Емануел Левинас о Жељи за Другим

Дејвид Вајт је пишући о неименовању љубави забележио како "оно што је вредно љубави не жели да буде ограничено уским међама именовања", а Мартин Бубер да "љубав није осећање везано за Ја којем би Ти био садржај или предмет", већ да "она постоји између Ја и Ти". Према Буберовим речима, "љубав је космичко зрачење". У свези љубави о којој говори, "Ја постаје одговорним за Ти" и у тој узајамној одговорности управо и почива једнакост оних који се воле.  

О одговорности Ја за Ти, нико није тако упечатљиво и дубоко промишао као што је то чинио француски философ, Емануел Левинас (12. јануар 1906 - 25. децембар 1995) у делу Хуманизам другог човека. 

Размишљајући о Жељи за Другим, Левинас је записао:

Жеља за Другим - друштвеност - рађа се у човеку којем ништа не изостаје или пре, рађа се изнад свега онога што би му могло недостајати или га задовољити. У Жељи, Ја се креће ка Другоме на такав начин да компромитује суверено поистовећење Ја са самим собом којем је потреба пука носталгија, а коју свест о потреби претпоставља. Покрет ка Другоме, уместо да ме допуни или садржи, представља преда ме такав стицај прилика које ме се, с једне стране, нити дотичу, а опет, са друге, не остављају равнодушним: шта сам онда којег врага ишао да тражим у том хаосу? (...) Однос са Другим ме доводи у питање, испражњује ме од мене самога и наставља да то чини непрестано ми откривајући нове изворе. Нисам знао да сам толико богат, али сада више немам права да било шта од задобијеног задржим за себе. Жеља за Другим, де ли је она глад или великодушност? 

"Жељени" наставља Левинас, "не утољава моју Жељу, већ је продубљује, хранећи ме, на неки начин, новом глађу". Жеља на тај начин постаје добротом, можда управо на онај начин на који је то записао Кристијан Бобен пишући о љубави и доброти: "Када волим бивам у сопственом животу као у каквој причи из које би наједном нестао: сву пажњу би ми одвукао онај други." Онај Други, када се појављује, примећује даље Левинас, појављује се као Лице: као благовест.

Други који се пројављује лицем пробија сопствену пластичну опну, попут некога ко би отворио прозор кроз који се његов обрис већ могао назрети. Његово присуство почива у разголићавању форме која га је већ на неки начин откривала. (...) Речено се има у виду под формулацијом: лице које нам се обраћа. Пројава лица је први говор. Говорити, то је, пре свега, начин на који се пројављујемо иза свих привида, иза свих облика, отвореност у отворености.

Левинас ће отићи још даље пишући о осетљивости и крхкости огољеног Лица које нас обавезује. Лице је у том смислу, у Левинасовом вредносном систему: заповест над заповестима: 

Лице ступа у наш свет из нама сасвим стране сфере, то јест, управо из апсолута које је право име суште чудноватости. (...) Огољеност лица која пробија светску уређеност и представља превирање савести јесте (...) заповест. Довођење савести у питање лицем. 

За разлику од мисли која 

може изнутра да се оспори, да се у себе повуче, остане, такорећи, слободна наспрам истине, да се сама себи врати, о себи промисли и да поверује како је она извориште онога што у бити прима, да сећањем овлада оним што јој претходи - дакле, док слободна мисао остаје једнака сама себи - лице ми се намеће тако да се не могу одупрети његовом позиву, нити га заборавити, хоћу рећи, не могу престати бити одговорним за његову беду. 

Благовест Лица о којој Левинас пише у овим изванредно сложеним, али дубоким редовима, јесте "обрушавање егоизма мојега сопства које се опире преумљењу", јер како у наставку бележи: "Лице разара сваку намеру која га има у виду".

