О Вавилонском супермаркету Моме Капора

Савремени француски економиста и есејиста Пол Жорион, размишљајући о поробљености демократије финансијама, приметио је како је ”демократија дефинитивно везана, уколико не самим финансијама као таквим, онда, без икакве сумње, влашћу коју новац поседује”. У наставку мисли, он проницљиво доказује оно што нам је историја већ доказала, а то је да ”незинтересованост или било какво одсуство реакције може довести до трагедије.” Ову трагедију ми већ деценијама окушамо. О томе на само њему својствен начин торжествено јасно, питко и одмерено говори наш врсни новинар, сликар и писац Момо Капор (8. април 1937 - 3. март 2010) у Исповестима које попут ножа прецизно просецају нашу историјску причу.

Трагичне размере ове свеопште поробљености друштва у којем живимо не оставља тумачима, него прима на своја плећа, удише сопственим плућима и истаче кроз само њему својствене линије пера. ”Узимам живот онакав какав је”, бележи Момо.

За разлику од оних који воле нека друга времена и чезну да су живели у тим временима и који сматрају да је било боље некада, ја сматрам да сваки човек има своје време и да не може да га бира. То време је за мене било најозбиљније, најдраматичније и, уопште, најбоље време. И за време бомбардовања ми смо се дружили, живели боље, присније и људскије него што живе Швајцарци или Швеђани. Важан је живот, све његове манифестације, као и схватати да живимо у земљи препуној догађаја, узбуђења, непредвидивости, стресова, несрећа, турбуленција... али зато имамо бар осам живота за разлику од оног једног досадног који има, рецимо, банкарски чиновник у Берну.

Момо Капор попут Светислава Басаре који пружа поглед са ивице урања у поноре наше историје, носи је на сопственој кожи и о њој пише оно што је њиме у метежу збивања прострујело, а толико је тога прострујало, да се чини да се његове Исповести морају више пута и из више различитих углова прочитати. Прочитати и упити, сачувати, понети са собом далеко од заборава, због себе и због неких будућих генерација које ће угледати светлост дана међу нама, са нама и после нас. Можда најтежи редови ових исповести односе се на године рата, на те бомбе које падају на нас из оних светова које смо волели и чије смо идеале и сами величали. Како измирити љубав и све оно што чини њено одсуство? Са ким смо и против кога ратове на крају водили? Момо Капор даје један од најпроницљивијих одговора на ово наше и не само наше судбоносно питање. 

Наиме Момо Капор је мишљења да смо ми ратове водили са ”пенкалима”.

”Уби нас пенкало”. Нас је заиста убило пенкало. Ми нисмо изгубили рат, ако смо га изгубили, због своје неспособности.  Нови светски поредак прави нови ред у овом делу света на Балкану. Он прави нову Вавилонску кулу, ја бих рекао Вавилонски супермаркет, и мора да поруши градове, села, гробља, споменике; раскрчује тај терен за неки нови тип живота. Он жели да уведе унификацију, да заборавите порекло и ко су вам били преци. Они то раде немилосрдно и против тога смо се ми борили храбро до краја, али против тога је немогуће добити битку.

Остаје питање, да ли је изгубљена битка уједно и изгубљен рат. На ово тешко питање можда нећемо ми одговарати, али га засигурно остављамо будућим поколењима у аманет. Надајмо се да неће имати да пишу, попут Капора, Хронике изгубљеног града.

Оно што је страшно у читавој тој ствари јесте то што смо и ми и наши непријатељи изгубили своје родне градове због мапа које су цртали страни људи којих се то не тиче и који их нису ни видели. Те мапе цртали су неки старци који желе да направе савршен свет, који ће бити ефикаснији, кориснији, можда  и праведнији. Али, тај потез њихове руке, којим је цртана граница, и тим потезом одсечено нечије гробље, нечија кућа, река, изазвао је страшну несрећу коју они нису ни видели. Ја као писац не бавим се ни политиком ни геостратегијом, нити о томе знам ишта. Али, знам о последицама тога. Најистинитија реченица изговорена је на крају рата, када је један страдалник у егзодусу из Сарајева рекао: ”Уби нас пенкало”. Ја сма је записао у Хроници и тако је сачувао од заборава.

Изванредне Исповести Моме Капора препоручујемо да прочитате у целини, а прочитано можете допунити и дубоким размишљањима већ поменутог Светислава Басаре о погледу са ивице, размишљањима из дана у дан Дарка Танасковића или пак о поигравању са постојањем Бертрана Вержелија.

Саборник манастира српских Пере Вишњића

Верујем у благодат ових светиња. Верујем да уносе мир у душу, да нас чине бољим људима, способнијим да боље разумемо и спремнијим да више волимо и више праштамо.

