Кристијан Бобенова ода животу што пролази

Пол Рикер је размишљајући о тајни вечнога живота забележио како би то одиста био мит уколико бисмо о њему размишљали само као о нечему после или изван. ”То је најпре, бележи он, једна категорија садашњости”. Реч је о посебном искуству које је за нас пресудно, искуству у којем се ”све сажима”. Искуству вечнутка, који се да спознати не у преживљавању, већ у живљењу у пуном смислу речи, као што о томе на изванредан начин пише Ети Хилесум сагледавајући живот кроз огледало смрти: ”потребно је ослободити се свих уговорених представа, свих слогана, свих утешних идеја; потребно је показати храброст да се од свега тога одвојимо; од свих норми и конвенционалних критеријума; треба умети скочити у космос. Тек тада живот постане бескрајно богат, преплаве га силне благодати, чак и у сред ужаса.”

О понирању у дубине космоса тајне живота који пролази блиставе странице исписује француски песник Кристијан Бобен (24. април 1951) у делу Пролазни живот. Као кроз какве капљице росе, Бобен исијава тајну живота обраћајући се француској песникињи и глумици украјинског порекла, Нели Бијелској. Ово писмо, дуга поема, кратка лучезарна књига изражава идеал писања који је својствен овом књижевнику. ”Ниједна књига, бележи он, не би требало да буде тежа од светлости. Нити иједан спис бучнији од осмеха”. Управо онакав какав је главом и брадом сам Кристијан Бобен. 

Књиге су деца
која утеху доносе одраслима
певушећи им какву мелодију
Попут деце лети
нестрпљиве услед дугих сијести
речи улазе у собу
и вуку нас за руку
плавичасту руку сна
тражећи молећи
да кренемо на купање
Књиге чак и оне најмрачније
уносе живот радост
одгоне тугу
Туга није киша
нити бол нити досада
чак ни жал за изгубљеном љубављу
Туга то је недостајње Бога
као што је недостајање ваздуха или новца
Болест душе
озбиљан недостатак свежине
Туга то је вештица
што се привукла увече
при крају детињства
Она одводи омладину у пустињу
и каже им гледајте
лажне љубави уморне речи
горки хлеб мртву воду и ниско небо
сагледај цео свет
на тебе чека за тебе је
имаш среће
Туга говори о злату
разуму мудрости
Такође много говори о љубави
иако не познаје њено право име
безбрижност

Попут Дејвида Вајта који исписује изузетно лепе и дубоке редове о додиру живота, примећујући како смо ми ”покретачи света, али и они кроз које се свет мора очешати: кроз љубавна искушења, патњу, радост, кроз наше једноставно свакодневно кретање светом”, тако и Кристијан Бобен у наставку овог несвакидашњег епистоларног обраћања Нели Бјелској примећује:

На самом почетку овог писма
мушица је ушла кроз прозор
загубивши се у соби
Сударала се са свиме
зидовима лампама прозорским окнима
губећи снагу и брзину
остајући без ваздуха без наде
Напокон је пронашла
сићушни отвор
одшкринутих врата
и истог трена искрала се
у вечност
пучину широко небо.
Такав сам Нела и ја на овоме свету
попут ове мушице у кући
Губим снагу укус
Посвуда тражим пролаз руб извор
реч пространу попут неба
љубав велику попут љубави
и када се вратим својој самоћи
која није самоћа
која није остављеност заборав
губитак
која је дар пламен
свитање
Да када пронађем своју самоћу
будем попут ове мушице
у тренутку проласка кроз врата
изнова проналазећи изобиље
изнова проналазећи мир и бистрину
ништа немајући пред собом до Бога
који можда постоји, а можда и не
немајући ништа више пред собом
до непатворени цвет живота
погруженог у чистоту ваздуха
Подрхтавање духа
попут веша на штрику.

(...)

Нисмо на земљи
да бисмо куповали ствари па чак ни да бисмо их творили
На земљи смо
да бисмо спавали и с времена на време се будили
и једни другима пружали
беле руке реченице
То је барем оно у шта верујем
и када не бих био оволико лен
написао бих похвалу лењости
кратки спис о непокретности

(...)

У животу никада довољно
не одбијамо
Стално мислимо како смо у обавези
да одемо некуд и кажемо нешто
али то није тачно
много је боље
ништа не рећи и никуда не ићи
остати овде
на самом рубу властитог живота
и старајући се о томе да нас нико не види
исцртати плесни корак
или два.

(...)

