Дописи Мирослава Мике Антића

Данас, данас путујем светом и временом са најневероватнијим ликом по имену Мирослав Мика Антић (14. март 1932 - 24. јун 1986). О томе ко је Мика можете прочитати у његовим биографијама, па ако Вам нешто од написаног буде јасно, онда ми се јавите, пишите, реците,... Мирослав Мика Антић није име, он је институција. Он је једно од најлепших бића које се кретало овом нашом плавом планетом. И то како! Као морнар, песник, сликар, новинар, уредник, режисер, ... Ма, он је једноставно Мика Антић! За Сент-Егзиперија је рекао како се у њега никада није разочарао, а ми то можемо рећи и за Мику. Чини ми се да док има Мике, има ту негде и свакога од нас, односно оног најбољег у нама.

У једном обраћању деци рекао је: "Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена, да је неко ослободи". Та писма и дописнице од Мике, јутрос, себи и другима, шаљем кроз прелиставање његове чаробне збирке, Издајство лирике (Народна библиотека Србије). Морам да приметим да је књига припремљена на један веома леп начин. Садржи фотографије Микиних рукописа и слика. Штета, можда само у томе што фотографије нису у боји - али не може се све тражити Оно што ова збирка садржи, боји и оно необојено.

Не знам, чини ми се да би сваки коментар био сувишан. Овде бих желела да са мном заједно пропутујете светом и временом ишчитавајући Микине допсинице и да у том заједно проживљеном догађају нађемо се негде међу редовима, мало се једни другима осмехнемо, намигнемо и обрадујемо. Уколико сте жедни отпијте гутљај кафе или црног вина - по вољи вам, расположењу и надахнућу!

Живели!

Јављање из Корчуле, на Микин рођендан, 1951. године:

Изгледа, престао сам да волим. Почео сам да мислим љубављу.
Изгледа да сам издао најлирскије у себи. Почео сам да мислим осећањима.
Седи уз мене и гледај како се ватра за димом, упрегнутим у варнице, полако улива у небо.
Не питај после откуд у овом самотном крају такво обиље звезда.
Кад одем, ваздух ће постати помало рапав и болеће. На усни. И у грудима.
А у напуклом мирису камења, земље и цвећа, боље да и не говорим.
Ако је живот материја, ако су осећања материја, па ето: и вечност ако је материја, ипак остаје оно што се не да објаснити.
Постоји нешто на свету, нешто, а у то сам сигуран, што никад неће бити само од материје, То су та моја питања, милион пута бржа него светлост.

Поздрав из Лечилишта Јунаковић, 1986:

Тамо где блиста површност, мудри се на време повлаче у своје сенке.

Поздрав из Мокрина, код Славка Ариша, 1965:

Нема школе за богове. То или јеси сам по себи, или никада нећеш моћи да научиш.

Поздрав из Беча, 1975:

Чим игра добије правила, претвара се у замор. И са игром се треба играти.

Поздрав из Клермон Ферана, 1977:

Ко пре сазревања нагло порасте, тај је изнутра вечно кржљав.

Поздрав из Кинкинде, 1984:

Не могу да се помирим са овом врстом човечанства. Још имам чуло невиности и радости.
И не могу да журим. Да се грчим и кидам. Да будем привремен. Ја брусим своје очи у драго камење.

Поздрав из Париза са гробља Пер ла Шез, 1971:

У свему ваља имати меру, па и у сопственој смрти.

Са пријема код градоначелника, 1984. Мика каже да стоји као идиот. А ја му верујем:

Сазнавање - то није сакупљање. Сазнавање то је одбацивање.

Поздрав из Сомбора, 1986:

Кад се поново родим, ето, пробаћу да се бавим и другим стварима.
Сад ме интересује само нежност.
Једно је платити улазницу, а друго платити излаз.

Поздрав из Никшића, 1972:

Идеал поезије? Па имам га: кад ћу већ једном постати узор како не треба одвојено осећати и одвојено мислити, већ та оба заједно?

Из Врбаса, 1973:

Треба запослити просторе. Проређене пејсаже материје. Нека раде за вас. Јер заузети прозирношћу и лепотама бескраја, нећете имати времена за обрачун са временима која вас круне и хоће да претворе у прашину. Останите громада, мој господине Ја.

