У васкршње јутро са Жаном Грожаном

Франсуа Касинжена Треведи је размишљајући о речи која васкрсава забележио како "слобода говора, или барем оно што већина углавном површно под тим подразумева, у својим редовима броји веома мало служитеља." Онај који лепотом и снагом своје речи покреће универзуме и представља оваплоћење речи која оживотворава неизоставно јесте Жан Грожан (21. децембар 1912 - 10. април 2006).

Врсан познавалац латинског, грчког, јеврејског, арапског, своје перо умакао је у светописамске и коранске списе - у сама изворишта људског духа. Из њих црпећи блиставу светлост торжественог познања које би потом несебично наливао у кратке приповести од којих посебним жаром гори, а не сагорева, његов Месија. 

Ако сте се икада запитали каква се тајна збила у рано васкршње јутро, нико боље од Грожана вам то неће дочарати. Чаробњак као да је своју реч извукао из саме нити тог васкршњег праскозорја и записао:

Исус је ходао под звезадама. С предострожношћу се изнова прилагођавао живљењу. Још увек се искључиво кретао међ' гробовима чији пролазак би подизао уснуле. Ма колико да су за живота били неважни, сада су собом носили богатство  искуства бродолома. Устајали су спремни да му буду поворком, међутим, он их је благонаклоно отпуштао, препуштајући их васкрсењу. Многи по старој навици или из жеље да се врате својим удовицама и сирочадима пожелеше да оду до града, но капије су биле затворене, а они иако могаше проћи кроз зидове, на то се не усудише. У превојима душе чуваше поштовање према материји и беспослено луташе дуж рушевина. 
Исус се кретао под сазвежђима која се никада раније тако споро не окреташе. Сетио се ноћи у којој је молио Бога међ' маслинама, међ' које су га Римљани довукли, везаних руку, пред папу јудејског, тада су звезде ужурбаније мањале положаје. Беаше то други свет, без тренутка, а сада је тренутак био огроман. Знао је то чим је сео на гробну плочу да развеже завоје. Зебња је за собом оставила развезану душу. Иступио је из таме како би ступио у ноћ. Прекорачио је уснула телеса чувара које је јеврејска цика извикала од колонијалне кукавице, ослобођен журбе. Наслућивао је да је живљење било само словесном авантуром у односу на жестину оживљавања. (...)

Исус препознаваше мирисе цвећа којих се ножним прстима дотицао у тмини: пролеће изаткано ни од чега, тајанствених љубичица, осамљених зумбула, младица самобајки. Јуче то беаше празник у граду и смрт, али чим време постане свакодневицом, живот који празници узмуте изнова гране и Исус се на све изнова привикавао. Но, оно што није волео био је метеж. Како му је душа задобијала пространства, приговарао је себи што се исувише тромо подигао из мртвих; што није сачекао категоричнији императив. Вратио се да посложи погребне завоје које су Јосиф и Никодим позајмили његовом телу. Замота завоје, сави покров, одложи га са стране да послужи неком следећем и остави широм отворен гроб чији је праг прекорачио. Уочио је како више нема бог-зна-шта да учини и да је смрт изгубила на значају. Тада мрачни дан поче да руди на магловитом небу.   

Исус који се удаљаваше дуж гробница ометао је корњаче у грмљу. За леђима је чуо чаврљање жена које су дошле да одају почаст упокојеном. У граду, мушкарци су кретали пут винограда и тржница, и све га то много не узбуђиваше. Бог му је остајао невидљив. Узалуд је очи подизао бистроме небу. Би му непријатно међ' притворно живима, оличењима неподношљивог одсуства. (...)

Пошто се изнова вратио гробу, пустио Петра и Јована да оду, сусрете Марију Магдалену и са њом проговори и рече јој:

"Удаљи се, кћери моја. Живот вечни није република другова. Рат се наставља, могли бисмо рећи тек почиње, јер партизанство скупље кошта но што ишта користи. Сада је час или никад да се по сваку цену нађе Бог. Немамо више времена за траћење, треба докучити Божију безбрижност, али наравно, уз помоћ уздржања. Не дотичи ме се, још нисам завршио. Иди само реци браћи мојој да идем да се улогорим пред лицем Бога мојега (Бога вашега), да запоседнем Оца мојега (Оца вашега)." И Исус више не беше ту.

