Лета 1923, Момчило Настасијевић (6. октобар 1894-13. фебруар 1938) стиже у Париз на летњи курс француског језика.
Иако се за сам курс језика није много интересовао, тако барем каже, јер не само да су ти курсеви недовољни и скупи, већ се углавном своде на "слушање онога што је већ одавно и добро познато и то у друштву све самих странаца који су већином почетници у изучавању француског". У својим Белешкама са боравка у Паризу, објављеним у збирци Есеја, белешки и мисли (Народна библиотека Србије), који су у целости доступни на одличном сајту Народне библиотеке Србије, Настасијевић примећује како
може човек имати савршено знање једног страног језика, може бити посвећен у све његове тајне, али ако није дошао у додир са стварношћу из које је тај језик поникао, знање му је непотпуно, без дубље укорењености, готово рећи нематеријално и теоријско. Језик што је даље од свог извора све више губи укус, док најзад не постане безбојни, граматизовани систем ознака за споразумевање, последњи трептај таласа потеклог из даљине.
Како би се избегло то "граматичко-аналитичко мртвило" својствено учионицама у којима се уче страни језици, потребно је уронити у ритам и мелодију језика који се покушава научити. У Француској то бива веома лако, јер тамо се "у ресторану, парку, музеју, било где, ако је само човек оран, може лако наћи сабеседник, и још какав!" - тврди Настасијевић.
Љубопитљивост ка писаној речи, јесте нешто што заиста и дан данас одликује становнике Француске престонице. Настасијевић је својевремено приметио, а ми бисмо то и данас могли потврдити, како "све што се штампа, почев од ерудитских томова па до танких свезака пикантерија, све има своју страсну читалачку публику".
Обична је слика, за време подневног или предвечерњег метежа у метроу, видети чиновницу или радницу, како се задубила у свој роман; док истовремено у библиотеци ерудит, дешифрујући неки источни спис, заборавља на ручак; а по кеју многе руке грозничаво претурају беле повезе шеснаестог или мрке седамнаестог и осамнаестог века: или пред књижарама оно похлепно прелиставање нове књиге, као да би се за минут хтело продрети у њу целу, и не купивши оставити је и прећи на другу. Све то узгред и с ногу, и укравши од свога посла неколико тренутака.
Најлепши језик, оцењује Настасијевић, може се чути у позоришту. "Изненађује, примећује разноликост и број позорница у Паризу. (...) У позориште се одлази као на неку врсту говорног концерта. Ту лежи жижа њихове музикалности, која је дакле језичне природе: пријатно је слушати добро говорење, пријатније изрецитовану песму, а најпријатније стихове дигнуте на степен музичке мелодије и осенчене хармонском пратњом".
Оно што свакако и дан данас одликује Французе, а нарочито Парижане јесте то неко њима својствено "умеће живљења". Како то примењено изгледа, Настасијевић описује на следећи начин:
У свакодневном послу, у разонођењима, уживањима, у најнезнатнијем поступку имати стално такта, бити непрестано под влашћу разума, контролисати се да није ни трунка себе бачена улудо. Све су физиономије прибране, сваки са тачно одмереном вољом ради свој посао. Осим крајње беде по сиротињским квартовима, ретко ћете срести безнадежна, морално утучена лица, каква су у нашој варошкој средини. Радник скинувши плаву блузу, мали чиновник, трговачки помоћник, ван свога посла, имају држање господина, човека који мање ради, а више ужива, Задовољство је по малим ресторанима, на ручку, посматрати тај свет: онај сат-два подневног одмора толико знају испунити јелом, веселошћу и смехом, да потпуно забораве на терет рада који ће им се за који тренутак опет натоварити. Недељни одмор права им је благодат. Кад је лепо време не отићи "у поље", значило би злочин према себи. Све околне, који пут десетинама километара удаљене шуме претворе се тад у права логоришта. И онда заборавив на све тегобе живота, и старо и младо, за јефтине паре, весело детињи по цео дан.
Настасијевић пажњи подвргава и француску штедљивост, интимност, посвећеност деци, али говори и о томе колико су као друштво конзервативни и затворени, те примећује како "странац нема лаког приступа у њихову кућу": "Наши студенти тамо, осим ретких изузетака, нису примани ни у најскромније породице, те им је ван школе једино прибежиште хотелска соба, улица, кафана".
За Париз каже да
кад се посматра општим погледом, има изглед архитектуралне хомогености, и једино се по чипкастим торњевима може, издалека, наслутити да се у том складном сплету налазе најчудеснији примерци готске архитектуре. Међутим, погледав изблиза и зналачким оком, човек открива да те грађевине складно груписане или нанизане потичу из најразличитијих епоха, и да су их једино време и строго логички дух градитеља умели тако измирити. (...) И свуда, где год се нађете, уочите једно те исто: све манифестације француског живота само су садашња етапа никад непрекинутог тока, чија су изворишта негде далеко у прошлости.
Настасијевић закључује своје белешке следечим речима:
Околина Париза исто тако начичкана споменицима свих културних епоха Француске. Одлазећи тамо и видећи њихову очуваност, човеку је тешко на души кад се сети страшне судбине наших средњевековних споменика.
Ово би се штиво могло проширити изванредном студијом Georges Duby, Le temps des cathedrales.
Нема коментара:
Постави коментар