”Пријатељу мој потребан си ми као врх планине на којем се може дисати”, записао је Антоан де Сент-Егзипери (29. јун 1900 - 31. јул 1944) у свом чувеном Писму заробљенику, написаном у славу пријатељства. Негде у исто време, Егзипери је писао и своје, данас, најпознатије дело Мали Принц. Преведено је на неких стотињак језика и, после Библије, представља најпродаванију књигу на планети.
Жан-Филип Раву је први философ који се наднео над ову кратку, али веома дубоку причу, покушавајући да докучи тајну њене привлачности. У краткој философској студији Дати смисао постојању или због чега је Мали Принц највећи метафизички трактат XX века, једноставним језиком, упоредо ишчитавајући Малог Принца и Цитаделу, Раву нам доноси своје тумачење. Иако од срца препоручујемо да књигу прочитате у целости, ми се овај пут, осврћемо на Равуово тумачење разговора између Малог Принца и лисице и чувене реченице: ”Човек само срцем добро види, суштина се очима не да сагледати”.
Пошто је ступио у ружичњак у којем су све руже наликовале једна на другу, а самим тим и на његову ружу, Мали Принц је посумњао у искреност његове руже која је силним својим захтевима тражила његову пажњу и посвећеност, претендујући на своју јединственост. Сусрет са толиким бројем ружа које су по свему наликовале његовој ружи, учиниле су његову ружу на мах баналном, безначајном, па чак и презреном због лажи о властитој јединствености.
У том тренутку велике туге и дубоке усамљености пред Малим Принцем се појављује лисица и међу њима се одвија, рекли бисмо, пресудан дијалог. Наиме лициса иако важи за лукаво биће, у лукавости крије истинско знање. Раву скреће пажњу и на то како је оно символизовано и њеним држањем испод јабуковог дрвета, које је библијски символ дрвета познања добра и зла. ”Обдарена способношћу мишљења и размишљања, - подвлачи Раву, својим саветима, лисица је у стању да помогне Малом Принцу да научи како да изађе из своје самоће и крене у сусрет оној коју воли и ка другим људима које буде сретао у потрази за оним што тражи”. Међутим иако у први мах они разговарају и успевају да се споразумеју, они не могу отићи даље од тога, јер им недостаје нешто што је од суштинске важности, а то је узајамна повезаност.
- Шта значи ”припитомити”?
- То је нешто што се давно заборавило, рече лисица. То значи ”створити везе”.
- Створити везе?
- Наравно, рече лисица. Ти си за мене само мали дечак сличан стотинама хиљада других дечака. И ти ми ниси потребан. А ни ја теби нисам потребна. Ја сам за тебе само лисица слична стотинама хиљада лисица. Али, ако ме припитомиш бићемо потребни једно другом. Ти ћеш за мене бити једини на свету. Ја ћу за тебе бити једина на свету...
- Почињем да схватам, рече Мали Принц. Постоји једна ружа... Мислим да ме је припитомила.
- Човек поунаје само оне ствари које припитоми, рече лисица. Људи немају више времена да било шта упознају. Они купују готове ствари код трговаца. А како нема трговаца који продају пријатеље, људи више немају пријатеља. Ако хоћеш пријатеља, припитоми ме!
- Шта треба да радим? упита Мали Принц.
- Треба да си веома стрпљив, одговори лисица. Најпре ћеш сести мало даље од мене, ето тако, на траву. Гледаћу те крајичком ока, а ти нећеш ништа говорити. Говор је извор неспоразума. Али сваког дана, сешћеш мало ближе.
На питање: како изаћи из анонимности у којој ништа не омогућава разликовање једних од других и у којој није могућ аутентичан живот, Жан-Филип Раву одговара:
Љубављу која је услов живота духа који расветљава везу која постоји између ума и разумевања. (...) Припитомљавање није ништа друго до та расположеност са којом се крећемо према другима пренебрегавајући предрасуде и привиде; отвореност духа који има потребу за временом да би примио и појмио. (...) Припитомљавање јесте оно што обасјава живот, што изводи из затворености у себе самог, оно што нам омогућава да сретнемо другог у свему ономе што сачињава његово постојање као, на пример, звуци корака који нам, попут музике, најављују његово присуство и одевају срце; или злато пшенице које подсећа на боју његове косе.
Онима који траже људе, можда попут Диогенета са лампом у руци, биће потребно да се наоружају временом и стрпљењем неопходним за припитомљавање и стварање веза. Да Мали Принц још увек није спреман за то, види се, из одговора који даје лисици. Наиме, он јој говори како нема времена и како још увек мора да упозна доста нових пријатеља и ствари. У суштини, како примећује Раву, ”он још увек нема жељу да се отргне од улоге у коју се затворио, да живи живот на један аутентичан начин који је слободно изабрао и који би га учинио присутним у свету и отварио за пријатељство оних које ће на том путу срести.”
Због тога лисица и понавља оно што је важно; оно што је потребно разумети како би се изашло из самоће и иступило из лажне улоге у коју смо сами себе затворили развијајући непотпуне односе, а то је да ”познајемо само оне ствари које припитомимо”. Како би заиста разумео све оно што му је рекала о ”стварању веза”, лисица шаље Малог Принца да опет баци поглед на руже.
И одлазећи у врт са ружама, он разумева због чега је његова ружа јединствена и важнија од свих других ружа у ружичњаку. Наиме, не бивајући тога свестан, он је учинио све оно што у ствари представља припитомљавање: њу је штито параваном од налета ветра, због ње је убијао гусенице, њу је слушао како му се јада или како се хвали, или чак понекад како ћути. И као што Раву запажа,
ту у ружичњаку, он коначно разумева смисао свих тих обреда које је обављао, али преко којих ипак није успео да уђе у однос са ружом; разумева да све оно што је она од њега тражила било скуп обреда који би јој оденули срце, који би међу њима успоставили сагласје мисли и усклађеност осећања; да све оно што му је она од њега тражила, у ствари, није било ништа друго до доказ љубави који би њу учинили јединственом на свету.
Појмивши напокон тајну коју му је лисица открила и како је не би заборавио, он попут детета наглас понавља: ”Човек само срцем добро види, суштина се очима не да сагледати” и време које издвајамо за онога кога волимо јесте оно које ту особу чини значајном, те да смо за оне које смо једном припитомили заувек одговорни.
Према томе, како би наше постојање имало смисла, Раву из приче о Малом Принцу, лисици и припитомљавању извлачи следећи закључак:
Потребно је себи дати времена како би се избегле грешке које нас спречавају да појмимо прави смисао ствари, како бисмо иступили из односа супротстављености једних са другима, и како бисмо схватили да смо апсолутно одговорни за начин на који поимамо свет и људе.
Ову књигу вреди прочитати у целини, а можете је допунити изванредним Писмом заробљенику Антоана Сент-Егзиперија или пак изванредном причом о пријатељству и сродности душа Anam Cara Џона О’Донохуа као и Дејвид Вајтовим мислима о неименовању љубави.
Нема коментара:
Постави коментар