Момо Капор у част усмених књижевника

"Све док нам се неко обраћа, умрети је немогуће", забележио је Кристијан Бобен созерцавајући величанствено надахнуће којег је носилац вечна књижевност. Сличног става био је и нама савремени, а ванвремени Момо Капор (8. април 1937 - 3. март 2010) пишући о посебној врсти усемних књижевника унутар корица које уоквирују његову изванредну и пажње вредну књигу Исповести. 

Размишљања о значају усмене књижевности започиње следећом опаском:

Многи учени људи сматрају да је усмена књижевност престала да постоји са Гутенберговим открићем штампе, па тадашње усмене књижевнике погрдно називали кафанским интелектуалцимам јаловим духовима или једноставно - промашеним људима.

Но ови књижевници су управо супротност томе, они су "со Београда", ти људи који су своје књиге исписивали по столњацима и салветама, а уместо у корице увезивали их састављањем столова или их можда попут паришког побратима Жан-Мари Кервича хватали у лету, који је у једној од њих забележио: "ја не пишем, ја се шетам са оба своја срца у двама ми рукама попут кофера духовности."

Једино је њима, овим усменим књижевницима, полазило за руком, бележи Капор, да се

довину до неслућених висина чистих литерарних чуда у једном блеску, док су летели за својом плавом птицом говорећи у дим, без страха од подозривог мишљења јавности, без бриге за сопстеном славом, неспутани интерпункцијом, без тегова одштампаног слова око ногу, неукоричени и ослобођени свирепих граница маргинем док су им фусноте летеле око лампе. 

Једино су они, наставља Капор,

расипали дарежљиво свој таленат не остављајући ништа за сутрашњи данм без брига за следећу надељу, први у месецу, за нову годину и све године што стижу, за старост... А када је један од мојих најдражих усмених књижевника отишао заувек са своје излизане столице у углу покрај врата кафане "Код два вола" у Сарајеву, чинило се да недостаје најмање две хиљаде људи.

Ти трагачи за речју која васкрсава о којој је тако блиставо лепе редове срочио Франсуа Касинжена Треведи, 

посејали су отровна зрнца свог заразног духа - шарм расипника којима није до уметности, те дечје игре којом се играју одрасли; нису давали и пола луле дувана да стекну углед у улици, граду, да добију пензију, одликовање или награду за животно дело. Презирали су признања, уметничко лицемерје, дрхтање над пламичком успеха, а више од свега  - хијерархију у уметности на коју никада нису хтели да пристану, причајући ноћима и ноћима смешне случајеве најпознатијих људи, свлачећи их са њихових мермерних постамената, топећи заразним смехом бронзу од које су били изливени њихови споменици.

За све оне који су попут Моме Капора имали прилику да се огреју о реченице ових духовних горостаса у помоћ призивамо Капорове редове:

Знате, Лена, рекао сам, понекад желим да им се захвалим за све шта сам чуо од њих, за све оне давне ноћи пуне маштарија и вина, али не знам ни кад су се родили, ни када умрли, ни шта су били по занату, сем што су умели да говоре као нико после њих. Иза њих су остале сако речи погубљене по ноћобдијским годинама, расејане по нама који марљиво записујемо и исписујемо њихове звездане трагове.

Прочитано можете допунити изваредним редовима Кристајана Бобена о вечној књижевности, Франсуа Касинжена Треведија о речи која васрксава или пак Жан-Мари Кервича о лутајућој књизи. Књигу Моме Капора Исповести. Аутографски роман, препоручује да прочитате у целини. 

Жан-Мари Кервич о писању поезије

Попут Рилкеа загледаног у даљину белине странице, тако и Жан-Мари Кервич (1952), песник, мислилац, широке душе попут небеса, у свом нестварно лепом Јеванђељу једног циганина, износи мисли над којима човек застане, зажмури и отпутује далеко. Зар и може бити другачије када вас за руку ухвати човек циркуса, путева и игре. Човек којег је из понора подигла и нимало лажно оживела Реч која васкрсава о којој тако дубоко пише Франсуа Касинжена Треведи. Како за себе каже: "неписмен", он својим редовима преврће редове библиотека "писмених". 

Над белином странице, записује следеће редове:

Како је чудна белина странице: без живота, њоме наједном пролазе номади мисли запаливши ватру реченица. Јесу ли они песници? Не знам, али страница је обрадована овом ненаданом посетом, јер углавном је употребљавају како би њоме пренели тужно корисне ствари. Поносан сам и сам што пуштам прсте да прелећу страницом као да су клинци који лете пољем. Номади мисли подижу шатру на страници и она постаје принцезом пред чијим ће се ногама поклањати великани света. Овде, страница бива позвана на празник поезије, најситнијих детаља који веселе срце. Сви се смештамо око реченица, под небом црних очију, и простом свећом као јединим осветљењем. Јасно је да овај тип вечери не привлачи много мојих савременика, али боље је тако јер поезија није одевена за гала вечери. Понекад изабрана страница одбије да постане књигом и да се преда световном читаоцу. Тада утихне у рукама вечности.

Попут Џона О'Донохуа који размишљајући о молитви подвлачи како не би требало подвајати молитву и живот, тако и Жан-Мари Кервич записује:

Сваки пут када уђем у караван, имам осећај како ме Бог чека. Он је од моје приколице начинио себи склониште. Гледам свећу и воштане јој сузе које се сливају свећњаком и осећам његово присуство. Неприметно очима тела, али не и очима душе, снажно је и испуњава цео простор у којем се налазим. Нисам сам, знам. Бог постоји јер без њега био бих само тело. Тишина је његов саучесник, попут слуге наспрам господара. Патња је старо перо које је искористила рука каквог поете. Препознају се трагови његових пристију. Гледам своје руке: вене указују на њихово старење. Једна рука придржава перо, а друга страницу, Попут два старца, рекло би се да су обе одане молитви.

Прочитано можете допунити размишљањима Џона О'Донохуа о молитви, Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним или пак Роберта Јуароза о дубинама поетског твораштва. Потом се свакако вратите редовима Жан-Мари Кервича о лутајућој књизи. Јеванђеље једног циганина препоручујемо у целини.

Кристијан Бобенова ода животу што пролази

Пол Рикер је размишљајући о тајни вечнога живота забележио како би то одиста био мит уколико бисмо о њему размишљали само као о нечему после или изван. ”То је најпре, бележи он, једна категорија садашњости”. Реч је о посебном искуству које је за нас пресудно, искуству у којем се ”све сажима”. Искуству вечнутка, који се да спознати не у преживљавању, већ у живљењу у пуном смислу речи, као што о томе на изванредан начин пише Ети Хилесум сагледавајући живот кроз огледало смрти: ”потребно је ослободити се свих уговорених представа, свих слогана, свих утешних идеја; потребно је показати храброст да се од свега тога одвојимо; од свих норми и конвенционалних критеријума; треба умети скочити у космос. Тек тада живот постане бескрајно богат, преплаве га силне благодати, чак и у сред ужаса.”

