У друштву Дејвида Вајта

Уколико не знате где се налазите и не успевате да досегнете до властитог гласа дубоко закопаног испод увида и обзира друштва у којем живите, а све са несвесном намером да  поставите властито питање властитим речима сковано о томе куда и како даље животом који вам је дат да би се проживео, онда је управо за вас књига: The Three Marriages. Reimagining Work, Self and Relationship, Дејвида Вајта (1955-), ирског песника, философа и приповедача. 

Дејвида Вајта сам још давно упознала и заволела кроз његову као река бистру поезију. Дуго сам се питала одакле му тај језик и те слике и онда настављајући читање сазнала да је он човек природе; да је дипломирао зоологију и да је већи део живота провео на ваздуху у друштву шума, мора, трава, свега онога што из природе буди оно најдубље у нама који смо такође иста та природа помало заборављена и погубљена у свету нових, сивих технологија које желе да заузму место жуборењу потока, фијукању ветрова, ваљању таласа, цвркутању птица, шуштању лишћа, пуцкетању ватре, крцакњу снега,... Не, немам ништа против научног напретка, напротив, али ипак, потребно је очувати меру и равнотежу. Мој начин очувања равнотеже јесте управо отворени свет књига.

Било како било, Дејвид Вајт је ослушнуо глас из нутрине и кренуо за њим. Тим гласом се обраћа нама и нашим дубинама. У томе је чар његовог писања. У разговор позива оно најдубље из нас и са њим општећи у нама разгара све оне могућности похрањене у раном детињству у којем није било ништа чудесно и страно у томе, на пример, да се лети или истовремено борави на мноштву најразличитијих места.

У дијалог уводи Јованку Орлеанку, Џејн Остин, Емили Дикинсон, Роберта Луиса Стивенсона,... Учествујући у њиховом свету и сагледавајући путеве којима су они прошли јасно разумевамо да је светлост ту у свима нама и само чека да у њу поверујемо и за њеном зраком кренемо. Као Божићна звезда за мудраце у пустињи.

Три брака, Дејвида Вајта, са собом, са другима и са оним што представља наше призвање и позвање на овоме свету јесте најлепша чаролија у коју можете ступити на почетку године, онда када је све ново и када се небројено мноштво могућности чини могућим; оно доба када сви помало поверују у чудо, а као што би Дејвид рекао:

Confidence and self-belief are contagious; they are not a matter of pure arrogance or overweening egotism, they are the sense of being part of a greater story others have not yet discovered and giving off as almost physical sense of invitation to join that story, that disarms and then changes potential enemies into allies.

Предлажем да ово штиво допуните његовом збирком поезије: The House of Belonging или пак есејима Џона О’Донохоа, Anam Cara. Биће ми драго да у коментарима чујем шта ви тренутно читате.