будућим поколењима у аманет. Надајмо се да неће имати да пишу, попут Капора, Хронике изгубљеног града.

Оно што је страшно у читавој тој ствари јесте то што смо и ми и наши непријатељи изгубили своје родне градове због мапа које су цртали страни људи којих се то не тиче и који их нису ни видели. Те мапе цртали су неки старци који желе да направе савршен свет, који ће бити ефикаснији, кориснији, можда  и праведнији. Али, тај потез њихове руке, којим је цртана граница, и тим потезом одсечено нечије гробље, нечија кућа, река, изазвао је страшну несрећу коју они нису ни видели. Ја као писац не бавим се ни политиком ни геостратегијом, нити о томе знам ишта. Али, знам о последицама тога. Најистинитија реченица изговорена је на крају рата, када је један страдалник у егзодусу из Сарајева рекао: ”Уби нас пенкало”. Ја сма је записао у Хроници и тако је сачувао од заборава.

Изванредне Исповести Моме Капора препоручујемо да прочитате у целини, а прочитано можете допунити и дубоким размишљањима већ поменутог Светислава Басаре о погледу са ивице, размишљањима из дана у дан Дарка Танасковића или пак о поигравању са постојањем Бертрана Вержелија.

Момо Капор у част усмених књижевника

"Све док нам се неко обраћа, умрети је немогуће", забележио је Кристијан Бобен созерцавајући величанствено надахнуће којег је носилац вечна књижевност. Сличног става био је и нама савремени, а ванвремени Момо Капор (8. април 1937 - 3. март 2010) пишући о посебној врсти усемних књижевника унутар корица које уоквирују његову изванредну и пажње вредну књигу Исповести. 

Размишљања о значају усмене књижевности започиње следећом опаском:

Многи учени људи сматрају да је усмена књижевност престала да постоји са Гутенберговим открићем штампе, па тадашње усмене књижевнике погрдно називали кафанским интелектуалцимам јаловим духовима или једноставно - промашеним људима.

Но ови књижевници су управо супротност томе, они су "со Београда", ти људи који су своје књиге исписивали по столњацима и салветама, а уместо у корице увезивали их састављањем столова или их можда попут паришког побратима Жан-Мари Кервича хватали у лету, који је у једној од њих забележио: "ја не пишем, ја се шетам са оба своја срца у двама ми рукама попут кофера духовности."

Једино је њима, овим усменим књижевницима, полазило за руком, бележи Капор, да се

довину до неслућених висина чистих литерарних чуда у једном блеску, док су летели за својом плавом птицом говорећи у дим, без страха од подозривог мишљења јавности, без бриге за сопстеном славом, неспутани интерпункцијом, без тегова одштампаног слова око ногу, неукоричени и ослобођени свирепих граница маргинем док су им фусноте летеле око лампе. 

Једино су они, наставља Капор,

расипали дарежљиво свој таленат не остављајући ништа за сутрашњи данм без брига за следећу надељу, први у месецу, за нову годину и све године што стижу, за старост... А када је један од мојих најдражих усмених књижевника отишао заувек са своје излизане столице у углу покрај врата кафане "Код два вола" у Сарајеву, чинило се да недостаје најмање две хиљаде људи.

Ти трагачи за речју која васкрсава о којој је тако блиставо лепе редове срочио Франсуа Касинжена Треведи, 

посејали су отровна зрнца свог заразног духа - шарм расипника којима није до уметности, те дечје игре којом се играју одрасли; нису давали и пола луле дувана да стекну углед у улици, граду, да добију пензију, одликовање или награду за животно дело. Презирали су признања, уметничко лицемерје, дрхтање над пламичком успеха, а више од свега  - хијерархију у уметности на коју никада нису хтели да пристану, причајући ноћима и ноћима смешне случајеве најпознатијих људи, свлачећи их са њихових мермерних постамената, топећи заразним смехом бронзу од које су били изливени њихови споменици.

За све оне који су попут Моме Капора имали прилику да се огреју о реченице ових духовних горостаса у помоћ призивамо Капорове редове:

Знате, Лена, рекао сам, понекад желим да им се захвалим за све шта сам чуо од њих, за све оне давне ноћи пуне маштарија и вина, али не знам ни кад су се родили, ни када умрли, ни шта су били по занату, сем што су умели да говоре као нико после њих. Иза њих су остале сако речи погубљене по ноћобдијским годинама, расејане по нама који марљиво записујемо и исписујемо њихове звездане трагове.

Прочитано можете допунити изваредним редовима Кристајана Бобена о вечној књижевности, Франсуа Касинжена Треведија о речи која васрксава или пак Жан-Мари Кервича о лутајућој књизи. Књигу Моме Капора Исповести. Аутографски роман, препоручује да прочитате у целини.