О понирању у дубине космоса тајне живота који пролази блиставе странице исписује француски песник Кристијан Бобен (24. април 1951) у делу Пролазни живот. Као кроз какве капљице росе, Бобен исијава тајну живота обраћајући се француској песникињи и глумици украјинског порекла, Нели Бијелској. Ово писмо, дуга поема, кратка лучезарна књига изражава идеал писања који је својствен овом књижевнику. ”Ниједна књига, бележи он, не би требало да буде тежа од светлости. Нити иједан спис бучнији од осмеха”. Управо онакав какав је главом и брадом сам Кристијан Бобен. 

Књиге су деца
која утеху доносе одраслима
певушећи им какву мелодију
Попут деце лети
нестрпљиве услед дугих сијести
речи улазе у собу
и вуку нас за руку
плавичасту руку сна
тражећи молећи
да кренемо на купање
Књиге чак и оне најмрачније
уносе живот радост
одгоне тугу
Туга није киша
нити бол нити досада
чак ни жал за изгубљеном љубављу
Туга то је недостајње Бога
као што је недостајање ваздуха или новца
Болест душе
озбиљан недостатак свежине
Туга то је вештица
што се привукла увече
при крају детињства
Она одводи омладину у пустињу
и каже им гледајте
лажне љубави уморне речи
горки хлеб мртву воду и ниско небо
сагледај цео свет
на тебе чека за тебе је
имаш среће
Туга говори о злату
разуму мудрости
Такође много говори о љубави
иако не познаје њено право име
безбрижност

Попут Дејвида Вајта који исписује изузетно лепе и дубоке редове о додиру живота, примећујући како смо ми ”покретачи света, али и они кроз које се свет мора очешати: кроз љубавна искушења, патњу, радост, кроз наше једноставно свакодневно кретање светом”, тако и Кристијан Бобен у наставку овог несвакидашњег епистоларног обраћања Нели Бјелској примећује:

На самом почетку овог писма
мушица је ушла кроз прозор
загубивши се у соби
Сударала се са свиме
зидовима лампама прозорским окнима
губећи снагу и брзину
остајући без ваздуха без наде
Напокон је пронашла
сићушни отвор
одшкринутих врата
и истог трена искрала се
у вечност
пучину широко небо.
Такав сам Нела и ја на овоме свету
попут ове мушице у кући
Губим снагу укус
Посвуда тражим пролаз руб извор
реч пространу попут неба
љубав велику попут љубави
и када се вратим својој самоћи
која није самоћа
која није остављеност заборав
губитак
која је дар пламен
свитање
Да када пронађем своју самоћу
будем попут ове мушице
у тренутку проласка кроз врата
изнова проналазећи изобиље
изнова проналазећи мир и бистрину
ништа немајући пред собом до Бога
који можда постоји, а можда и не
немајући ништа више пред собом
до непатворени цвет живота
погруженог у чистоту ваздуха
Подрхтавање духа
попут веша на штрику.

(...)

Нисмо на земљи
да бисмо куповали ствари па чак ни да бисмо их творили
На земљи смо
да бисмо спавали и с времена на време се будили
и једни другима пружали
беле руке реченице
То је барем оно у шта верујем
и када не бих био оволико лен
написао бих похвалу лењости
кратки спис о непокретности

(...)

У животу никада довољно
не одбијамо
Стално мислимо како смо у обавези
да одемо некуд и кажемо нешто
али то није тачно
много је боље
ништа не рећи и никуда не ићи
остати овде
на самом рубу властитог живота
и старајући се о томе да нас нико не види
исцртати плесни корак
или два.

(...)

Кажемо да нико не може видети Бога
а да истог трена не умре
Верујем да би нам једна секунда
чистог живота
неублаженог неразводњеног
развалила срце
и да је не бисмо могли издржати
Можда се управо нешто такво дешава
са лепотом поезијом љубављу
Изненађени бивамо узнети
пламеном руком
која нас на сву срећу спусти
на наше утабане путеве
даждевњака
Те нам не преостане ништа друго
до да побегнемо
у јарке у жбуње
тамо где је опасност мања
а љубав удаљенија.
(...)

На свету не постоје речи
Постоје само гестови
Проблем доброте
чистоте лакоће
тиме није решен
али је барем пронашао
свој прави израз
Како поступити
да би се доспело до самог живота
Какав гест начинити или не начинити. (...)
Записао бих то не следећи начин
Чистота је начињена од детаља
Доброта од гестова
који не воде великим победама
ниједна их легенда неће упамтити
Реч је о свакодневним радњама
далеко херојскијим
од сваког хероизма
Опрати веш
како би се дете сутрадан
осетило лаким безбедним
у свежем чистом оделу
Чак и ако сутрашњице не буде
у низу дана
Чак и уколико сутра
не види дана.

(...)

У последње време нисам заљубљен
Нела
Барем не на начин на који уобичајено разумевамо заљубљеност
то бескрајно ишчекивање
под великим храстовима крви
у жариштима олује
Ту слатку мешавину
стрепње и мира
Нисам заљубљен само учим
суптилну разлику између љубави
усмерене ка само једној
и љубави
која долази одасвуд
Када смо заљубљени онда смо попут онога
који је благо своје положио
у земљу
Више не спава надгледајући небо
ишчекујући пљусак прибојавајући се града
надајући се киши жалећи сунце
или обратно
ни сам више не знајући тачно
где је он а где његово срце
Када смо заљубљени
ставимо само једну особу
по могућству лепу
у средиште света
А када волимо
љубављу особе
ставимо свет
у срце света
Наравно никада не бивамо сасвим поштеђени
пада
но ипак како је лепо
кретати се свуда
са безбрижношћу оног светитеља
који је ушавши у краљев дворац
скинуо капут и окачио га о
зраку сунца
настављајући мирно даље
као да је тај његов поступак
био нешто најприродније на свету
Да која радост кретати се тако
волећи и не задржавајући ништа
од онога што волимо 

Живети Нела 

Живети дисати певати 

као да више нисмо ту 

ни за кога

Прочитано можете допунити изванредним мислима Дејвида Вајта о додиру живота или пак Франсуа Жулијена о чуду сусрета, а онда се свакако вратите Бобеновим редовима о поетском бивању на земљи, о љубави, доброти и писању, о светости, вечној књижевности или пак о томе зашто љубав није жртва.

Лутајућа књига Жан-Мари Кервича

Постоје књиге и постоје Књиге. Постоје оне вечне књижевности за које је Кристијан Бобен, као нико други, записао да су се појавиле са првим људима и ”омогућиле им да бораве на земљи и не умру од зиме”. Постоје Књиге које су попут слика које је Едуар Буба поклонио девојчици која му је тражила да јој да ”нешто што никада неће умрети”. Таква Књига, зрнце злата, зрака сунца, јесте Лутајућа књига Жан-Мари Кервича (1952). 

