У дивљину са Едвардом Абејем

This is not a travel guide but an elegy. A memorial. You're holding a tombstone in your hands. A bloody rock. Don't drop it on your foot - throw it at something big and glassy. What do you have to lose?

Пре неколико дана ми је писала веома драга пријатељица о томе како је прошле године отпочела са природном терапијом, а ја сам помислила на то како ми је преко потребна једна терапија природом. Загледана у широко паришко небо зажелех да се налазим негде далеко у планини, шуми, на свежем и чистом ваздуху, за човека природном амбијенту. О томе зашто нам је тешко и онда када се већ једном нађемо у тој средини да је осетимо и да се са њом сродимо и саживимо, чини ми се најбоље пише амерички писац и есејиста Едвард Абеј (1927-1989).

Можда је многима познатији по новели, по којој је 1962. године снимљен филм Lonely are the Brave, са Кирком Дагласом, али данас нарочито имам у виду дневник који је водио од априла до септембра месеца 1957. године у Националном парку Јукова у Јути, Desert Solitaire. A Season in the Wilderness за који сам бележи: "This is not a travel guide but an elegy. A memorial. You're holding a tombstone in your hands. A bloody rock. Don't drop it on your foot - throw it at something big and glassy. What do you have to lose?" 

Ја сам са њим ових дана добацила у нешто пространо као што је оно вече о којем говори осврћући се на батеријску лампу и везу између човека и техничких помагала која су позвана да му служе. Приметите какав осврт на електричну лампу:

The flashlight, or electrical torch as the English call it, is a useful instrument in certain situations but I can see the road well enough without it. Better, in fact.
There's another disadvantage to the use of the flashlight: like many other mechanical gadgets it tends to separate a man from the world around him. If I switch it on my eyes adapt to it and I can see only the small pool of light which it makes in front of me; I am isolated. Leaving the flashlight in my pocket where it belongs, I remain a part of the environment I walk through and my vision though limited has no sharp or definite boundary. 

Написано упућује на слично запажање Палмера Паркера који размишљајући о човековој потрази за властитим призвањем, истиче да:

When we so fear the dark that we demand light around the clock, there can be only one result: artificial light that is glaring and graceless and, beyond the borders, a darkness that grows ever more terrifying as we try to hold on it. Split off from each other, neither darkness nor light is fit for human habitation. But if we allow the paradox of darkness and light to be, the two will conspire to bring wholeness and health to every living thing. 

У Националном парку као чувар, Едвард Абеј је провео три сезоне, али је нарочито упамтио прву и другу, док парк још увек није био запоседнут туристима: "Those were all good times, пише Абел, especially the first two seasons when the tourist business was poor and the time passed extremely slowly, as time should pass, with the days lingering and long, spacious and free as the summers of childhood."

Волим књиге које успоравају време и чисте простор, представљају и дочаравају пространство живота. У уводном тексту, Абел каже како ово није књиге о пустињи, али да пустиња може бити веома широк појам,

a vast world, an oceanic world, as deep in its way and complex and various as the sea. Language makes a mighty loose net with which to go fishing for simple facts, when facts are infinite. (...) What I have tried to do then is something a bit different. Since you cannot get the desert into a book any more than a fisherman can haul up the sea with his nets, I have tried to create a world of words in which the desert figures more as medium than as material. Not imitation but evocation has been the goal.

Морам признати да ми се веома допао његов начин изокретања ствари, те тамо где многи желе да пишу о значају и суштини ствари, он тврди како о њој не зна ништа, те се може само задржати на површини:

Here I must confess, бележи Абеј, that I know nothing whatever about true underlying reality, having never met any. There are many people who say that they have, I know, but they've been luckier than I.
For my own part I am pleased enough with surfaces - in fact they alone seem to me to be of much importance. Such things for example as the grasp of a child's hand in your own, the flavor of an apple, the embrace of friend or lover, the silk of a girl's thigh, the sunlight on rock and leaves, the feel of music, the bark of a tree, the abrasion of granite and sand, the plunge of clear water into a pool, the face of the wind - what else is there? What else do we need?

Не знам какав на вас ефекат остављају ове речи, али мени дође из ових стопа да се спакујем и одем у неко зеленило "за праве", на начин на који то саветује Абеј:

Do not jump into your automobile next June and rush out to the canyon hoping to see some of that which I have attempted to evoke in these pages. In the first place you can't see anything from a car; you've got to get out of the goddamned contraption and walk, better you crawl, on hands and knees, over the sandstone and through the thornbush and cactus. When traces of blood begin to mark your trail you'll see something, maybe. Probably not. 

Биће још говора о овој чаробној књизи у којој се човек поново спаја са природом, за сад овде стајем. Морам још само да приметим невероватне илустрације Питера Парнала, тј. његових копија праисторијских индијанских петроглифа и пиктографија које се налазе на најразличитијим местима јужне Јуте и северне Аризоне. А уколико желите да добаците погледом преко далеких азијатских хоризоната могу вам посаветовати суптилношћу прожету збирку песама Ванга Веја, Les saisons bleues или до нешто ближе сибирке тајге и Бајкала у изванредним есејима Силвена Тесона, Dans les forêts de Sibérie о којима пишем првом приликом. До следећег читања будите ми поздрављени и дишите зелено :)