Речено можете допунити изванредним редовима Пола Рикера о вечном животу, а онда се вратити Жан Грожану и његовим мислима о Јонином знаку и о Пилату и пилатовском у нама.

Жан Грожан о Јонином знаку

Прича о Јони вам је вероватно већ позната, али начин на који је препричава Жан Грожан (21. децембар 1912 - 10. април 2006) тај чаробњак писане речи, садржи у себи нешто равно чуду. Грожана је немогуће препричати а не упасти у баналност; њега, за којег Кристијан Бобен каже да подсећа на Рембоа са Абеларовим знањем. ”Код њега, каже Бобен, препознајем онога који је размишљао десетинама векова и који нам је у несебичној љубави даровао само најсуптилнији цвет мисли штедећи нас свега сувишног”. Као и Бобен пред лепотом и дубином појединих његових реченица пожелимо да аплаудирамо. 

Већ смо имали прилику да се осврнемо на његову кратку приповест о Пилату. Овом приликом ћемо издвојити неколико чаробних момената из кратке приповести под још краћим називом Јона.

Јона је постајао модерним човеком, не толико по достигнутој брзини колико по ужурбаности. (...) Будућност је пре просторност него ли трајност. Она је непрорачунљива просторност попут мора на којем сви путеви постају могући. Јона је изабрао будућност као што бирамо да одложимо бирање. Будући да не знамо до чега ће довести наши избори сва врата треба што је могуће дуже држати отвореним. Јону је одликовао кукавичлук ослањања на будућност. Своја данас бацао је у јаму попут отпадака, јер тек пошто би их загризао у устима му је остајао окус већ објављеног. Тако да је Јонин напредак добијао на убрзању срозавања. Котрљао би се до стења или међ’ дрвећем опијен несвесношћу. У њему су још само дисале распрострањене претече попут полена боровине. Насртао је на слободу са мноштвом избора. 

*

Јона је говорио: Мој народ је једно прекјуче, а мој век је једно прекосутра. Мој народ верује да пророкује, али он остаје зазидан у своја убеђења, док мој век наслеђује само оно што упропасти. Али најнезнатнији дашак Божији вели души: Данас. Чак и записан глас Божији устаје са странице да би души рекао: Твој дан је мој дан.

 *

Једно јутро небо се мало разведрило. Чинило се као да се небо сећало Јоне под условом да се Јона удаљио од рођења и да је издао властите снове. Да, Јона није имао ништа против тога да изда снове под условом да је за то имао подршку неба. Уосталом када смо са небом, оно што издајемо није ништа. 

Једног јутра лишће је пожутело и већ сутрадан дрво се сасушило. Ноћни ветар однео је лишће. Овог пута Јона је заиста пожелео да умре. Јона је остао под сасушеним дрветом не обазирући се више на сенку. Осећао је како у њему куља врућица и љутња, али ни помислио није да се врати у колибу. Испружен на земљи чуо је само куцање властитог била. Није чуо како се небо набира простором попут свилене заставе, попут барјака његовог Бога над његовом ожалошћеношћу. Млађани Ниневљани су охрабрени, пришли и упадљиво сели на границе Јонине територије. Поједини међу њима су прилазили и ближе са сузама у очима. Њима су се придруживале девојке говорећи им: Оставите га, сматрао нас је сувишним, е па и његово дрво је изгледа било сувишно. Говориле су им: Било му је неприхватљиво да сви будемо пророци. 

- Чији пророци, уколико више нема сељака?

- Пророци себе самих, што и није тако смешно.

- Можемо ли аргументовати против себе самих?

- Аргументација је игра којом се играју владари. Да ли је ваш Јона аргументовао? Реч није ништа уколико није парабола. Она само окрзне и на сам њен додир падају рекламе.

Момци су се на крају удаљили, али су их девојке и даље вукле за рукаве не би ли се удаљили још више. 