Жан-Мари Кервич је рођен у породици пијемонтских цигана са душом широм од небеса. Брат му по срцу, Кристијан Бобен, за њега је записао: ”Босоноги који нам враћа кључеве неба за које смо веровали да смо их заувек изгубили”. И заиста. Кервич не пише, он живи, дише, крвари. Књигу пушта да се сама напише из његове нутрине и ветар је објави.

Ја, Жан-Мари Кервич, у свом јадном бићу, сачинио сам склониште незбринутим мислима. Примам их душом и преносим њихову поруку. Потом заспим под покровом лутајуће књиге. Човек који сам, овде престаје. Седећи на рубу тротоара, попут каквог просјака што пружа руку, мој живот овде стаје. Чему писати како би се, у најбољем случају, постало именом улице која и сама води у смрт? Осим тога, немам више потребу да пишем, постао сам чедом Творевине. Више волим да једноставно живим, да се ничему не надам. Волим не волећи. Не преостаје ми више ништа до да седнем у подножје каквог дрвета и сачекам да се књига сама доврши. Затим, помоћу поветарца, објавиће ме сва четири ветра. Видим како лутајућу књигу односи вода тротоарског канала. Без имена, без наслова на корицама. Упућује ми последњи поглед. Смећар је, потом, хвата вршком лопате и баца у канту за смеће. Свршено је.

Лутајућа књига се овако представља:

Ја сам лутајућа књига; књига без писца. Пишем уз помоћ ветра који ми окреће странице, уз помоћ пурпурне крви листова дрвећа. Ја сам скитња; скитња која све познаје. Наиме, ја не пишем, ја се шетам са оба своја срца у двама ми рукама попут кофера духовности. Државе су се толико приближиле да је теже прескочити бару него отпутовати до Индије.

Његове су речи попут оних за које Франсуа Касинжена Треведи тако уверљиво тврди да васкрсавају, јер су ”међу нама и доводе нас у питање”, ”отпочињу разговор”.

Никада нисам познавао срећу. Пао сам са једне пусте звезде на другу још сувљу. Свикнут сам на лоше вести. На то гледам као на прилику да сачекам ону добру. Сам себе објављујем. Душу примам у поетском салону властите утробе где пацови долазе да ме похвале. Волим да се дивим парчићима стакла, приградском цвећу што извија своје танке вратове кроз ограде градилишта. Нема милости за песнике, нема саучешћа. Ништа они нису видели, а ипак морају описати васкрсење човека, попут њих, прикованог на крст.

Категорија поезија: то је мој књижевни регистрациони број. Једног дана су ми поклонили награду најбољег верујућег књижевника, мени који немам веру. То ме је дирнуло, као да сам освојио играчку на сеоском вашару. Сећам се сестре која је изводила тачку на трапезу и очевог израза лица престрављеног идејом да случајно не падне са свог малог парчета раја и то у ову јадну шатру коју држе два крхка дрвена јарбола и шљунком прекривена стаза са козом што брсти све унаоколо. Кажу ми да није умесно писати о Богу. Али о чему другом бисте да пишем када је Он само писање?

За разлику од Рилкеа помало уплашеног пред белином странице, Жан-Мари Кервич примећује:

Како је лепа белина странице. Као да пишемо по снегу. Као да се какав невидљиви запис овде већ налазио, као каква девојка у белој спаваћици. Но пошто су мисли коракнуле по страници, она се убрзо претворила у блатњаву улицу оивичену којекаквим отпацима. Страница је изгубила своју белину; снег папира се истопио под врелим мастилом песме. Престајем да пишем како бих оставио део простора прекривеног снегом; како бих вас оставио да се дивите хоризонту папира прекривеног снегом. 

Поезија се, према речима Жан-Мари Кервича, не пише, она се живи. А нарочито то важи за лутајућу књигу, која попут њеног аутора има обичај да се на неко време изгуби и да нас онда неочекивано пронађе, као ономад у паришком предграђу Обервилје где ју је

чистач улица помео са јесењим лишћем. Потом ју је покупио, прочитао неколико страница, спусио на зид старачког дома и припалио цигарету са метлом приљубљеном на груди. Овај тренутак читања остарелог чистача улица највећи ми је успех у животу; слава коју никада нећу заборавити.

Нешто се слично десило и онда када је била виђена у Бенаресу.

У Бенаресу, постоје жене које и не знају да су жене и које уместо ципела имају пољупце Божије по табанима стопала. Тај јадни народ не познаје вулгарност среће. Изненада, окренувши главу, опазио сам једну од њих како у рукама држи стару сламнату метлу. Била је то лутајућа метла начињена да чисти отпатке богатих. Хтео сам да је купим, али је жена одбила да ми је прода: благодат се не продаје. Дугачке седе власи украшавале су јој ћилибарска рамена. Понео сам метлу са собом у Париз. Срећан сам јер пластика још није свиме овладала. Међутим, метла је била тужна: искоренио сам једну сламнату душу. Но и ја сам метла искорењеног тела. Можда ћемо једног дана заједно помести наше туге?  

Са Жан-Мари Кервичом и његовом Лутајућом књигом се далеко и дубоко путује. Као са сваком правом књигом. Стога препоручујемо да је прочитате у целини, а прочитано можете допунити дивним редовима Кристијана Бобена о лепоти живота или пак Дејвида Вајта о додиру живота.

Благослов Дејвида Вајта неузвраћеној љубави

Џон О'Доноху је у изванредној књизи благослова исписао светлосне редове о том дубоком општењу са другим кроз молитву, при којој се реч упућује другом кроз Реч која све оприсутњује и чини постојаном потврдом реалности ма како она лепа, тешка, радосна, тужна или потресна била. Благословима као љубећој доброти приступа и Дејвид Вајт (2. новембар 1955) у збирци песама Звоно и кос, са Благословом неузвраћеној љубави.

  

Овим благословом, како подвлачи овај изванредни ирски песник и есејиста, "покушао сам да похвалу узнесем једном од најтежих и најнеугледијих стања: не бити виђен, не бити цењен и засигурно не бити вољен од онога кога видимо, ценимо и волимо". Као што је већ износио у својим промишљањима о ономе шта боли при растанцима, тако и овде Дејвид Вајт истиче како је "неузвраћена љубав то срцепарајуће стање које се не да ублажити, без обзира на наше најдубље наде да их превазиђемо понирањем у увек нова откривења које нам обзнањује дубина наше наклоности". Међутим, како у наставку истиче, сломљеност срце, ипак остаје и онај предео у који, без потребе ретко залазимо, а у којем почива оно светло које нам омогућава да у најинтимнијим пределима наше душе спознамо оно што називамо умећем сагледавања, прихватања и вољења себе. Нека је стога благословена неузвраћена љубав!

БЛАГОСЛОВ ЗА НЕУЗВРАЋЕНУ ЉУБАВ 

Благослов очима које ме не видеше као што сам желео да виђен будем,
Благослов ушима које никада чути неће удаљени бат корака мог стидљивог срца.
Благослов животу који је у теби, а који ћеш проживети без мене;
отвореним вратима које те од сада заувек одводе.
Благослов путу којим ћеш се сама упутити и
благослов путу који те чека са неким другим на њему.