О Саборнику манастира српских (Народна библиотека) Пере Вишњића, академик Владета

Јеротић записао је следеће: "Вишегодишњи труд Пере Вишњића да у једној обимној књизи скупи све манастире српског православља (некадашње и садашње) у српским државама и српској дијаспори, мораће да остави трага, не само у садашњости, већ и у будућности српског народа и православља. Не заборавимо да су наши лепи манастири, не само места сталне молитве које увек крепе верујућег ходочасника (а сви су људи, знали то или не, ходочасници, подвижници, аскете, путници), већ и света места исповедања и причешћивања верника, затим подсећања и учења српске црквене и народне историје, али онда и места естетског обогаћивања посетилаца манастира (загледани у изванредне фреске и иконе), јачајући у себи тако, поред Истине и Доброте, још и Лепоту (која ће према Достојевском "спасити свет").

За српске манастире, аутор овог својеврсног прегледа свих српских манастира на просторима на којима су Срби некада живели или и даље живе каже:

Српски манастири извориште су вере, духовности, саборности, знања, човекољубља, светлости и радости. Зидајући их и обнављајући, кроз векове, наши преци зидали су и обнављали идеал вере, јединства и слободе. Кроз хиљадугодишњу историју готово сви су пљачкани, паљени и рушени, многи и више пута. Кад би узмогли, Српска православна црква и српски народ су их обнављали. И наше време је време велике обнове.
Обележавају наш животни простор и чувају нераздвојност нашег народа. Има их, као и Срба, широм света.
Верујем у благодат ових светиња. Верујем да уносе мир у душу, да нас чине бољим људима, способнијим да боље разумемо и спремнијим да више волимо и више праштамо.
Желео сам да их све саберем на једном месту, у овој књизи, да бисмо лакше појмили величину и значај наслеђа које имамо - и одговорност да наслеђено сачувамо и унапредимо.

Аутор, како бележи у наставку, књигу посвећује "монаштву - усамљеницима који нам личним сведочењем непорочног живота указују на јеванђелске истине. Који се моле за нас и који чувају и допуњују нашу духовну ризницу. Посвећујем је и онима који вековима граде, обнављају и чувају наше манастире и онима који у њих уграђују своју веру."

Од Хиландара, преко манастира Епархије београдско-карловачке, до манастира Српске православне цркве у дијаспори, овај обимни и веома лепо и квалитетно приређен Саборник, приказује на хиљаде манатира и манастиришта. На крају се налазе и изузетно корисни индекси са адресом и бројем телефона сваког појединачног манастира. Наведено је и то да ли је манастир мушки или женски, као и дан манастирске славе.

Коментаришући књигу, патријарх српски Иренеј је записао: 

Ми смо мали народ који се не може борити оружјем ни бројем, али може културом и то је наше највеће оружје данас. Странцима не можемо показати фабрике, њих има по целом свету, али можемо оно што многи други немају и то је наше преимућство у времену у којем јесмо.

Можемо се само сложити са патријарховим запажањем да ко год буде имао ову књигу у рукама, може само да пожели да посети ове манастире и ближе се упозна са њиховим светињама. Док сви оне који за то немају прилику, могу пропутовати листајући странице ове књиге на којима су манастири приказани кроз веома лепе слике и поучне краће текстове о њиховој историји.

У књизи су, као што се то може и закључити, присутни многи већ добро познати манастири, али је много више оних мање или готово сасвим непознатих. У том смислу, ова књига је права ризница и позив за њихово откривање:

Из дана у дан са Дарком Танасковићем

Из дана у дан враћам се освртима из истоимене збирке текстова Дарка Танасковића (1948-). Издавачка кућа Чигоја, крајем 2015. године, обрадовала нас је овом правом малом посластицом, у једну збирку сакупивши Танасковићеве колумне које су се појављивале у ”Вечерњим новостима”.

Реч је о стотињак текстова, Из дана у дан (Народна библиотека Србије), написаних између 2008. и 2014. године, насталих на, како у врсном предговору бележи наш још врснији песник, Милован Данојлић, ”маргинама текућих збивања, појава и иступа, праћених са осматрачнице упућеног и искусног коментатора”. Било је то, из дана у дан, освртање на збивања једне веома широке позорнице: од Багдада и Либије, преко Турске, Санџака и Босне, до западне Европе на челу са Немачком, Ватиканом, Украјином и Русијом, а све ”под будним оком прекоокеанског силника”. Као у каквом магновењу, сасвим јасно из луцидног ока у свет пуштено пред очи нам избијају слике вера и нација, разбуђивање неоосманизма, лицемерје Запада и многе друге домаће теме које завређују читаочеву пажњу.