Тада је Јона начуо до тад непознату тишину, као да су и небо и земља обуставили дисање, као да се иза брда више није налазила Нинева. Чинило се да људи више не постоје и да је Бог отишао. Мора бити да је Јона сањао. Ниневљани су били примитивци и нису разликовали лево од десно, заглибљивали су се у безсадржајност. 

Тако, рекао је Јона. Устао је. Осетио је жеђ какву до тад никада ни замислити није могао и био је жедан те жеђи. Са лукавошћу бедуина шуњао се клисурама. Задесио се на сред поља. Више није знао куда да се дене. Ветар је збуњивао детелину. 

Јони се ветар обијао о лице. Прсти ветра увлачили су му се у косу или су му додиривали рамена као да би му указали на неизвесност шеве. 

Нешто даље јабуке су падале на ароматично биље. Опало лишће се подизало под каљачамо школараца. Дечаци и девојчице медресирали су на вратима октобра. У мирису мастила и креде почела су поједина предавања. Сви прозори су били широм отворени, јер је ваздух и даље био топао. Чуло се пачије понављање: Све је могуће, али све није на корист. 

Јона је напредовао као што напредујемо у читању какве књиге. 

Нагнуто, усмрћено сунце позлаћивало је зидове које је кршило, бакром је прекривало лишће које су уморне гране надносиле над плотове. Сунце је тражило начин како да уђе у школу, седне за клупу и прелети страницу.

Да ли је то био предокус јесени која је својевремено изменила Ниневу? И Јона је пожелео да научи једно ништа које би било све. 

Осетило се подрхтавање вела: живи. Они који су живели и даље живе; они који су живели имају ту смелост да живе. Јона је лаганим великим корацима прелазио дневне часове и ноћна бдења. Живео је одушевљеност блискости. Бог других налазио се на вратима његове душе, у одајама његове душе. 

Бденије је толико дуго трајало да је Јона напокон ступао у врт Божији, у данашњицу Светих списа. 

Јони се прохтело да се успне на висораван поред које је пролазио. Тамо је пронашао све постојеће зналце света, од оснивача праисторије два плус два до коначног проповедника x=y.

Ови угледни људи се нису одреда доследно понашали. Један философ нападао је Буду кроз чије оборене капке је цурило презрење, док је гестикулирајући стратег настојао да убеди правника који је грицкао нокте. На другом месту се један банкар лактовима погађао о ширини простора чију висину није достизао, а на другом је један уображени економ прекоревао политичарку која ничим није прикривала своју женску агресивност. Нешто даље, свирач китре запостављао је своје жице како би ударао по сликаревој кутији који је одсутно џоновима дробио боју по плочицама. Тамо даље се астроном подсмевао историчару који се подсмевао психологу, док је теолог исправљао тијару коју му је поветарац упорно кривио.

Један млади човек сео је на сред висоравни као да је био једини ученик свим овим учитељима. Тада му је стари вртлар из Дорна пришао и пред ноге положио ружу, што је помало изненадило учитеље, но младић је јасним гласом рекао да има питање и сви су намах усредсредили пажњу на њега, јер је свако унапред знао да ће му одговорити.

Јона се са вртларем сакрио за ревер учењака и чуо оно што је младић упитао: Молим вас, учитељи моји, можемо ли знати шта је то Јонин знак?

Одговори су одмах постали конфузни. Говорило се о устајању из мртвих и о укидању државних привилегија. 

Питање бачено под ноге мудрацима спотицало их је једне од друге. Чуло се звецкање првосвештеникових звончића и лихварских ланаца. У младићевом погледу зрака ироније се борила са сенком туге.

Јона је разумео да се са овим његова улога окончала. Оно што је вољно или невољно проживео постало је знаком који је сада требало тумачити. Младић се вратио у село да размиша о знаку.

Једног дана и сам ће окусити Јонино идење у правцу и противно правцу све док се не сручи на плажу света који нема друге приче до свачије приче. Но Јона је већ сав био обузет душом онога који га је бирао себи за обележје.

Препоручујемо читање књиге у целини, а прочитано можете обогатити Грожановим размишљањем о Пилату и пилатовском у нама или пак Франсуа Касинжена Треведијевим мислима о Речи која васкрсава.

Жан Грожан о Пилату и о пилатовском у нама