Благослов ономе што о мени никад дознати нећеш у годинама које наступају,
а са тим, и слепом благослову мојих руку ономе ил' оному
који никада неће моћи спознати мене онаквим какав јесам,
а самим тим, благослов нека се спусти и на начин на који
сам себе никада нећу спознати у целости,
а изнад свега, најдубља, најсрдачнија жеља
мог скривеног и неприлагођеног срца
ономе што си ти у себи морала да прикриваш од мене. 

Дозволи ми да будем довољно великодушан и широк
и храбар да ти кажем збогом, без покушаја да разумем;
да те пустим да се упустиш у своје сопствено разумевање,
али са тим да увек останеш у милом средишту,
скривене сенке мог сећања без жеље
да знам ко си била када си се први пут појавила,
ко си била док си крај мене остајала и
ко ћеш постати у слободи
сада када си прошла кроз мој живот и отишла.   

Прочитано можете допунити и изванредним редовима Дејвида Вајта о томе шта боли при растанцима, стиховима Виславе Шимборске и Дејвида Вајта о правој љувави, као и Џон О'Донохуовим благословима. Читање можете наставити и Дејвид Вајтовим размишљањима о додиру живота, храбрости, неименовању љубави, ступању и иступању из тишине. Свакако, препоручујемо да збирку песама Звоно и кос прочитате у целости.

Марко Мартела о вртларевом призиву

Књиге? Служе ли оне само томе да утеше? За Хермана Хесеа, књижевност нема моћ да свргне неодољиви двиг историје и све оне наизглед насавладиве силе које се обрушавају на појединца: фашизам, комунизам, капиталистичку идеологију, свођење живота на робу, низвођење лепоте на пуки украс, на потрошачки предмет. Међутим, она у нама брани и одржава границе човечности. Исто чини и природа, примећује у својој изванредној књизи, Мали свет, савршени свет, Марко Маретла.

Свет нам данас допушта мало ствари. Чини се као да је сачињен од буке и стрепње. Па ипак, трава и дрвеће настављају да расту. Чак и ако једног дана васцела земља буде прекривена блоковима бетона, велики балет облака ће се наставити на небу. Ту и тамо ће људи и даље, благодарећи уметности, отварати врата божанском.

Иако се већина људи плаши чуда властитод постојања, као што то на веома леп начин записује Џон О’Доноху, ипак ”бити живим на свету значи бити пронађен од стране света и понекад додирнут до у саму срж на начине које најрадије не бисмо да искусимо”, тврди његов пријатељ Дејвид Вајт пишући о додиру живота. ”Сусрет са неким, наставља даље Вајт, или нечим другачијим од нас самих, нежни прелазак траве по кожи, благи поветарац, додир нечије руке, па чак и први суптилни доживљај разумевања нечега чега смо се до сад прибојавали да прихватимо.” Блиског је мишљења и Марко Мартела који у својој оди врту бележи:

Мудрост којој смо одавно изгубили кључеве поверена је бићима које уобичајено сматрамо да су на најнижим ступњевима постојања. Биљке, животиње, али и ветар, вода, па чак и грумен земље познају можда оно што смо ми одавно заборавили. 

Врт нас учи томе да ”живот није тамо негде, већ овде где постоји, пролазан на овој земљи, као и све друго што постоји, присутан.”

Врт, то место о којем се вртлар брине попут родитеља који се брине за властито дете, може постати, заузврат, његовим родитељем. Или учитељем мудрости, благонаклоним присуством. Он је тај, супротно ономе што верујемо, који указује пут вртлару. На такав начин да истина, онолико колико постоји, није, као што су нас томе училе религије и философије, у мисли човека, већ вани, тамо где се живот наставља, непоколебив, одувек.

Позивајући се на писмо које је 1913. године британо-исландски вртлар, Џон де Перси, упутио Херману Хесу, Марко Марчело акценат ставља на Персијева размишљања о Фројдовој психоанализи и ономе што је чини привлачном савременом човеку, а што он не сматра целисходним и оним за чим, њему савремени човек, чезне. Наиме:

Доктор Фројд сматра, пише де Перси, да свако од нас у својој најдубљој интими поседује неког странца, друго ја, које се користи језиком снова, па чак и болести, како би се изразио. Ова идеја привлачи, јер садржи нешто поетско и према томе, засигурно, истинито. Оно што се у Фројдовој теорији де Персију не допада јесте то што му се чини да она још више затвара човека у њега самога, у затвор властитог сопоства, лицем лицу са сопственим духом који га одваја од света, док управо из те одвојености наступају све муке које га погађају. 

Сличног мишљења је и Гастон Башлар наглашавајући значај дијалошког познања света. Наиме, према мишљењу де Персија, на које се Мартело позива, само свет и то нарочито природа и одговорност коју према њој осећамо може човека извести на пут, пут спасења. 

Вртларство, које гравитациони центар човековог живота измешта из њега самог у простор живота, који му је уједно и близак и тајновит, омогућава му да изнова пронађе, ако ништа друго онда макар онолико времена колико му се посвети, изгубљено благостање. А оно што је истинито за појединца, још је истинитије за човечанство, нарочито за ово јадно искорењено, отуђено, окренуто лажним митовима модернога света, човечанство којем припадамо.

Ево шта сам желео да кажем, драги Хермане, пише де Перси. Не заборавите да нам природа одувек притиче у помоћ. Ако и не може да излечи нашу бољку (јер људска болест је, верујем, неисцељива), она умирује, ублажује, настоји да нам поврати равнотежу призивајући нас себи. И без престанка, попут мајке, обнавља своју негу. Одавно смо, нажалост, на то заборавили. Наводном дивљаку који живи у дубинама Африке или Амазоније то је, међутим, и даље познато. Шетајући кроз шуму, према мирису или облику, он препознаје биљке које могу исцелити његове бољке. Оне су му и даље познате и њему не преостаје ништа друго до да се повије и да их узбере и стави у торбу. Вртлар такође, иако ретко то жели или за то има времена, повија се над овако тешким питањима, никад не заборављајући да је право обиталиште душе у овом широком свету, у којем проналазимо братске животиње и пријатељство дивљег биља. Ускед тога он толико времена и мучног напора посвећује овој активности привидно толико бескорисној какво је вртларство.

У закључку ове изванредне књижице, Марко Марчело подсећа да је можда управо у вртларству, далеко од очију убрзане машинерије, сачуван поетски однос са стварношћу, са временом, са простором, са животом. Наиме, 

вредности које он нуди у супротности су са начелима на којима почива западна култура. Његове вредности, спорост, стрпљење, неопходност за човека-вртлара да присно познаје земљу, да је са страшћу свакодневно истражује, да буде свестан веза које га уједињују са стварима и другим живим бићима са којима дели судбину, данас чине простор преживљавања. (...) Оно представља субверзију. Не субверзију на начин на који је уобичајено подразумевамо, то јест као револуционарни чин који за намеру има да једну власт замени другом, већ непокорност, глас неслагања. И пре шум, него ли глас, који ништа не намеће, већ се ограничава, као што понекад чини песма, да укаже на могуће путање. 

