Француски философ, Гастон Башлар, размишљајући о познању света, у предговору Буберовој изузетној књизи Ја и Ти, записао је следећу веома лепу мисао: ”Треба бити двоје - или, ако ништа друго, онда нажалост: да се једном макар било двоје, како би се разумело плаветнило неба, како би се ословила зора.” Ирски песник и есејиста Дејвид Вајт је, сагледавајући дубине човековог односа према животу приметио како је ”стварање недодирљивог, неповредивог идентитета, знак повлачења из света, слабости; знак страха, пре него ли снаге, који одаје чудно неразумевање истрајне, утемељујуће и неопходне реалности: недодирнути нестајемо”. Ову је мисао на посебан начин сагледао и продубио амерички писац, учитељ и активиста Паркер Палмер (28. фебруар 1939), у његовој најпознатијој студији Храброст поучавања. Истраживање унутрашњих предела учитељског живота, пишући о парадоксу познања.
Готово без размишљања одбацујемо парадоксе не разумевајући цену коју плаћамо таквом једном навиком. Полови парадокса су попут полова батерије: држите их заједно и оне ће стварати енергију живота; раздвојите их и струјање ће престати. Када раздвојимо било коју од дубоких истина које се спајају у нашим животима, оба пола се сведу на беживотна самоодређујућа спектра - а онда и ми сами постанемо беживотни. Сецирање животворних парадокса оставља исте последице на наше интелектуално, емотивно и духовно благостање као што би и по наше физичко здравље имала одлука да дисање сведемо само на удисање, а не и на издисање.
Позивајући се на Нобеловца, данског физичара Нилс Бора који је записао како је: ”супротност тачној изјави погрешна изјава, али супротност дубокој истини може бити једна друга дубока истина”, Паркер Палмер је у разматрање узео парадокс човекове потребе за друштвом и самоћом.
Размотримо нашу парадоксалну потребу како за заједницом тако и за самоћом. Људска бића су створена за заједничарење: без богате и плодне друштвене мреже, сушимо се и умиремо. Не говорим метафорички. Клиничка је чињеница да људи који немају развијене односе чешће обољевају и спорије траје њихово лечење од оних људи који су окружени породицом и пријатељима.
У исто време, начињни смо и од самоће. Животи нам могу бити богати односима, међутим човеково сопство остаје тајном ушушкане поунутарњености у коју нико други до њега не може ступити нити је познати. Уколико одбијемо да прихватимо ову своју самоћу и смисао тражимо само у заједници са другима, сушимо се и умиремо. Окренутост другима може нам послужити у одређеним тренуцима или животним етапама, међутим што даље путујемо ка великој тајни тим више своју суштинску самоћу морамо препознати и усвојити као властити дом не бисмо ли остали здрави и цели.
Попут Томаса Шпидлика који је говорио о значају ослушкивања срца, тако и Паркер Палмер примећује како:
Наша подједнака и опречна потреба за самоћом и заједницом представља велики парадокс. Када се подвоји, оба ова животодавна стања бивају низведена на спектре који су сами по себи смртоносни. Самоћа одвојена од заједнице није више богато и испуњавајуће искуство унутрашњег света; оно постаје усамљеношћу, страшном отуђеношћу. Заједница одвојена од самоће више није надахњујућа мрежа односа; она постаје гужвом, отуђујућим жагором превеликог броја људи и превелике буке.
Као што је Дитрих Бонхоефер рекао: ”Пустите (особу) која не може да буде сама да зазире од заједнице. Пустите особу која није у заједници да зазире од самоће”. У друштву које одбацује парадоксе, многим људима остаје непозната ова богата дијалектика самоће и заједнице; једино са чиме се свакодневно сусрећу јесу жестоки ударци усамљености и гужве.
У чему, међутим, Паркер Палмер види узроке овог неуспешног ношења са пароксима? Као учитељ заљубљен у свој позив, човек који се на том путу сусрео са најразличитијим препрекама, па и дугогодишњом депресијом - унутрашњој борби о којој је оставио изванредне редове, мишљења је да нас образовни систем, онако како је он данас постављен, отуђује од нас самих, па и од ношења са парадоксима којима је живот испреплетен.
Као што је Халил Џубран забележио о поучавању да ”учитељ који се шеће у сени храма, међу ученицима, не даје од своје мудрости него од своје вере и своје љубави.” Јер, ”ако је доиста мудар, не нуди вам да уђете у кућу његове мудрости него вас радије води до прага вашег духа”. Управо на том прагу, сачињеном од парадокса, треба знати стојати и постојати, како би се, према речима Паркера Палмера, досегнула мудрост. То је, међутим, оно чему нас данас ретко ко учи.
Свет образовања, каквим га познајемо, испуњен је подвојеним парадоксима, а самим тим и беживотним резултатима:
Подвајамо ум од срца. Као резултат имамо: умове који не знају како да осећају и срца која не знају како да мисле.
Подвајамо чињенице од осећања. Као резултат имамо: бескрвне чињенице које свет чине удаљеним и отуђеним и неуке емоције које истину своде на то како се тренутно осећамо.
Подвајамо теорију од праксе. Као резултат имамо: теорије које имају мало тога заједничког са животом и праксу која је неинформисана познањем.
Подвајамо поучавање од учења. Као резултат имамо: учитеље који причају, али не слушају и студенте који слушају, али не причају.
Парадоксално мишљење изискује да пригрлимо поглед на свет у којем су супротности спојене тако да свет можемо сагледати јасно и као целину. Такво једно гледиште није окарактерисано нити окорелим реализмом нити ружичастим романтизмом већ њиховом креативном синтезом.
Резултат таквог приступа познању, према Паркеру Палмеру, пружа једну далеко комплекснију и конфузнију слику света од оне коју добијамо кроз призму ”или-или” приступа. Међутим, таква једноставност оставља нас у мраку самообмане и незнања, док нас комплексност и конфузија парадокса узводе у антиномијско уцељене истине.
Прочитано можете допунити изванредним редовима Ивана Иљина о томе чему нас учи Академија или пак Николаја Берђајева о меандрима философског познања, а онда се вратите Паркеру Палмеру и његовим размишљањима о тајни депресије и о проналажењу властитог призвања.
Нема коментара:
Постави коментар