Кажемо да нико не може видети Бога
а да истог трена не умре
Верујем да би нам једна секунда
чистог живота
неублаженог неразводњеног
развалила срце
и да је не бисмо могли издржати
Можда се управо нешто такво дешава
са лепотом поезијом љубављу
Изненађени бивамо узнети
пламеном руком
која нас на сву срећу спусти
на наше утабане путеве
даждевњака
Те нам не преостане ништа друго
до да побегнемо
у јарке у жбуње
тамо где је опасност мања
а љубав удаљенија.
(...)

На свету не постоје речи
Постоје само гестови
Проблем доброте
чистоте лакоће
тиме није решен
али је барем пронашао
свој прави израз
Како поступити
да би се доспело до самог живота
Какав гест начинити или не начинити. (...)
Записао бих то не следећи начин
Чистота је начињена од детаља
Доброта од гестова
који не воде великим победама
ниједна их легенда неће упамтити
Реч је о свакодневним радњама
далеко херојскијим
од сваког хероизма
Опрати веш
како би се дете сутрадан
осетило лаким безбедним
у свежем чистом оделу
Чак и ако сутрашњице не буде
у низу дана
Чак и уколико сутра
не види дана.

(...)

У последње време нисам заљубљен
Нела
Барем не на начин на који уобичајено разумевамо заљубљеност
то бескрајно ишчекивање
под великим храстовима крви
у жариштима олује
Ту слатку мешавину
стрепње и мира
Нисам заљубљен само учим
суптилну разлику између љубави
усмерене ка само једној
и љубави
која долази одасвуд
Када смо заљубљени онда смо попут онога
који је благо своје положио
у земљу
Више не спава надгледајући небо
ишчекујући пљусак прибојавајући се града
надајући се киши жалећи сунце
или обратно
ни сам више не знајући тачно
где је он а где његово срце
Када смо заљубљени
ставимо само једну особу
по могућству лепу
у средиште света
А када волимо
љубављу особе
ставимо свет
у срце света
Наравно никада не бивамо сасвим поштеђени
пада
но ипак како је лепо
кретати се свуда
са безбрижношћу оног светитеља
који је ушавши у краљев дворац
скинуо капут и окачио га о
зраку сунца
настављајући мирно даље
као да је тај његов поступак
био нешто најприродније на свету
Да која радост кретати се тако
волећи и не задржавајући ништа
од онога што волимо 

Живети Нела 

Живети дисати певати 

као да више нисмо ту 

ни за кога

Прочитано можете допунити изванредним мислима Дејвида Вајта о додиру живота или пак Франсуа Жулијена о чуду сусрета, а онда се свакако вратите Бобеновим редовима о поетском бивању на земљи, о љубави, доброти и писању, о светости, вечној књижевности или пак о томе зашто љубав није жртва.

Кристијан Бобен у славу Џанга Ренарта

Риокан Тајгу чије само име значи: "једноставан дух великог срца" је у предговору Упозорењима о злоупотреби речи записао следеће питање: "Шта ћу за собом оставити?", на које је, за себе, одговорио: "Пролетње цвеће, кукавицу у брдима и јесење лишће." Ови су ме редови подсетили на оно што је Кристијан Бобен записао размишљајући о лепоти живота прелиставајући светове Едвар Бубеових монографија: "Буба тако проводи време поздрављајући жуту светлост свуда по мало по свету. Поздрављајући овај живот који се из часа у час спрема да нас напусти одраз је његове учтивости. Пријатељство тог поздрава ову земљу чини нежном при корачају, за сан лаком." Речено одговара и ономе што о песми говори Клајв Стејплс Луис, подсећајући да "најлепши стих задобија лепоту захваљујући свим оним стиховима који му уследе. Уколико га извадимо из контекста, он делује мање леп него што смо га првобитно доживели. То је као да га убијаш." Све речено о поеми живота и животу као поеми просијава из изванредно блиставих редова које је Кристијан Бобен (24. април 1951) записао о Џангу Ренарту, ромском џез виртуозу на гитари и композитору.