Прочитано можете допунити надахнутим редовима Дејвида Вајта о додиру живота, Кристијана Бобена о поетском бивању на земљи или пак Гастона Башлара о дијалошком познању света, а књигу Марка Мартела,  Мали свет, савршени свет, свакако препоручујемо да поричитате у целини. 

Кристијан Бобен у славу Џанга Ренарта

Риокан Тајгу чије само име значи: "једноставан дух великог срца" је у предговору Упозорењима о злоупотреби речи записао следеће питање: "Шта ћу за собом оставити?", на које је, за себе, одговорио: "Пролетње цвеће, кукавицу у брдима и јесење лишће." Ови су ме редови подсетили на оно што је Кристијан Бобен записао размишљајући о лепоти живота прелиставајући светове Едвар Бубеових монографија: "Буба тако проводи време поздрављајући жуту светлост свуда по мало по свету. Поздрављајући овај живот који се из часа у час спрема да нас напусти одраз је његове учтивости. Пријатељство тог поздрава ову земљу чини нежном при корачају, за сан лаком." Речено одговара и ономе што о песми говори Клајв Стејплс Луис, подсећајући да "најлепши стих задобија лепоту захваљујући свим оним стиховима који му уследе. Уколико га извадимо из контекста, он делује мање леп него што смо га првобитно доживели. То је као да га убијаш." Све речено о поеми живота и животу као поеми просијава из изванредно блиставих редова које је Кристијан Бобен (24. април 1951) записао о Џангу Ренарту, ромском џез виртуозу на гитари и композитору.

Жил Реа, Џанго Ренарт 1949. године, Бурже

Нико није добар до Отац мој, одбрусио је Христос на ласкање. Оставите ме са вашим празнословљем. Напрасно им окренувши леђа, уз пут је очешао јоргован који је миомирисом опијао небо. Доброта је једина загонетка. Нико не зна шта она чини, ко је она. Џанго Ренарт је веровао да свира гитару и ништа више од тога. На његовом ковчегу, испод крста причвршћеног за дрво, пре но што га је земља пригрлила са својих хиљаду руку, положили су његову гитару: Христа нико тако савршено неће утешити. И ниједна гитара никада неће на тако јасан начин пројавити оно што она јесте; кога је служила. Џангова музика су развезани Божији повоји. Од кад знам за себе имам муку да напустим собу. Усадили су ми собу у лобању како никада не бих изашао. Толико сам далеко од цигана које не умем до да дубоко, висцерално волим. Оно што они проналазе у ваздуху, ја проналазим у песмама. Џангова музика је накит од три гроша непроценљиве вредности. Драгоцено колико и ваздух у плућима. Радост која пролази је попут кочије, писма каквог пророка, пружене руке над нашим бродоломима. Универзум је саткан од жица. Бог који је спржио руке нам их натеже и изнова натеже, и трза их не би ли произвео радост која је материја материје. Једна мелодија и све се распламсава попут шибице: лица се запаљују. Довољна је само једна реч да рашчисти васцелу порту на прилазу лицу; да га ослободи свих сена. Реч овог циганина је сачињена од злата и жица. Брзина његове свирке је она Добре вести што се пробија директно до срца. Свака нота представља проблем који следећа разрешава. Радост је решење. Киши плаво. То је зора срамежљивих образа у ноћи која никако да прође. На путу ка дечијој радости са дечијом радошћу. Радост лутања две ноте у ваздуху почаствованом што их прима. Душа је циганин. Тамјан што сагорева прочишћава собу. Ова музика чини исто са срцем. Ни она не гори дуже, две-три минуте. То Бог пролази руком кроз косе ваздуха. Торжествено је живети живот у којем ништа не разумемо са веселошћу чаше до врха испуњене смехом. Живети као што девојка распетљава косе. У животу једна брига одговни другу попут карата које се бацају на сто, где једна прекрива другу и пре но што смо успели да је видимо. Одигао сам се од стола за игру. Посматрао сам садашњост. У срцу ми је обитавала музика толико једноставна да је ни моја властита смрт неће моћи утишати.

Уз речено се надовезују и изванредни редови Франсуа Касинжена Треведија о речи која васкрсава, Дејвида Вајта о додиру живота или пак Франсуа Жулијена о поновном ишчитавању књига и живота.

У васкршње јутро са Жаном Грожаном

Франсуа Касинжена Треведи је размишљајући о речи која васкрсава забележио како "слобода говора, или барем оно што већина углавном површно под тим подразумева, у својим редовима броји веома мало служитеља." Онај који лепотом и снагом своје речи покреће универзуме и представља оваплоћење речи која оживотворава неизоставно јесте Жан Грожан (21. децембар 1912 - 10. април 2006).

Врсан познавалац латинског, грчког, јеврејског, арапског, своје перо умакао је у светописамске и коранске списе - у сама изворишта људског духа. Из њих црпећи блиставу светлост торжественог познања које би потом несебично наливао у кратке приповести од којих посебним жаром гори, а не сагорева, његов Месија. 

Ако сте се икада запитали каква се тајна збила у рано васкршње јутро, нико боље од Грожана вам то неће дочарати. Чаробњак као да је своју реч извукао из саме нити тог васкршњег праскозорја и записао:

Исус је ходао под звезадама. С предострожношћу се изнова прилагођавао живљењу. Још увек се искључиво кретао међ' гробовима чији пролазак би подизао уснуле. Ма колико да су за живота били неважни, сада су собом носили богатство  искуства бродолома. Устајали су спремни да му буду поворком, међутим, он их је благонаклоно отпуштао, препуштајући их васкрсењу. Многи по старој навици или из жеље да се врате својим удовицама и сирочадима пожелеше да оду до града, но капије су биле затворене, а они иако могаше проћи кроз зидове, на то се не усудише. У превојима душе чуваше поштовање према материји и беспослено луташе дуж рушевина. 
Исус се кретао под сазвежђима која се никада раније тако споро не окреташе. Сетио се ноћи у којој је молио Бога међ' маслинама, међ' које су га Римљани довукли, везаних руку, пред папу јудејског, тада су звезде ужурбаније мањале положаје. Беаше то други свет, без тренутка, а сада је тренутак био огроман. Знао је то чим је сео на гробну плочу да развеже завоје. Зебња је за собом оставила развезану душу. Иступио је из таме како би ступио у ноћ. Прекорачио је уснула телеса чувара које је јеврејска цика извикала од колонијалне кукавице, ослобођен журбе. Наслућивао је да је живљење било само словесном авантуром у односу на жестину оживљавања. (...)

