”Лопов је све однео, изузев месеца на прозору”, забележио је Риокан Тајгу (1758 - 6. јануар 1831), монах, отшелник, песник и јапански калиграф. Био је то онај тип човека који је властито име Риокан Тајгу, што на јапанском значи: ”једноставан дух великог срца”, превео у властити живот.
Рођен је у сеоцету Изумозаки, на западној обали Јапана. Отац му је био управитељ села и шинтоистички свештеник. Као дете изучавао је јапанске и кинеске класике, а са 20. година повукао се у зен будистички манастир где се посветио монашком животу уз учитеља Кукусена. По учитељевој смрти, напустио је заједницу над којом је већ неколико година руководио и отишао у отшелнке. После неколико година лутања Јапаном, населио се у једну испосницу на планини Кугами, недалеко од места рођења о којој је записао:
У зеленој шуми,моја испосница.Нађу је само оникоји су изгубили пут.Без светских гласина,пој дрвосече, каткад,хиљаде врхова, десет хиљада потока,без иједне живе душе.
Свакодневно просећи за храну, сходно правилима монашког живота, апсолутно посвећен молитви, за собом није оставио нити какво учење, нити какав ритуал. Водећи неконвенционалан начин живот, одликован одсуством било какве религиозности, многи су остали упитани над тим да ли је његов будизам заиста и био аутентичан? Да ли је он уопште и био просветљен? На сва та питања, Риокан је у једном од стигхова одговорио:
Шта ћу за собом оставити?Пролетње цвеће,кукавицу у брдимаи јесење лишће.
И заиста, такав је био. Лети се шетао, а зими често патио од хладноће, глади и самоће. Када би излазио да испроси који комад хлеба, често би се задржавао у игри жмирке са комшијском децом, узбирао би струк першуна, лечио болеснике или испијао саке са земљорадницима.
Сутра?Наредни дан?Ко зна?Опијени смоуправо овим даном.
Тај једноставни дух, великог срца, остао је сачуван од заборава у његовим чувеним хаику стиховима, али и у Упозорењима, која је за собом оставио у преписци коју је неколико година водио са монахињом Тајшин, о злоупотребама речи. Она их је сабрала и ручно записала, под називом: Упозорења зен учитеља Риокана. Наведимо их неколико.
Чувати се:1. Претеране речитости.
2. Измештених изјава.
3. Ужурбаног настојања да било шта кажемо о било чему.
4. Предугих разговора.
5. Приповедања које нам нико није тражио.
6. Предугих коментара.
7. Неумесних упада у разговор.
8. Неблаговремених или недоврешних изјава.
9. Прича о личним подвизима.
10. Хвалисања.
11. Разговора о правним и јавним стварима.
14. Бескрајних расправа.
17. Прекидања нечије речи.
19. Самопротивречности.
20. Олаких обећања.
21. Указивања или учења о ономе што ни сами добро не разумемо.
22. Говора са претераним наглашавањима.
23. Говора уз наметање.
24. Претераних примера и цитата.
25. Нагоњења на оправдања и извињења.
26. Говорења некоме нешто што би се пре односило на некога другога.
27. Говора о томе да ћемо урадити нешто пре но што смо и претходну окончали.
28. Ласкања.
29. Ометања оних који разговарају.
30. Надменог говорења.
33. Непрестаног ишчекивања да нам се узврати одговором или пажњом.
38. Брзоплетих изјава и закључака.
39. Говорења са претераном љубазношћу.
41. Учтивог захваљивања без претходног разумевања онога што нам је саговорник рекао.
42. Представљање за истинито онога што се само сматра или верује истинитим.
43. Упорног говорења о себи иако знамо да нисмо у праву.
44. Замерања другоме за несрећно употребљену или погрешно схваћену реч.
45. Говорења са тоном познаваоца.
49. Одлучних пресуда о заслугама и кривицама оних који су на положају.
50. Потребе за објашњавањем свега.
56. Театралности.
57. Лоше примењених цитата за тему о којој се говори.
58. Мрмљања стиснутих усана.
59. Претераног самооправдавања.
62. Разговора који не одговарају приликама.
63. Самозадовољавања употребом страних речи.
64. Наметања властитог мишљења без слушања туђег.
65. Имитирања туђег тона.
68. Мирног говорења о нечему што не познајемо.
70. Прича о ономе што у суштини познајемо из рекла-казала.
71. Лепог говорења из жеље да се допаднемо саговорнику.
72. Ужурбаног говорења не остављајући простора саговорнику да одговори.
73. Говорења о важним стварима са притворном ноншалантношћу.
77. Педантног говорења.
80. Непромишљеног одговарања.
81. Расправљања о бесмисленим стварима.
86. Говорења некоме о ономе што ћемо му дати тек касније.
87. Подсећања другога о ономе што смо му дали.
89. Честог понављања: ”ја радим ово, ја радим оно”.
90. Обраћања другоме са омаловажавањем.
Прочитано можете допунити изванредним редовима Франсуа Касинжена Треведија о речи која васкрсава, Жан Онимусовим увидима о поетском као носталгији за конкретним или пак Роберт Јуарезовим промишљањима о дубинама поетског стваралаштва. У сваком случају, препоручујемо читање Риоканове збирке Упозорења у целини.
Нема коментара:
Постави коментар