Жил Реа, Џанго Ренарт 1949. године, Бурже

Нико није добар до Отац мој, одбрусио је Христос на ласкање. Оставите ме са вашим празнословљем. Напрасно им окренувши леђа, уз пут је очешао јоргован који је миомирисом опијао небо. Доброта је једина загонетка. Нико не зна шта она чини, ко је она. Џанго Ренарт је веровао да свира гитару и ништа више од тога. На његовом ковчегу, испод крста причвршћеног за дрво, пре но што га је земља пригрлила са својих хиљаду руку, положили су његову гитару: Христа нико тако савршено неће утешити. И ниједна гитара никада неће на тако јасан начин пројавити оно што она јесте; кога је служила. Џангова музика су развезани Божији повоји. Од кад знам за себе имам муку да напустим собу. Усадили су ми собу у лобању како никада не бих изашао. Толико сам далеко од цигана које не умем до да дубоко, висцерално волим. Оно што они проналазе у ваздуху, ја проналазим у песмама. Џангова музика је накит од три гроша непроценљиве вредности. Драгоцено колико и ваздух у плућима. Радост која пролази је попут кочије, писма каквог пророка, пружене руке над нашим бродоломима. Универзум је саткан од жица. Бог који је спржио руке нам их натеже и изнова натеже, и трза их не би ли произвео радост која је материја материје. Једна мелодија и све се распламсава попут шибице: лица се запаљују. Довољна је само једна реч да рашчисти васцелу порту на прилазу лицу; да га ослободи свих сена. Реч овог циганина је сачињена од злата и жица. Брзина његове свирке је она Добре вести што се пробија директно до срца. Свака нота представља проблем који следећа разрешава. Радост је решење. Киши плаво. То је зора срамежљивих образа у ноћи која никако да прође. На путу ка дечијој радости са дечијом радошћу. Радост лутања две ноте у ваздуху почаствованом што их прима. Душа је циганин. Тамјан што сагорева прочишћава собу. Ова музика чини исто са срцем. Ни она не гори дуже, две-три минуте. То Бог пролази руком кроз косе ваздуха. Торжествено је живети живот у којем ништа не разумемо са веселошћу чаше до врха испуњене смехом. Живети као што девојка распетљава косе. У животу једна брига одговни другу попут карата које се бацају на сто, где једна прекрива другу и пре но што смо успели да је видимо. Одигао сам се од стола за игру. Посматрао сам садашњост. У срцу ми је обитавала музика толико једноставна да је ни моја властита смрт неће моћи утишати.

Уз речено се надовезују и изванредни редови Франсуа Касинжена Треведија о речи која васкрсава, Дејвида Вајта о додиру живота или пак Франсуа Жулијена о поновном ишчитавању књига и живота.

Кристијан Бобен о поетском бивању на земљи

Понирући у дубине поетског твораштва, аргентиснки песник с краја прошлог века, Роберто Јуароз, о поезији је записао како је она: "начин бивања, истинског опхођења, целосног става према стварности. Поезија је покушај прочишћеног сагледавања, отварања очију за пуноћу твари. Верујем да је поезија, уколико се поима као целомудрени однос према свету, један од врхунских облика савршене етике." Жан Онимус би се на речено надовезао наглашавајући да је поезија носталгија за конкретним. "Поетско се укорењује у конкретном (које је једино аутентично!) (...) Поетско циља реалност, то јест, оно што се не понавља; реалност дату једном за свагда, и као такву неисцрпну".

Овим увидима се на изванредан, само њему својествен, начин придружује и Кристијан Бобен (24. април 1951) својим манифестом о поетском бивању на земљи, који носи назив: Звиждући гипсар.

Можда због тога што наступа пролеће, можда због тога што је сваки дан позван да буде пролеће живота, његове речи данас посебно одзвањају. А ево на какво нас поетско постојање Кристијан Бобен данас позива:

Свет је пун визија које само чекају на очи које ће их опазити. Присутности су овде, али оно што изостаје су наше очи. (...) Не мислим да природа познаје страхоту самоће у којој се ми можемо задесити. Понекад ме одушеви непрекидни разговор ливаде испод прозора пред којим пишем. Посматрам, ништа не чујем, прозор је затворен, па чак и када би био отворен до мене никакав глас не би доспео, но ипак, веома добро опажам узнемиреност травки. Као да их је светлост подмазала. Када би имао тај дар да ствари сагледавам у дубину - дар који ми често изостаје -, видео бих, јер то осећам, да је свака травка другачија од суседне јој травке. Непрестано су заокипиране каквим догађајем. Догађајем поветарца, кише, догађајем светлости што пролазе, што долазе, које се непрестано нечим занимају, даном који одлази, хладноћом што избија из земље. Хоће ли сванути нови дан? Ливада је испуњена хиљадама питања која без нестрпљења чекају на одговор. Кад пишем са погледом на ово поље, налазим се наспрам највећег могућег надметача. Налазим се наспрам мајстора писања, највећег песника, који не поседује име, ни лице, али који даноноћно ради.