Исус препознаваше мирисе цвећа којих се ножним прстима дотицао у тмини: пролеће изаткано ни од чега, тајанствених љубичица, осамљених зумбула, младица самобајки. Јуче то беаше празник у граду и смрт, али чим време постане свакодневицом, живот који празници узмуте изнова гране и Исус се на све изнова привикавао. Но, оно што није волео био је метеж. Како му је душа задобијала пространства, приговарао је себи што се исувише тромо подигао из мртвих; што није сачекао категоричнији императив. Вратио се да посложи погребне завоје које су Јосиф и Никодим позајмили његовом телу. Замота завоје, сави покров, одложи га са стране да послужи неком следећем и остави широм отворен гроб чији је праг прекорачио. Уочио је како више нема бог-зна-шта да учини и да је смрт изгубила на значају. Тада мрачни дан поче да руди на магловитом небу.   

Исус који се удаљаваше дуж гробница ометао је корњаче у грмљу. За леђима је чуо чаврљање жена које су дошле да одају почаст упокојеном. У граду, мушкарци су кретали пут винограда и тржница, и све га то много не узбуђиваше. Бог му је остајао невидљив. Узалуд је очи подизао бистроме небу. Би му непријатно међ' притворно живима, оличењима неподношљивог одсуства. (...)

Пошто се изнова вратио гробу, пустио Петра и Јована да оду, сусрете Марију Магдалену и са њом проговори и рече јој:

"Удаљи се, кћери моја. Живот вечни није република другова. Рат се наставља, могли бисмо рећи тек почиње, јер партизанство скупље кошта но што ишта користи. Сада је час или никад да се по сваку цену нађе Бог. Немамо више времена за траћење, треба докучити Божију безбрижност, али наравно, уз помоћ уздржања. Не дотичи ме се, још нисам завршио. Иди само реци браћи мојој да идем да се улогорим пред лицем Бога мојега (Бога вашега), да запоседнем Оца мојега (Оца вашега)." И Исус више не беше ту.

Речено можете допунити изванредним редовима Пола Рикера о вечном животу, а онда се вратити Жан Грожану и његовим мислима о Јонином знаку и о Пилату и пилатовском у нама.

Халил Џубран о поучавању

"Академија оспособљава човека за духовну и интелектуалну самосталност, за активно запажање и мишљење, за истраживање па, дакле, и за духовну слободу", забележио је, размишљајући о томе чему нас учи академија, истакнути руски философ Иван Александрович Иљин.

У доба које недвосмислно изискује да се размишљању вратимо и на њега озбиљно усредсредимо, како бритко оцењује Жаклин Барус-Мишел у својим редовима о урушавању размишљања, овог пута желимо да тој теми приступимо из перспективе човека који је важио и даље важи за једног од најдубљих созерцатеља људксе душе, америчког песника либанског порекла Халила Џубрана (6. јануар 1883-10. април 1931). 

У свом најпознатијем делу под називом Пророк, Халил Џубран је o поучавању записао:

Нитко вам не може открити ништа осим онога
што је већ лежало полууснуло, у почецима вашег знања.
Учитељ који се шеће у сјени храма, међу ученицима,
не даје од своје мудрости него од своје вјере и своје љубави.
Ако је доиста мудар, не нуди вам да уђете у кућу његове мудрости
него вас радије води до прага вешег духа.
Звјездар вам може говорити о својем поимању свемира,
али вам он не може дати својега поимања.
Музичар вам може пјевати о ритму који је у цијеломе свемиру,
али вам не може дати ухо које хвата ритам, ни глас који га одражава.
А онај који је упућен у науку о бројевима
може говорити о подрућјима тежине и мјере,
али вас не може одвести онамо.
Јер виђење једног човјека
не узајмљује своја крила другоме човјеку.
И као што сваки од вас стоји у Божијем знању
тако мора сваки од вас бити сам у својем познању Бога
и у својем поимању земље.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Ивана Иљина о томе чему нас учи Академија, а Халил Џубрановог Пророка препоручујемо да прочитате у целини.

Кристијан Бобен о поетском бивању на земљи

Понирући у дубине поетског твораштва, аргентиснки песник с краја прошлог века, Роберто Јуароз, о поезији је записао како је она: "начин бивања, истинског опхођења, целосног става према стварности. Поезија је покушај прочишћеног сагледавања, отварања очију за пуноћу твари. Верујем да је поезија, уколико се поима као целомудрени однос према свету, један од врхунских облика савршене етике." Жан Онимус би се на речено надовезао наглашавајући да је поезија носталгија за конкретним. "Поетско се укорењује у конкретном (које је једино аутентично!) (...) Поетско циља реалност, то јест, оно што се не понавља; реалност дату једном за свагда, и као такву неисцрпну".

Овим увидима се на изванредан, само њему својествен, начин придружује и Кристијан Бобен (24. април 1951) својим манифестом о поетском бивању на земљи, који носи назив: Звиждући гипсар.

Можда због тога што наступа пролеће, можда због тога што је сваки дан позван да буде пролеће живота, његове речи данас посебно одзвањају. А ево на какво нас поетско постојање Кристијан Бобен данас позива:

Свет је пун визија које само чекају на очи које ће их опазити. Присутности су овде, али оно што изостаје су наше очи. (...) Не мислим да природа познаје страхоту самоће у којој се ми можемо задесити. Понекад ме одушеви непрекидни разговор ливаде испод прозора пред којим пишем. Посматрам, ништа не чујем, прозор је затворен, па чак и када би био отворен до мене никакав глас не би доспео, но ипак, веома добро опажам узнемиреност травки. Као да их је светлост подмазала. Када би имао тај дар да ствари сагледавам у дубину - дар који ми често изостаје -, видео бих, јер то осећам, да је свака травка другачија од суседне јој травке. Непрестано су заокипиране каквим догађајем. Догађајем поветарца, кише, догађајем светлости што пролазе, што долазе, које се непрестано нечим занимају, даном који одлази, хладноћом што избија из земље. Хоће ли сванути нови дан? Ливада је испуњена хиљадама питања која без нестрпљења чекају на одговор. Кад пишем са погледом на ово поље, налазим се наспрам највећег могућег надметача. Налазим се наспрам мајстора писања, највећег песника, који не поседује име, ни лице, али који даноноћно ради.

Могуће је да бивајући пажљиви према сићушним стварима, веома једноставним, сведеним, пронађем своје место на овом свету. Понешто од сладуњаве тираније технике бива поражено чистим созерцатељним тренутком који за себе ништа не жели, ништа не тражи, чак ни једну исписану страницу. Већину времена само посматрам, ништа не бележим, ништа не записујем. Созерцање је оно што највише прети, и то на један веома смешан начин, надмоћној техници. А разлог је веома прост, јер нам технологије наизглед живот чине лакшим. Међутим, то је савремена догма да нам је живот олакшан. Ко каже да живот мора бити лак и практичан? Да ли је волети практично? Да ли је патити, надати се, практично? Техника нас од ових ствари удаљава, и омогућава лепри иреалности да се развије и тихо прекрије свет. 