Процењујући свет и друштво са становишта народа коме припада, у овом осврту желела бих да се задржим на ономе што аутор, иако дипломата, одважно и неуздржљиво говори управо о истом том народу који у свету на најлепши начин представља. Издвојена места не требају коментар, али неизоставно траже да се над њима, као и над собом заиста замислимо. У духу ових електронских страница је тако и текст који носи назив ”Дајте култури да дише!”. Послушајмо ауторове речи. Станимо и заиста послушајмо. До њихове дубине ћемо допрети онолико колико у себи гајимо порив за овим превазиђеним тежњама код савремено убрзаног и плићацима склоног човека:

Силне летње медијске расправе о култури (текст је писан 26. августа 2013. године) могле би код наивног и необавештеног створити утисак како је у Србији култура прва брига, што је, наравно, веома далеко од истине, иако овај ојађени народ и даље успева да изнедри задивљујуће много истинских културних вредности (да, тако смо јуче извојевали из физичке културе победу над Црногорцима и постали прваци Европе у ватерполу! - мој додатак). Прети међутим, озбиљна опасност да јавна надговарања разних ”културних посленика”, извиканих, самозваних и спонзорисаних културолошких душебрижника, а и понеког стварно позваног и одговорног културног ствараоца, који не успева да одоли, и реагује на то естрадно симулирање ”бављења културом”, загаде и до пресахњивања угуше и оне најотпорније токове живота саме културе.

Рекох да је сваки коментар сувишан, али да су потребне уши да се речено чује, нико овде није спорио. А те уши, управо у јеванђелском смислу речи, чине нам се још неопходније у наставку текста:

Ако се једним погледом обухвати актуални тренутак јавне дебате о стању српске културе, уз одређено поједностављивање, може се уочити конфигурација својствена идеолошким и политичким распрама, односно постојање двају фронтова, тј. ”двеју Србија”, при чему се у последње време на хоризонту оцртавају и контуре неке треће. Може ли сразмерно мала Србија издржати конфликтно сапостојање саме себе као ”прве” (њено име се не помиње, али се, ваљда, логички изводи из инсистирања на ”другој”), затим ”друге”, а можда и ”треће”? Да није мало много? Поготово за културу.

А ево о чему се ради:

У поставкама сучељених табора искристалисале су сем уз одређене варијације, две темељне позиције. С једне стране, истиче се ”дух самопорицања”, као идентитетски кобна склоност српских интелектуалаца новијег доба, и потреба осмишљавања ”српског становишта”, док се, с друге, оваква дијагноза и захтев оцењују као замена теза, тактичко и привремено премештање тежишта националистичког дискурса на простор културе, јер му у политици тренутно не цветају руже.

Будући да му ни на простору културе више не цветају руже, питам се на које поље је то оно данас премештено.

Желим вам пријатну недељу. И да, ову пребогату збирку текстова, можете допунити неком од драгоцених збирки песама Милована Данојлића. Мени су под мишком, спремне за шетњу, оне из збирке ”Пешачки монолог”.

У част српских неимара др Предрага Милосављевића

Јутрос ми је на столу освануо каталог изложбе коју је у Новом Саду, од 14. до 24. децембра 2015. године, приредила Матица српска, најстарија српска књижевна, културна и научна институција. Аутор изложбе "Слово ренесансе. Античка геометрија у средњевеквоном српском стваралаштву" је др Предраг Милосављевић (1978-).    

Предраг Милосављевић је, како сазнајем преко свемоћног Гугла, одбранио докторску дисертацију "Златни пресек и филозофија природе" на мултидисциплинарним студијама Универзитета у Београду, на смеру Историја и филозофија природних наука и технологија. То самим тим и објашњава изванредно добро осмишљен и сасвим неуобичајен концепт приказивања и тумачења наше средњевековне културне баштине. Циљ изложбе је био да, како аутор каже: "укаже на постојање рационалних приступа у примени античке геометрије од стране српских мајстора, али, такође, и утицаја које су античка учења имала на развој науке и естетике у средњевековној Србији", а сврха: "да се продуби свест о различитим аспектима примене античких знања која су утицала да се средњевековно српско наслеђе позиционира у самим темељима развоја хуманизма и ренесансе у Европи".

Изложбу нисам имала прилику да видим, али и сам каталог, на чијем припремању је радио аутор изложбе, сам по себи вредан је пажње.

Српско средњевековно стваралаштво, хришћанско и светосавско, према Предрагу Милосављевићу, аутентични је чувар античких грчких и римских знања.