Могуће је да бивајући пажљиви према сићушним стварима, веома једноставним, сведеним, пронађем своје место на овом свету. Понешто од сладуњаве тираније технике бива поражено чистим созерцатељним тренутком који за себе ништа не жели, ништа не тражи, чак ни једну исписану страницу. Већину времена само посматрам, ништа не бележим, ништа не записујем. Созерцање је оно што највише прети, и то на један веома смешан начин, надмоћној техници. А разлог је веома прост, јер нам технологије наизглед живот чине лакшим. Међутим, то је савремена догма да нам је живот олакшан. Ко каже да живот мора бити лак и практичан? Да ли је волети практично? Да ли је патити, надати се, практично? Техника нас од ових ствари удаљава, и омогућава лепри иреалности да се развије и тихо прекрије свет. 

Созерцање, оно што називамо поезијом, супротност је реченом. Супротност је и ономе што често подразумевамо под поезијом. Она није никаква декорација, није никакво улепшавање, није ништа естетско, то је као полагање руке на најкрхкију опну реалности. И кроз њено именовање, њеним надолажењем. Реалност је на страни поезије, а поезија на страни реалности. Созерцатељи, ма ко да они били, могу бити песници као такви, али то може бити и гипсар што звиждуће попут коса у испражњеној просторији, или каква млада жена што о нечем другом размишља док пегла веш. Тренуци созерцања су тренуци великог растерећења света, јер у тим тренуцима реалност се више не плаши да нам приступи. У нашим срцима и мислима нема више никакве буке. Ствари, животиње, духови, који су више него реални, све оно што је из домена живог, почиње да нам приступа, тражећи да га именујемо, молећи да га именујемо. Поетски живети на свету би можда најпре значило с миром гледати, без намере да се за било чим посегне, без тражења утехе, без било какве потраге. Гледати са оном лелујавом пажњом о којој говоре психотерапеути.

Надовезујући се скоро на размишљања Клодин Арош о феномену ишчезнућа осећања, где флуидност бивања у свету све подвргава својеврсном разводањавању, Бобен истиче како су управо

песници ти који свет узимају за озбиљно, они за које иначе важи да су расејани, омамљени, да не одмеравају ствари, да им не познају тежину. Они су ти, и једино они, који познају тежину, драму ствари, али и оно светслости што те ствари поседују. Једино они гледају и дишу на овоме свету. Говорим о малом, расутом, стаду, које није сачињено само од оних људи што пишу, сликају или што важе за естете и уметнике. Реч је само о оном простом човечном бивању на свету. Јер рећи поетски бивати на земљи и човечно бивати на земљу, у бити је, једно те исто.

Ове изванредне увиде Кристијана Бобена о петском бивању на земљи можете проширити созерцањима Дејвида Вајта о додиру живота, Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним, или Роберта Јуароза о дубинама поетског твораштва, а онда се свакако вратите Бобену и његовим надахнутим редовима о лепоти живота, о љубави, доброти и писању, о светости или пак о вечној књижевности. 

Кристијан Бобен о љубави, доброти и писању

Размишљајући о томе зашто је добро неименовати љубав, Дејвид Вајт је записао: "оно што је вредно љубави не жели да буде ограничено уским међама именовања. На много начина, љубав је нас већ именовала и позвала, пре но што смо и сами били кадри да о њој проговоримо, пре но што смо и успели да нађемо праве речи или разумемо шта нам се догодило или наставља да нам се догађа: позив за најтежу уметност од свих, волети без именовања." О томе да ли се осећајност још увек може сагледавати као она која је својствена подручју смисла и осећања уписаних у трајње, писала је Клодин Ларош нагињући се над савремени феномен ишчезнућа осећања.

Кристијан Бобен (24. април 1951), један од најдубљих савремених француских књижевника, негативно одређује љубав тако што за љубав каже да она није жртва. Међутим, у књизи Светлост света, преведеној на српски језик и објављеној у веома лепом и са пажњом осмишљеном издању Себаситијан Преса, на питање шта љубав јесте, даје следећи одговор: 