Созерцање, оно што називамо поезијом, супротност је реченом. Супротност је и ономе што често подразумевамо под поезијом. Она није никаква декорација, није никакво улепшавање, није ништа естетско, то је као полагање руке на најкрхкију опну реалности. И кроз њено именовање, њеним надолажењем. Реалност је на страни поезије, а поезија на страни реалности. Созерцатељи, ма ко да они били, могу бити песници као такви, али то може бити и гипсар што звиждуће попут коса у испражњеној просторији, или каква млада жена што о нечем другом размишља док пегла веш. Тренуци созерцања су тренуци великог растерећења света, јер у тим тренуцима реалност се више не плаши да нам приступи. У нашим срцима и мислима нема више никакве буке. Ствари, животиње, духови, који су више него реални, све оно што је из домена живог, почиње да нам приступа, тражећи да га именујемо, молећи да га именујемо. Поетски живети на свету би можда најпре значило с миром гледати, без намере да се за било чим посегне, без тражења утехе, без било какве потраге. Гледати са оном лелујавом пажњом о којој говоре психотерапеути.

Надовезујући се скоро на размишљања Клодин Арош о феномену ишчезнућа осећања, где флуидност бивања у свету све подвргава својеврсном разводањавању, Бобен истиче како су управо

песници ти који свет узимају за озбиљно, они за које иначе важи да су расејани, омамљени, да не одмеравају ствари, да им не познају тежину. Они су ти, и једино они, који познају тежину, драму ствари, али и оно светслости што те ствари поседују. Једино они гледају и дишу на овоме свету. Говорим о малом, расутом, стаду, које није сачињено само од оних људи што пишу, сликају или што важе за естете и уметнике. Реч је само о оном простом човечном бивању на свету. Јер рећи поетски бивати на земљи и човечно бивати на земљу, у бити је, једно те исто.

Ове изванредне увиде Кристијана Бобена о петском бивању на земљи можете проширити созерцањима Дејвида Вајта о додиру живота, Жана Онимуса о поетском као носталгији за конкретним, или Роберта Јуароза о дубинама поетског твораштва, а онда се свакако вратите Бобену и његовим надахнутим редовима о лепоти живота, о љубави, доброти и писању, о светости или пак о вечној књижевности. 

Франсуа Касинжена Треведи на Божић

Као и прошле, и ове године бенедиктински монах и песник Франсуа Касинжена Треведи, упућује божићну честитку:

Свима онима који ће посетити ову страницу, по навици, из радозналости или из пуке случајности,
Свим "пријатељима", мање или више познатим, или сасвим непознатим, који прате ову страницу током године,
Свима, дакле, ма где да се налазе на свом путу, у свом ишчекивању, у сопственој ноћи;
Тамо где су са својом вером, или сумњом, или уздржањем, својом жељом да изнова поверују;
Нека је

ЛЕП БОЖИЋ

Не само сретан (то звучи исувише лако, чињенично, безукусно), него леп Божић, дубок Божић, Божић испуњен озбиљношћу,

у таинственом ослушчкивању торжествене речи,
у присном усвајању тајновитог присуства,
са храбрим прихватањем свега онога што око нас
настоје да начине од Божића,
у способности тиховања и допуштања да у нама надођу
велика питања која чине достојанственост жена и мушкараца,
и мирења са тиме да "не постоји место у гостионици",
то јест да ни једна гостионица не може да прими тајну која нас обујмљује
нити величину питања која нас преплављују.

"И пови га, и метну га у јасле" (Лк 2, 7).

Божић, "ојагњивање" Марије,
Божић, погреб Божији,
Клијање Божије у наслагама наше земље,
Цветање Божије на површини наших бездана.

Онај којег је велика љубав положила на сламу
допушта да му се приђе: Ватра је о коју се можемо и огрејати.
Ноћ у којој се укидају све привилегије, наше, наравно,
али и оне којима смо накарадили и самога Бога,
толико страног нашим сновима о свемоћности.

Нека је благословено празник живота којег смо учесници! 

Кристијан Бобен о љубави, доброти и писању

Размишљајући о томе зашто је добро неименовати љубав, Дејвид Вајт је записао: "оно што је вредно љубави не жели да буде ограничено уским међама именовања. На много начина, љубав је нас већ именовала и позвала, пре но што смо и сами били кадри да о њој проговоримо, пре но што смо и успели да нађемо праве речи или разумемо шта нам се догодило или наставља да нам се догађа: позив за најтежу уметност од свих, волети без именовања." О томе да ли се осећајност још увек може сагледавати као она која је својствена подручју смисла и осећања уписаних у трајње, писала је Клодин Ларош нагињући се над савремени феномен ишчезнућа осећања.

Кристијан Бобен (24. април 1951), један од најдубљих савремених француских књижевника, негативно одређује љубав тако што за љубав каже да она није жртва. Међутим, у књизи Светлост света, преведеној на српски језик и објављеној у веома лепом и са пажњом осмишљеном издању Себаситијан Преса, на питање шта љубав јесте, даје следећи одговор: 

Љубав то је када се сви опиљци мисли устреме ка срцу другога као према каквом магнету. Када волим бивам у сопственом животу као у каквој причи из које би наједном нестао: сву пажњу би ми одвукао онај други. Налазим се пред добротом као пред хијероглифима  пре појаве Шамполиона. Гладан сам доброте. А доброта је тако начињена да што је више имамо то је мање имамо. Њу покушавам да дешифрујем на лицима људи. Један лик заиста људски уједно је и најлепши папир и најлепше писмо на свету. Пишући ја у ствари само копирам оно што је написано. Међутим, понекад бива страшно открити нечије лице. Не крећемо се некажњени идући кроз свет или ка небу. Развратан живот се увек оцртава на лицу као на каквом воску, оставља за собом масан траг. Док живот натопљен духовном снагом лицу даје својеврсну транспарентност и јасну светлост. Носимо властито лице попут какве књиге: слика (тело) је са леве стране, а текст (душа) са десне. Обе стране чине истоветну књигу са истоветним насловом. Уколико смо били дете на овој земљи, уколико смо у срцу носили наду коју ништа није могло ишчупати - попут девојчице толико радосне да срце носи у очима, попут каквог кликера, онда смо, па било то само и из далека, опазили оно невидљиво којем се поједини писци само понекад успевају да приближе. О свему на овој земљи одлучују људи, али доброта наступа само онда када једна особа одлучи да се избрише. Ето због чега се не интересујем за ремек дела сликарства или књижевности. Ја волим оно што други остављају. Као ову реченицу Вилијема Блејка: "Не постоји ништа веће од тога до пропустити другога да прође испед нас." Ради се о томе да се кроз самозаборав ради другога свету врати онај ваздух који му толико недостаје. На рођењу нам Бог даје једно танко уже. За неке је то уже од памука, за друге од вуне, за треће од злата. Када се оно пресече маказама болести, уколико је реч о вуненом ужету онда смо заиста изгубљени. Румијево уже је сво од рубина и оно обасјава све што га окружује. Невероватно је крхко, али апсоутно несаломиво. Доброта је идентичне природе. Доброта, то је као да пронађете дијамант у гомили стаклераја: оно је нешто непојмљиво. Немогуће је знати одакле долази. Пада с неба. И то је оно што је неразумљиво. Доброта је непоправљива колико и злочин. Она све мења, чак и природу времена. То је сусрет са неким ко је савршено жив. Понекад, опазио бих некога ко стоји у сред живота као у доброти. Понекад, неко се задеси управо тамо где небеске Славе почну да пљуште са неба. Оне падају на њега и то све постаје једним савршеним чудом.

