Џон О’Доноху је о аскетском животу записао како ”сврха аскетске дисциплине није у томе да нас претвори у духовног ратника, већ да нас ослободи за саосећајност и љубав према другима и себи.” Она је наш пут благодарости који води ка срећи. А срећа? ”Срећа је неопходна из практичних разлога”, бележи тог јула 2002. године, Бертран Вержели, на горућим страницама дневника ”Пут до краја једног живота”. Дневника кроз чије странице се философ премеће у песника; смрт у пуноћу живота; тама у светлост.
Дневник покрива непуне четири године. Четири године опраштања од Колет Портје Вержели. Дневник - опроштај. Дневник - захвалности оној која га је изнела на светлост дана, на пут живота, отворени пут живота, на којем је тек имао да пронађе себе и Живот. То што смо рођени, не значи аутоматски и да живимо. О томе странице овог дневника не говорећи говоре.
У борби између живота и смрти, исијава неколико блиставих страница о срећи. Страница, више него истинитих, јер записаних у тренутцима када је све говорило против среће о којој се говори.
Ко живи без уживања, после извесног времена почне да пати. Трновити проблем фрустрације. Када нам нешто недостаје, патимо. Када нас нешто задовољи, досади нам. Када помислимо да живимо уравнотежено између недостатка и досаде, довољно је једно ништа да нас дестабилише. Тада нам и недостатак и досада постану неподношљиви. Стровалимо се пред првом потешкоћом.Лек? Засигурно не у ”аскетизму”. Алтернатива уживању није самокажњавање. То је перверзно решење. Постајући сами себи непријатељем, постајемо непријатељем живота. Бивајући гурманима, желимо да прогутамо живот. Бивајући ”аскетама”, желимо да га избљујемо. Два начина да запоседнемо живот, да њиме овладамо уместо да га одживимо. Одатле потреба за срећом.
Попут Ети Хилесум која о животу говори кроз огледало смрти, Бертран Вержели говори о срећи.
Бивајући срећнима, ослобађамо се несвесних нагона за доминацијом. И постајемо срећнима бивајући изненађени тиме што живимо, радујући се самој чињеници живота, чинећи од живота мудрост, а не предмет страсти и мржње.Потрошачки култ заразио је савремени свет. Та болест има изглед булимије и анорексије. Презасићеност храном, алкохолом, дуваном, дрогом, сексом, буком, насиљем, брзином. Суицидна, аутистичка, схизофрена, анорексичка, мутична искушења. Што је мање мудрости и радости, то се више предајемо уживањима и бесу.Болесни. Ми смо болесни. Болница није само у оквирима болнице, већ и изван. Свуда.
У таквом једном свету какав је наш, закључује Бертран Вержели, срећа више није ствар избора и конфора, она је неопходност. Морална неопходност.
Када наступи тешкоћа, поједини владају том вештином да је преметну у ненадокнадиву несрећу. То почиње прецењивањем. Пренаглашавамо ствари, придодајући, како се каже, ”уље на ватру”. Потом прелазимо на заверу, која почива на простој, али ефикасној идеји: ниједно зло није без разлога. Његово присуство објашњава се само присуством какве више воље, а иза те воље, присуством каквe вишe силe чије постојање се крије у примраку. Због тога је неопходно применити радикалне методе не би ли се оно истребило. Бујица освете, на пример.
За разлику од тога, наставља даље Вержели:
Бити срећан, састоји се у томе да се не праве проблеми тамо где их нема. Проблеме стварамо живот приказујући мрачнијим него што јесте, оптужујући и Бога и друге људе чим нешто не крене онако како желимо.
Срећа је стога неопходност, не само из моралних, већ и из онотолошких разлога, закључује Вержели у наставку:
Сваки човек тежи срећи, кажемо. Дубока мисао. Рекао бих суштинска. Она наиме говори о томе да у нама постоји нешто, нешто несвесно, што тражи рај. Како би то било могуће, уколико рај не би постојао? С обзиром да нам оно омогућава да живимо представљјући нам будућност, није ли онда оно то које нас је и родило?Речено објашњава заповест: ”Буди срећан!” Јадну од најлепших које постоје. Она нема ништа заједничког са оним: ”Треба бити срећан по свеку цену” или ”Пази уколико ниси срећан”. Језик сам себе објашњава. Оно што нагони на срећу, не каже: ”Буди”, већ ”Треба” или ”Пази”. Оно издаје заповест. Оно се не обраћа.”Буди срећан” долази из обраћања. Речи која нам каже: ”Престани да сумњаш. Сети се онога ко си. Ти јеси. Радуј се што јеси. Још увек ниси све видео.”Будући да јесмо, можемо се и радовати. Када се радујемо, почнемо и да живимо. Живљење је радосно. Довољно је само бити радостан како бисмо тога постали свесни.
Иако је бивање радосним нешто што би требало да нам буде сасвим природно, примећује овај француски философ, који се на страницама овог дневника, премеће у песника, премеће у жива човека који се обраћа живом човеку и живом животу, то углавном не бива случај. Наиме, примећује он:
колико само пута не оптужимо друге да нас спречавају у томе да будемо срећни, уместо да се окренемо себи. Спрећавајући себе да постанемо оно што бисмо желели да будемо, постајемо творцима сопствене несреће. То може дуго потрајати. Једног дана, међутим, то престане. Треба бити да би се живело, па чак и у несрећи. Бивајући угушивано, биће се побуни. Та побуна изненади онда када се појави. Она се састоји у томе да престанемо себи да чинимо зло, како бисмо почели себи да чинимо добро.
Прочитано можете допунити изванредним увидима Ети Хилесум о животу кроз огледало смрти, Џон О’Донохуовим увидима о аскетском животу или пак Пол Рикеровим редовима о вечном животу. После се свакако вратите Бертран Вержелијевим размишљањима о поигравању са постојањем, а књигу ”Пут до краја једног живота” свакако препоручујемо да прочитате у целини.
Прелепо!
ОдговориИзбришиСлажем се са тобом Милоше! Овај човек дивно говори, дише и мисли.
ОдговориИзбриши