Љубав то је када се сви опиљци мисли устреме ка срцу другога као према каквом магнету. Када волим бивам у сопственом животу као у каквој причи из које би наједном нестао: сву пажњу би ми одвукао онај други. Налазим се пред добротом као пред хијероглифима  пре појаве Шамполиона. Гладан сам доброте. А доброта је тако начињена да што је више имамо то је мање имамо. Њу покушавам да дешифрујем на лицима људи. Један лик заиста људски уједно је и најлепши папир и најлепше писмо на свету. Пишући ја у ствари само копирам оно што је написано. Међутим, понекад бива страшно открити нечије лице. Не крећемо се некажњени идући кроз свет или ка небу. Развратан живот се увек оцртава на лицу као на каквом воску, оставља за собом масан траг. Док живот натопљен духовном снагом лицу даје својеврсну транспарентност и јасну светлост. Носимо властито лице попут какве књиге: слика (тело) је са леве стране, а текст (душа) са десне. Обе стране чине истоветну књигу са истоветним насловом. Уколико смо били дете на овој земљи, уколико смо у срцу носили наду коју ништа није могло ишчупати - попут девојчице толико радосне да срце носи у очима, попут каквог кликера, онда смо, па било то само и из далека, опазили оно невидљиво којем се поједини писци само понекад успевају да приближе. О свему на овој земљи одлучују људи, али доброта наступа само онда када једна особа одлучи да се избрише. Ето због чега се не интересујем за ремек дела сликарства или књижевности. Ја волим оно што други остављају. Као ову реченицу Вилијема Блејка: "Не постоји ништа веће од тога до пропустити другога да прође испед нас." Ради се о томе да се кроз самозаборав ради другога свету врати онај ваздух који му толико недостаје. На рођењу нам Бог даје једно танко уже. За неке је то уже од памука, за друге од вуне, за треће од злата. Када се оно пресече маказама болести, уколико је реч о вуненом ужету онда смо заиста изгубљени. Румијево уже је сво од рубина и оно обасјава све што га окружује. Невероватно је крхко, али апсоутно несаломиво. Доброта је идентичне природе. Доброта, то је као да пронађете дијамант у гомили стаклераја: оно је нешто непојмљиво. Немогуће је знати одакле долази. Пада с неба. И то је оно што је неразумљиво. Доброта је непоправљива колико и злочин. Она све мења, чак и природу времена. То је сусрет са неким ко је савршено жив. Понекад, опазио бих некога ко стоји у сред живота као у доброти. Понекад, неко се задеси управо тамо где небеске Славе почну да пљуште са неба. Оне падају на њега и то све постаје једним савршеним чудом.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Дејвида Вајта о храбрости, Бертран Вержелијевим о бивању срећним, а онда се вратите Кристјан Бобеновим мислима о светости, вечној књижевности и лепоти живота. Свакако препоручујемо читање књиге Светлост света у целини, као и недавно објављену, у преводу на српски језик, књигу Различити предели неба.

Кристијан Бобен о светости

Размишљјући о тајни бивања на земљи, тајни међуљудских односа и у вези са тим о тајни сродних душа, Џон О'Доноху је о светости забележио следеће: "Бити свет значи бити природан, бити благонаклон према световима који у теби траже равнотежу." То је онај исти свет за који је Ети Хилесум, сагледавајући га кроз огледало смрти, записала да мора сићи из ума у срце, како би се истински проживео; проживео на начин на који се он блиставо преломио кроз објектив Едвара Буба и перо Кристијана Бобена, који су уједначеним даровима проговорили о његовој лепоти.  

Кристијан Бобен (24. април 1951), француски писац и песник, размишљајући о светости одлази још даље, још више, још дубље, понире у оно што око ње остаје из домена неизрецивог и записује:

Идеја светости. Идеја светости није идеја. То је нешто што пролази и у том пролазу отвара пут. Попут струјања пролетње светлости. Звончићи ђурђевака пале се као да смо притисли прекидач; очи цвећа су осетљиве. Светост је та струја која, пошто се дотакне душе, остави је опчињену. Пролеће космоса. Први бал атома. Запад је поверовавши у то како је докучио шта је то светост, затворио је у кавез воштаних груди неколико мушкараца и жена. Међутим светост је опште добро свих. Она се може окрзнути и мисли каквог криминалца. Она је најпре из домена живота, а тек потом из света религије. 

Који адолесцент није, макар и на секунд, био ошинут сном о невиности; уздигнут крилима душе ка сунцу? Целог живота, у њему ће остати траг те муње: спржени део душе, део у који свет не залази, па чак ни мисао. Јер светост није нешто што се да мислити. Она је присни непријатељ апстракције. Она је саткана од радњи, гласова, истанчане науке тишине, научене у друштву цвећа или током каквог дугог часа жалости. Рај суза прикрива осмех, попут стабла иза ситне завесе кише. 

Светост је оно што нас спречава да постанемо лешеви пре времена. Чак је и њена носталгија делатна. Осећај да бисмо наједном могли оживети - волети, помагати, лутати, изгубити. Запад је од својих светитеља начинио шаку чудних, бледих мушкараца и жена. Исток о томе зна много више од нас. Његови светитељи су лепезе што плешу. Руми је светитељ - ако ни због чег друго онда због тога што се томе што јесте подсмева. 

