Саборник манастира српских Пере Вишњића

Верујем у благодат ових светиња. Верујем да уносе мир у душу, да нас чине бољим људима, способнијим да боље разумемо и спремнијим да више волимо и више праштамо.

О Саборнику манастира српских (Народна библиотека) Пере Вишњића, академик Владета

Јеротић записао је следеће: "Вишегодишњи труд Пере Вишњића да у једној обимној књизи скупи све манастире српског православља (некадашње и садашње) у српским државама и српској дијаспори, мораће да остави трага, не само у садашњости, већ и у будућности српског народа и православља. Не заборавимо да су наши лепи манастири, не само места сталне молитве које увек крепе верујућег ходочасника (а сви су људи, знали то или не, ходочасници, подвижници, аскете, путници), већ и света места исповедања и причешћивања верника, затим подсећања и учења српске црквене и народне историје, али онда и места естетског обогаћивања посетилаца манастира (загледани у изванредне фреске и иконе), јачајући у себи тако, поред Истине и Доброте, још и Лепоту (која ће према Достојевском "спасити свет").

За српске манастире, аутор овог својеврсног прегледа свих српских манастира на просторима на којима су Срби некада живели или и даље живе каже:

Српски манастири извориште су вере, духовности, саборности, знања, човекољубља, светлости и радости. Зидајући их и обнављајући, кроз векове, наши преци зидали су и обнављали идеал вере, јединства и слободе. Кроз хиљадугодишњу историју готово сви су пљачкани, паљени и рушени, многи и више пута. Кад би узмогли, Српска православна црква и српски народ су их обнављали. И наше време је време велике обнове.
Обележавају наш животни простор и чувају нераздвојност нашег народа. Има их, као и Срба, широм света.
Верујем у благодат ових светиња. Верујем да уносе мир у душу, да нас чине бољим људима, способнијим да боље разумемо и спремнијим да више волимо и више праштамо.
Желео сам да их све саберем на једном месту, у овој књизи, да бисмо лакше појмили величину и значај наслеђа које имамо - и одговорност да наслеђено сачувамо и унапредимо.

Аутор, како бележи у наставку, књигу посвећује "монаштву - усамљеницима који нам личним сведочењем непорочног живота указују на јеванђелске истине. Који се моле за нас и који чувају и допуњују нашу духовну ризницу. Посвећујем је и онима који вековима граде, обнављају и чувају наше манастире и онима који у њих уграђују своју веру."

Од Хиландара, преко манастира Епархије београдско-карловачке, до манастира Српске православне цркве у дијаспори, овај обимни и веома лепо и квалитетно приређен Саборник, приказује на хиљаде манатира и манастиришта. На крају се налазе и изузетно корисни индекси са адресом и бројем телефона сваког појединачног манастира. Наведено је и то да ли је манастир мушки или женски, као и дан манастирске славе.

Коментаришући књигу, патријарх српски Иренеј је записао: 

Ми смо мали народ који се не може борити оружјем ни бројем, али може културом и то је наше највеће оружје данас. Странцима не можемо показати фабрике, њих има по целом свету, али можемо оно што многи други немају и то је наше преимућство у времену у којем јесмо.

Можемо се само сложити са патријарховим запажањем да ко год буде имао ову књигу у рукама, може само да пожели да посети ове манастире и ближе се упозна са њиховим светињама. Док сви оне који за то немају прилику, могу пропутовати листајући странице ове књиге на којима су манастири приказани кроз веома лепе слике и поучне краће текстове о њиховој историји.

У књизи су, као што се то може и закључити, присутни многи већ добро познати манастири, али је много више оних мање или готово сасвим непознатих. У том смислу, ова књига је права ризница и позив за њихово откривање:

Социолог културе, Ратко Божовић је о подухвату Пере Вишњића записао следеће: 

Мени се чини да путешествије Пере Вишњића подсећа да морамо да се вратимо моралним вредностима, духовним вредностима, нашим темељима, ономе што је било и ономе преко чега и опстајемо у овом свету. Зато и видим овај пројекат као алтернативу и можда као утопију која нас враћа назад да бисмо ишли напред.
Сабрати књигу о нашим манастирима и учинити да се наша историја, култура и традиција нађу на једном месту, значи да се све то нађе на сигурном месту. Често ни наши манастири ни култура ни традиција нису били на сигурном месту у реалности, а ако већ не могу да буду на сигурном месту у реалности, нека буду на сигурном у оваквом делу које је фундаментално значајно...  

Нешто другачији поглед на српску културну баштину можете пронаћи у стваралаштву Предрага Милосављевића, који указује на примену рационалних приступа античке геометрије од стране српских неимара.