Ово изванредно Левинасово размишљање о Жељи за Другим и његовим Лицем можете надопунити Кристијан Бобеновим мислима о љубави, доброти и писању, као и Мартин Буберовим о свези љубави, а онда се свакако вратите Левинасу и његовим надахнутим мислима о уметничком отелотворењу мисли.  

Емануел Левинас о уметничком отелотворењу мисли

"Поезија је на страни реалности, а реалност на страни поезије", записао је Кристијан Бобен у свом веома надахнутом осврту о поетском бивању на земљи. Међутим, "модерни притуп, увек спољашњи, према запажању Жана Онимуса, француског есејисте и философа, "склон сужавањима, обликован према техничком узору, одлучио је да 'деконструише' поетско, испразнивши га поетског садржаја, начинивши од њега пуки производ суптилних језичких ултрасофистицираних структура, при чему би се 'разлика' у односу на прозу дала евентуално машински испрограмирати." Поетско је, према његовој истанчаној и дубокој интуицији човекова исконска носталгија за конкретним.   

У тај двиг поетског промишљања постојања, на непатворен начин се уписују и редови француског философа, јеврејског порекла, Емануела Левинаса (12. јануар 1906 - 25. децембар 1995), који у спису Хуманизам другог човека, говори о потреби преосмишљавања хуманизма кроз нови, титански покушај проналажење смисла бивања човеком, у доба обележно климом Аушвица. Да би се макар и у обрисима спознала тајна човека коју терор није избрисао са лица човековог, он позива на осврт и промишљање уврежених, једноставних појмова попут: Други, љубав, слобода, одговорност... Далековидост ове Левинасове интуиције, данас се недвосмислено пројављаује кроз свођење човека са иконе на гаџет, о чему изванредно говори и пише савремени француски философ Жан-Мишел Бење. 

Насупрот савременој, иперсофистицираној технизацији човековог постојања, Роберто Јуароз супротставља поезију као "начин бивања, истинског опхођења, целосног става према стварности". Те према његовом веровању, "поезија, уколико се поима као целомудрени однос према свету, представља један од врхунских облика савремене етике". Управо је ту нит изванредно изразио Емануел Левинас, који бележи:

Тело је начињено како би мисао могла да урони у свет који промишља и, сходно томе, изрази свет о којем промишља. Покрет тела није пуко нервно пражњење, већ прослава света, поезија. Тело је осећајни осет - отуд је оно, према речима Мерло Понтија, невероватно чудо. Као осет, оно је још увек са ове стране, са стране субјекта; а као осећајност, бива преметнут са стране објекта, тј. мисли која више није паралисана, слепи покрет, већ творац културе - јединство субјективности опазивог (интенционалност усмерену на предмет) и објективности исказа (делатност у свету опазивог коју произносе посленици културе - језик, песма, слика, симфонија, плес - обасјавајући хоризонт).

У оваквом једном изражавању реалности, она постаје оваплоћена мисао, исказ, реч ослобођена субјективно-објективних веза. Као таква она постаје поезија која је "спасавање суштог човека, суштом речју", како тврди већ поменути Јуароз.

Уметност, стога, бележи у наставку Левинас, 

није никакво занесено човеково губљење у лепом. Култура и уметничко твораштво онтолошких су размера. Онтолошких су по превасходству, јер чине могућим разумевање бића. Дакле, овде није реч о безразложној егзалтацији културе и култура; егзалтацији уметничке стране културе, јер она управља савременим духовним животом. Наиме, изван спцијализованог научног истраживања, данас музеји и позоришта, као некада храмови, омогућавају заједничарење са бићем којем је поезија молитва. Уметнички израз сабира значење бића и на тај начин баца изворно светло којим би се могло послужити и научно знање. Уметнички израз би у том смислу био суштински догађај који би се одвијао у бићу захваљујући твораштву уметника и философа.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним, Роберта Јуароза о дубинама поетског твораштва или Кристијан Бобена о поетском бивању на земљи. Читање Левинасове студије Хуманизам другог човека, препоручујемо у целини.