Дешавало ми се да понекад у очима људи опазим торжествене несреће. Литице које се обрушавају. Небо у плаветнилу креде. Океан светости продре - ух, само на секунд - да скрши њихова убеђења са пратећим стрепњама. Опазимо то у очима мајки када посматрају властиту децу - благост их шири. Можемо ослушнути у смеху љубавника и у шапату цвећа, том прашењу поља молитвом. Само је једна ствар неутољено жељена. Није реч ни о каквој ствари, већ о палати разапетој у ваздуху. У њу ступамо срцем, животом, смрћу. Мислите шта год желите. Ја, ја више не мислим. Ја посматрам светлост која прави жур на тераси. Пролеће у сред јесени. Осмех из другог света. Слава бивања живим и напајања одсутних. Јер светост је жедна. Веома жедна. 

Ове чаробне редове можете обогатити Џон О'Доноховим размишљањима о молитви или пак о аскетском животу, а онда се вратите Бобену и његовим надахнутим редовима о лепоти живота и о томе зашто љубав није жртва. 

Кристијан Бобен о вечној књижевности

Просто због тога што је неодољиво са вама делим размишљање Кристијана Бобена о ономе што он назива "вечном књижевношћу", а под чим подразумева: митове, бајке, поеме, легeнде, молитве,...

Редови који следе записани су једног понедељка, 24. фебруара 1997. године.

Вечна књижевност – бајке, митови, легенде – на земљи се појавила са првим људима. Она им је омогућила да бораве на земљи и не умру од зиме. Ватра и глас приповедача настали су истовремено, пружајући исту топлину и држећи дивље звери на одстојању. Мора бити да је вечна књижевност настала овако: неко се наднео над неким ко је патио и почео да му приповеда легенду о почетку, о вихорима кончине, о карневалу богова, и гласом што измишља, промолио мало светлости кроз свеопшту тмину. Вечна књижевност је већ била ту, целовита, у оно време када су људи осликавали пећине шареним фантомским призорима коња. Појавила се истовремено са страхом који је по први пут ушао у људску душу кроз прорез на кожи: код ловца којег је змија ујела за пету; кроз дечије очи блиставе од врућице; жену што губи крв лежећи на самртној постељи; сликара бизона који је у међувремену ослепео; стараца промрзлих стопала. Вечна књижевност је најстарија позната медицина на свету. Пре но што се спустила на глинене таблице, прочистила је гласове, умирила душе. Она то и данас чини сваки пут када се мајка укочена од умора нагне над дете и исприча му причу, отпева песмицу. Никада није било истинске разлике између речи и писма. Писмо је млађа сестра речи где један човек, крећући се из своје самоће ка самоћи другога, насељава простор између ове две самоће Млечним Путем речи. Оно што нам се обраћа јесте оно што нас воли. Реч лишена љубави је глува, без последица. „Не умем да ти говорим, дакле убијам те“: Љубав је напор да се иступи из те природне смрти свакога сваким. Љубав је та елементарна благонаклоност којом се једна самоћа може обратити другој самоћи и, уколико затреба, испратити је и кроз сами мрак. Не желим да патиш. Не желим да ти се поглед изгуби испод тешке завесе крви. Слушај. Слушај ме. Пажљиво слушај сваку причу, свако име њеног лика. Не желим да умреш и за тебе развијам свитке вечне књижевности – бајке, митове, легенде, романе, приповетке, поеме, молитве. Венера, Ева, Ифигенија, Беатрича, Федра, Ана Карењина,… - небројено је мноштво болничарки што на први позив иступају из вечне књижевности. Благотворна је вечна књижевност и тај начин на који нам се обраћа тихим гласом, жуборећи. Чаробно је веровање око којег она лучи своје приче, попут бршљана што се обмотава око дрвета: све док нам се неко обраћа, умрети је немогуће. 

Штиво можете допунити изванредним Бобеновим размишљањима о томе зашто љубав није жртва или пак о лепоти живота. А надопунити се да и Џон О'Донохуовим редовима о човековој чежњи за припадањем.

Кристијан Бобен о томе зашто љубав није жртва

Шетајући кроз алеју пролећем набујалог дрвећа, у разговору са списатељицом Жудит Бруст, Кристијан Бобен (24. април 1951) бележи следеће:

Када сам био мали, Жудит, био сам заљубљен у Госпођу Морсоф. Госпођа Морсоф била је хероина Балзаковог романа "Љиљан у долу". Та дама, имала је чудно име. У њеном имену садржана је "смрт" (мор) и "изузев" (соф). Позната ти је прича: удата је, има двоје деце. Упознаје млађег човека; заљубљује се у њега и на крају се жртвује. Више се не сећам тачно због кога: вероватно због целог света. Због деце, због младог човека, и зашто да не - због мужа. Укратко, Госпођа Морсоф умире. Умире због љубавне чежње. Љубећи љубав. Уколико бих је данас срео - данас када сам нешто старији - рекао бих јој следеће: Не жртвујте се, Госпођо. Не жртвујте се ни због кога. То није услуга коју бисте имали било коме учинити. Ни за кога се не треба жртвовати. Заиста. То је исто што и затворити га у процеп своје смрти, у подруме Ваше туге. Нежно бих јој обгрлио рамена - волим ту блискост са незнанцима - и рекао јој: хајдете да се мало прошетамо улицама, ваздух је тако благ, купите ову хаљину, она ће Вам савршено пристајати. Научите да себе мало више цените; приправите себи лепши пријем. Љубав није жртва. Љубав је дар. А шта можете некоме подарити уколико изгубите радост живота? И са тим бих оставио Госпођу Морсоф. Вратио бих се кући и исписао неколико страница о њој. Дао бих им назив "Комадић који недостаје". На пример. Чудан аватар мојега штива: временом сам од Госпође Морсоф запамтио само "изузев" (соф), али не и "смрт" (мор)... Што ће рећи, Жудит, сасвим си у праву: оно што мислимо о љубави нема апсолутно никаквог додира са љубављу. Уопштено говорећи, оно што мислимо ни по чему не улази у сам наш живот. Живот измиче - било одоздо били одозго - свим нашим промишљањима: он је увек или глупљи или генијалнији од сваке наше мисли. Не знам тачно ни шта сам мислим о љубави. Час мислим једно, час мислим друго. Тренутно сам спокојан - крећем се ка вечности. Крајичак чипке, четврт жипона можда ће вратити ред, тј. неред, у ово мирно царство мисли. Видећемо. 

Са своје стране само могу да додам: Срећно пролеће!

Са Кристијаном Бобеном и Едваром Буба о лепоти живота

Жив сам.

Жив сам у тренутку у којем записујем ову прву реченицу и ви сте живи у тренутку у којем је читате. Уследиће други тренуци све до оног када више не будем могао записати следећу реченицу нити је ви будете могли прочитати.

Тим речима започиње величанствена ода лепоти живота исказана речју и сликом Кристијана Бобена (24. април 1951) и Едвара Бубаа (13. септембар 1923 - 30. јун 1999), у изваредној монографији која носи назив Дај ми нешто што неће умрети.

Монографија сабира неких седамдесетак изузетних црно-белих фотографија чувеног француског фотографа и новинара, Едвара Бубаа које прати текст француског писца Кристијана Бобена. Једног дана је наиме једна девојчица затражила од Едвара да јој да нешто што никада неће умрети. Свака од фотографија приказаних у овој књизи представља одговор овој невероватној молби. Осврћући се на њу Кристијан Бобен, као узгред, примећује: ”Ово је једини начин да се на њену молбу адекватно одговори: превазилазећи њену молби дајући много више. Дати само онолико колико треба, није давање”.

Фотографије приказују једноставне сегменте живота који на њима, у игри светлости и сенке, тако снажно пулсирају да су живљи и од самог живота. Истргнути из тренутачног пребивају у вечном и уводе у вечно. Лепоту вечног тренутка. Толико су живи да су снагом своје живости пробили ограничења временског подвајања. Узводе у живи живот. Оприсутњују живи живот. Чине нам га блискијим и могућим; онај живот о којем тако инспиративно говори и Паркер Палмер пишући о проналажењу властитог призвања.

Изванредне фотографије се попут светлости деликатно спуштају на текст Кристијана Бобена. Не постоји лепши спој лепоте. Бобенов језик је језик вечности, јер је језик изванредне пажње и неутољиве љубави. 

Жив сам, живи сте, Буба је жив. Ова књига осим овога нема ништа друго да вам саопшти. То је добра вест, чини ми се. Она је данас тачна. Свежина овога данас никада неће бити помрачена, ма какви догађаји за њим уследили.

Волим те. Волим те и у тој љубави цвета најлепше виђење тебе, призор у којем си слободна; призор белих чаршафа и бистрога неба. Не улазим у ту слику, љубави моја, и никада и нећу ући. Ти си сама, слободна да спаваш, да се смејеш, па чак и да нестанеш. Гледам те. Волим те и волећи те, видим те у животу твог белог облака, у нежности овог живота који ти је пришао и којем ћеш једино ти спознати окус. Волим те и због тога те и видим и ти си слободна у том погледу.

О Едвару Буба Кристијан Бобен каже:

Буба тако проводи време поздрављајући жуту светлост свуда по мало по свету. Поздрављајући овај живот који се, из часа у час, спрема да нас напусти, јесте одраз његове учтивости. Пријатељство тог поздрава ову земљу чини нежном при корачају, за сан лаком.