Прочитано можете допунити изванредним редовима Дејвида Вајта о храбрости, Бертран Вержелијевим о бивању срећним, а онда се вратите Кристјан Бобеновим мислима о светости, вечној књижевности и лепоти живота. Свакако препоручујемо читање књиге Светлост света у целини, као и недавно објављену, у преводу на српски језик, књигу Различити предели неба.

К. С. Луис о љубави, умиљењу и сећању

”Сваки сусрет са Другим води својеврсној претераности, преплављености, на начин на који то не бива могуће контролисати; наступа (свеопшта) свест-уверење о томе да је друга особа присутна”, записао је у изузетно надахнутој студији, француски философ, хелениста и синолог, Франсуа Жулијен осврћући се на чудо сусрета. ”Не може се говорити о сусрету, наставља он, уколико изостане узбуђеност која је њеним присуством изазвана, била она опазива или дискретна”. Међутим, иако сусрет од почетка преплављује сваки однос, однос се на сусрету не заснива. ”Умиљење остаје непотпуно све док не пређе у сећање”, записује чувени британски писац, песник, академик, Клајв Стејплс Луис (29. новембар 1898 - 22. новембра 1963), у изванредном роману научне фантастике, Изнад ћутљиве планете.

У сусрету са становницима планете Малакандре, еминентни професор филологије са Кембриџа, Елвин Рансом, чији лик у много чему подсећа на Луисовог доброј пријатеља, Џона Роналда Руела Толкина,  откирва један сасвим нови универзум који у питање доводи прегршт његових добро утврђених ставова о свету и човеку. Један од разговора са представницима врсте хрос, врсте која свој поглед на свет изражава кроз песму и плес, управо за предмет има љубав, сусрет и сећање.  

Разговарајући о уживању које приушта љубав и о сећању које оно порађа, Хрос примећује следеће:

- Умиљење остаје непотпуно све док не пређе у сећање. Говориш, Хом (човече), тако као да је умиљење једно, а сећање нешто сасвим друго. Реч је о једном те истом. (...) Оно што називаш сећањем само је последњи чин ужитка, као што је крах последњи део поеме. Када смо се ти и ја први пут срели, наш сусрет се веома брзо одиграо, то није било готово ништа. Са присећањем нешто много јаче се устаљује, али још увек много тога изостаје. Оно што ће наш сусрет бити онда када га будем призвао у сећање једном када будем на самртном одру; оно што ће он до тада у мени постати кроз дане који буду пролазили, ето то је прави сусрет. Оно прво је само почетак. Кажеш да имате песнике на вашем свету. Зар вас они томе не уче?

Љубав ниче из сусрета, али је она сама по себи процес који се годинама подгрева на ватри сећања и на крају изражава кроз поезију и мудрост. 

- Песма је добар пример. Наиме, најлепши стих задобија лепоту захваљујући свим оним стиховима који му уследе. Уколико га извадимо из контекста, он делује мање леп него што смо га првобитно доживели. То је као да га убијаш; наравно уколико је реч о доброј песми.

- Али, Хуои, шта уколико је песма накарадна?

- Не слушамо накарадне песме, Хом.

- Шта бива са љубављу уколико је живот накарадан?

- Како живот једног хнау (разумног бића) може бити накарадан?

Прочитано можете допунити изванредним редовима Франсуа Жулијена о чуду сусрета, запажањима Ети Хилесун о животу кроз огледало смрти или пак Кристијан Бобеновим о лепоти живота. Луисев изванредни роман Изнад ћутљиве планете препоручујемо да прочитате у целини.

Са Џоном О’Донохуом у смирај дана

У изванредним редовима о молитви, Џон О’Доноху (1. јануар 1956 - 4. јануар 2006) подсећа како је свеколико човеково биће прожето молитвом и како је свеколика творевина у непрестаној молитви, били ми тога свесни или не, опажали ми то или не, осећали ми то или не. Све је прожето молитвом, управо јер је све и призвано у живот са молитвом да постоји, да постоји вечно. 

У изванредној књизи благослова, Благословен простор међу нама, овај ирски песник, философ и свештеник у смирај сажима унутрашњу историју дана бележећи:

Нико није познавао име овога дана;
Тихо рођен из најцрње ноћи,
Промолио је лице у светлост,
Не тражећи за себе ништа,
Отворен бивајући како би свакоме од нас даривао
Блиставо поље да се пред њим пружи,
Благовремено приносећи, земљу да придржи стопе
И светлост мисли да укаже пут.

Промисао дана се не осврће;
Елегантно обитава у тишини
Стварајући простор за све наше речи,
Како би ослушнули оно што је у њима и изван њих садржано.

Ретко кад приметимо како је сваки дан свето место
На којем се евхаристија свакодневице приноси,
Преображавајући наше сломљене делове
У вечну нит која нас спаја.

Негде у нама достојанство столује
Милостивије од својствене нам ситничавости
Грејући нас трепетом и снагом,
Достојанство што верује у облик који дан поприма.

Стога, на крају дана, заблагодаримо
на спајању са непознатим
и за тајинствени чин
којим су промисао дана

и мудрост душе постали једно.

За крај дана, Џон О’Доноху нуди листу питања кроз која можемо да се огледнемо онда када пожелимо да проверимо или пак да се уверимо да нас је у властитом дану уопште и било:

Какав сам синоћ сан створио?
Не чему су се моје очи данас задржале?
Где сам био слеп?
Где сам био рањен, а да то нико није приметио?
Шта сам данас научио?
Шта сам прочитао?
Које нове мисли су ме посетиле?
Какве сам разлике уочио у мени најближима?
Кога сам запоставио?
Где сам себе запоставио?
Шта сам то данас отпочео кадро да свему одоли?
Какви су ми били разговори?
Шта сам данас учинио за сиромаха и одбаченог?
Да ли сам се данас сетио упокојених?
Где сам могао да се изложим ризику нечега
сасвим другачијег?
Где сам себи допустио да будем вољен?
Са ким сам данас могао да будем најближи себи?
Шта је до мене данас допрло? Колико се то дубоко у мене урезало?
Ко ме је данас видео?
Ко ме је данас из прошлости и из будућности посетио?
Шта сам данас избегао?
Из реченог - због чега ми је данашњи дан уопште и био дарован?

Прочитано можете надопунити изванредним редовима Дејвида Вајта о храбрости, Паркер Палмеровим о проналажењу властитог призвања или пак Кристијан Бобеновим о лепоти живота. Потом се вратите Џону О’Донохуу и његовим блиставим мислима о молитви, аскетском животу и уопште о значају благослова.