Поздрав са Пиве, 1974:

Ако у некоме оставимо босих стопала траг, ал' урезан у камен од огромне упорности, онда је постојати или не постојати потпуно иста ствар. Остаје стаза која води у нашем смеру. Остаје смер ка ком ће неко ипак стићи. Остаје стизање које води у немогуће. Остаје немогуће које води  све могућности.

Поздрав из Портофина, 1983:

Не желим да вас ућуткам, ако не могу да вас уверим. али морам вам признати да стварно постоје ствари које не потичу од разума. Моје је детињство почело негде после педесете. Шта сад са њим да урадим?

Поздрав из Тузле, 1974:

Не могу да будем сваки дан добро мудар, али могу да будем добро марљив, То је врлина која таложи грехове памети. Људи су као акумулатори. Морају - да накупе много чуда, да би могли да кратко емитују ум.

Поздрав из Москве, 1979. Док стојимо пред Пушкиновим спомеником:

Вечан је само онај ко нема појма шта је календар, сати и историја.
Привремени су измислили време.

Поздрав из Милана, 1962:

Моја је душа исувише раскорачена и разрока, а једино ми чврсто тле неравнотежа у глави.
И онда, приђе ми неко и виче ми у лице, не знам у име чега што називају заједничко (ја ни са собом никада нисам заједно), приђе и виче ми у лице: о који смисао се то одупиреш?
Боже свих богова, каква то мора бити зачуђеност у срцу кад неко изгуби моћ да се зачуди нечему већ давно познатом? И кад изгуби еластичност да се замисли пред нечим стопут доказаним? И најзад, да изгуби моћ да га узнемири нешто устоличено за сва времена као спокој?

Поздрав из Сарајева, 1979:

Усправљај се без журбе. Пршљен по пршљен нежности. Твоја кичма је љубав и само то те може и учинити усправним.

Поздрав из Лењинграда, 1985. Док у Ермитажу стојимо пред Шишкином:

Немој сликати бојом, већ сликај својим дахом. Пролази кроз своја платна као да пролазиш кроз светлост и као кроз невидљиво.
Замочи четку у ништа и исијавај прозрачно. Цртај људима празнике. Насликај себи језеро и скочи у њега и запливај. Насликај дубоке шуме и диши мирис борова.
Пут који има име и река коју препознајеш по томе како је зовеш не могу трајати вечно. Имају крај у простору. Ти сликај бескрај у простору.
Умножавати себе, то значи: стићи на крају да кажеш неизрециво. То значи: прожимати, а не само додирнути.

Поздрав из Сен Луја, 1979. Слушајући блуз:

Усамљен урлик човека на мене делује страшније него јаукање човечанства.

Поздрав из Котора, 1973:

Сузе се брусе стрпљењем.

Поздрав из Сплита, 1950:

И рече моја мисао: ко зна колико сунца горе од постанка светлости за овај крхки тренутак свечаности, кад ти прођеш крај мене и препознам свој лик у твоме оку као одјек.
Не учи, него измишљај то што је незамисливо. Будућност ће доказати да смо имали право.

Поздрав из Ватикана, 1957:

Да ли то кроз нас путује нечија туђа светлост, или само осећамо у телу избезумљено бежање свих простора док јуре обезглављено - у месту?
Боже, засуци рукаве и помози. Ипак мени недостаје некаква другачија врста бога.

Поздрав из Београда, 1982. У Атељеу 212. Ту су Михиз, Пекић, Брана Црнчевић и још неки. Мики разбијена уста што није хтео да буде Србин. Каже да им никада неће опростити:

Најтежа су ми мука на силу приучени Исуси Христоси. Страдалници са кожом крокодила и лицитарским срцем.
Са распећем од родољубља на које сами себе каче, а не закивају, да се не озледе. И са гујом у устима уместо језика. И са гујом уместо бритве за сланину у џепу прслука.
Васкрсавају, ђаво их однео, а не знам како, јер никад нису поштено умрли као ја.

Поздрав из Шат ел Араб, 1982:

Огромна је то невоља кад немаш никог рођенијег, сем себе из детињства, па тако неког јула у време вечерњих киша седнеш уз ватру крај себе, у заклон испод камиље коже и својим каменим речима разбијаш себи снове као орах по орах да буду пешчани сат у овој огромној пустињи.
Ветар је једино осећање које повезује ствари пролазећи крај њих у покушају да их зашије.    

Која се Микина мисао или стих вама урезао у сећање?
Ове редове можете допунити и веома лепим мислима Антоана де Сент-Егзиперија о пријатељству из Писма заробљенику.