Од описа војних направа, "словенског мајстора" (7. век), преко студеничких цртежа (12. век) и геометрије коју је исказао протомајстор Раде Боровић (14. век), до механичког часовника Мајстора Лазара (14. век) и форме Смедеревског града (15. век), примена посебних геометријских образаца и на њима утемељених естетских приступа на најбољи начин сведочи о очувању античке учености у оквиру средњевековног стваралаштва у Србији. (...) Слични приступи који су у раздобљу између 12. и 15. века били иницирани од стране српских ствараоца (неимара, фрескописаца,...) представљали су око један век касније основу културног препорода западноевропских народа (15-16. век).

Аутор је до изреченог становишта дошао упоредним анализирањем елемената српског средњевековног наслеђа и њему истоветног западног средњевековног наслеђа из периода романике, готике, ране и високе ренесансе. Идеја која је не само изречена, него и на један добро утемељен и аргументован начин приказана, јесте да се српско средњевековно наслеђе може и да ге ја потребно вредновати на основу "продубљивања културолошких приступа и веза заснованих на мултидисциплинарним истраживањима аспеката његових оригиналних основа", како би се на целовитији начин "сагледала и разумела лична и заједничка улога у будућим приступима заштите и унапређења националног идентитета".

Према томе, било би корисно знати да је Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу заснована на примени тзв. Птоломејове методе конструисања правилног петоугла; да се у основи града Рибница, у којем је рођен велики жупан Стефан Немања, налази "Метода V6/4"; да манастирски комплекс Студенице има везе са системом музичке аналогије и структуралним основама додекаедра (питагорејски символ космоса), о чему говори Платон у оквиру дијалога "Тимај"; а да је сама Богородичина црква у вези са Еуклидовим поступком конструисања златног пресека, познатог као Метода II, 11,... Први ренесансни уметник који је на непосредан начин приказао истоветан геометријски образац био је Леонардо да Винчи применивши га приликом компоновања зидне слике "Тајна вечера" (Santa Maria delle Grazie, Милано, Италија).

Тако да, када се следећи пут нађете у посети Студеници, можете се и сами уверити у то да се

на мермерној оплати Богородичине цркве (Манастир Студеница) налази урезан читав низ техничких цртежа (скица) у размери 1:1. Поменути цртежи указују на изузетну геометријску студиозност коју су српски неимари исказали приликом изградње задужбине Стефана Немање. Међу неимарима Студенице налазили су се Мајстор Радован, Мавријан и Сек(ула?). Геометрија уреза указује да је Мајстор Радован био изузетан познавалац статике, али и античких знања чије основе је још током 1. века старе ере описао римски архитекта и теоретичар Марко Витрувије Полио у збирци "Десет књига о архитектури". Поменута Витрувијева књига остварила је немерљив утицај на каснији развој италијанске ренесансе, али и на специфичност развоја класичне архитектуре у Европи. 

Ево чиме ћу имати да, уз седећу криглу пива, обрадујем наше бројне неимаре што се ових дана мрзну по градилиштима у и по околини Париза. Они су, у ствари, потомци славног Мајстора Радована, који је у време Стефана Немање и Светог Саве био један од најистакнутијих српских мајстора. Геометријске форме о којима је писао француски архитекта Вилар д'Онкур, око 1235. године, Мајстор Радован је са осталим неимарима извео око четрдесет година раније. Рецимо и то да је заједно са Мајстором Антелманијем, наш Мајстор Радован учествовао у извођењу радована на фасади Цркве Светог Марка у Венецији. 

А о томе колика је важност придавана неимарима, указује и фреска која се може видети у Цркви Успења Богородице, Манастира Мораче. 

У оквиру једне од манастирских икона, вероватно насталој према представи са једне од оригиналних фресака уништених током отоманског погрома (16. век), бележи Предраг Милосављевић, налази се приказ са изградњом манастирске цркве. На икони се може уочити како испред објекта на коме неимари изводе радове, десно од апсиде, на престолу седи ктитор (краљ Стефан Немањић) који разговара са протомајстором који десном руком показује у правцу куполе док у левој руци држи размерник. Изнад поменуте представе налазе се два натписа "Краљ Стефан син великога кнеза Вукана сзидат храм Успенија Богородице на реци Морачи" и "С'вјет краљ творит с протомаисторство".

Како бисте сазналали о архитектонским и фрескописним тајнама уписаним у цркву Богородице Љевишке, у манастирске цркве Грачанице, Високих Дечана, Светих Архангела, Раванице, Љубостиње, Каленића, Манасије, преко Душановог законика и градова Ресаве, Смедерева и Београда, позивам вас да се боље упознате са делом и радом овог нашег младог научника. То можете учинити и тако што ћете послушати њевово излагање, уколико кликнете овде.

Уживала сам листајући овај богати каталог, који ме подсетио на бестселер Кена Фолета, Стубови земље.