Због тога што је фотограф, не би требало замишљати да је Буба са фотоапаратом у рукама у опсесивној потрази за следећом сликом. Треба га замислити голих руку, дремљивог попут мачке на седишту воза који прелази Русију, на задњем седишту жутог аутобуског седишта на улицама Бразила, или на јабука зеленој столици Луксембуршког парка. Притиснути дугме апарата нема ништа бог зна шта страшно. Оно што је тајанствено, нији оно што радимо, већ оно што се суздржавамо да учинимо - овај непокретни живот којем је наш активни живот само један помало бучни параван. Одатле све долази. Све излази из тог тихог времена, из тих занемарених часова и из тог беличастог живота. Све одатле излази као ђаво из своје кутије - правда, лепота и љубав.

Буба и ја имамо једну додирну тачку: он је више пута направио круг око света, а ја никада нисам изашао из своје собе. А при томе видели смо исте ствари и исте људе. Када гледам његове фотографије, стичем утисак да напокон добијам вести од самог себе, добре вести добијене из иностранства. Доста времена могу провести пред сваком фотографијом. Немам тако често прилику да се са самим собом сретнем. 

Лудост мајки, осмех сиромашних, стрпљивост страдалних: њихова лица која Буба милује јесу племићка лица. Без те светлости коју нехотице пружају онима који им се приближе, не би било ничега да се види на овоме свету, не би ни било света. Ови људи за собом готово никада не оставе траг. Њихово велико дело је свакодневица опора и неизбежна. Оно се свако вече брише и свако га јутро ваља изнова отпочињати. Њиховом храброшћу да живе они помажу животу да издржи - једноставно издржи. Рембоова и Ван Гогова платна су само копије ових људи. Оригинали су неупоредиво блиставији. Довољно је изаћи на улице или отићи по намирнице у радњу.

Бобен у наставку примећује како прелиставајући странице ове монографије и посматрајући тела и лица људи на њима приказаних ми у ствари и сами узимамо учешћа у Бубеовој потрази за добротом. 

Буба не ”слика” фотографије, он их ”прима”. А јасно спознати оно што се на тај начин прима готово је немогуће. Знање које имамо о некој ствари затвара ту ствар у односу на нас. У примању је кретање супротно: отворени смо за другог и, да будемо јасни, осећамо се изгубљеним. Буба не познаје све оно што види, као што ни ја не познајем све оно што пишем. Оно најбоље од нас долази увек мимо нас. 

У индијанској култури, свако добија име дуго попут реченице; име које исказује његову суштину, његову душу откривену једним потезом. То име се не заборавља. Онај-који-игра-у-пламену. Онај-који-обедује-са-сенкама.

Буба, Онај-који-се-стара-о-невидљивом.

Књиге ме подсећају на неписмене. А фотографије на слепе. Овим последњим знам како бих описао Бубеове фотографије. Рекао бих им: ходајте неколико сати крај обале мора. Слушајте хучање таласа који се изнова стварају, узмите у руке мало влажног песка и пустите га да вам клизи кроз прсте. Та свежина која је само материјална, а која при томе весели срце, јесте Буба. 

Обилазећи једног фебруара Бубеов атеље, Бобен је записао следеће размишљајући о тренутку који фотограф бележи:

Постоји само први дан, одувек је на свету постојао само први дан, што ме је подсетило на једну књигу из XIX века, један стари катихизис који сам пронашао у архивама једног музеја, каталог питања и одговора. Питање је било: за колико времена је Бог створио свет? Одговор је гласио: за трен ока. 

Изашавши из атељеа отишли су у шетњу на острво Сен Луј и сели у неки од паришких вртова. Тада је Буба упитао Бобена да ли верује у Бога. Одговоривши му да верује, Бобен је прснуо у смех, а за њим се и Буба грохотом насмејао. Онда су се обојица утишала:

У врту није било готово никога и имао сам утисак да се ваше слике једна по једна спуштају попут несташних птица. Без муке су се држале на овом сићушном јутру земље. Ваше слике и моје књиге, оне већ написане и оне које су тек имале да настану, све су се држале пред нама. Неколико тренутака нисмо имали више ништа да усликамо нити да запишемо. 

И заиста, драги Буба, никада ништа нисмо ни имали да радимо - само да чекамо, само да пуштамо, само да се смејемо. Ето. Љубим Вас, Кристијан (1995)

Шетњу можете наставити са Момчилом Настасијевићем кроз француски језик и културу или пак уз песнике и дивне илустрације Алена Булдујра, или пак сести у паришки кафе са Димитрисом Ноласом.