Паркер Палмер о проналажењу властитог призвања

Америчка песникиња и новелиста Меј Сартон је, у једној од својих песама о призиву или позиву - како вам је лепше, записала:

Now I become myself.

It's taken time, many years and places.

I have been dissolved and shaken,

Worn other people's faces... 

Ти стихови су послужили као увод, Паркеру Палмеру (1939), америчком писцу, учитељу и активисти, за његов веома леп есеј, "Now I Become Myself" објављеном у књизи: Let Your Life Speak. Listening for the Voice of Vocation. Целокупна књига посвећна је томе како пронаћи властито призвање и то кроз ослушкивање онога што нам о њему сам наш живот говори. 

Идеја водиља или нит која сабира целу књигу сажима се у ових неколико Паркерових речи:

Before you tell your life what you intended to do with it, listen for what it intends to do with you. Before you tell your life truths and values you have decided to live up to, let your life tell you what truths you embody, what values you represent.

Наиме, сећајући се доба када је био у раним тридесетим, Паркер Палмер бележи једну веома занимљиву ствар коју је, верујем, свако од нас, барем једном у животу, доживео:

I was in my early thirties when I began, literally, to wake up to questions about my vocation. By all appearances, things were going well, but the soul does not put much stock in appearances. Seeking a path more purposeful than accumulating wealth, holding power, winning at competition, or securing a career, I had started to understand that it is indeed possible to live a life other than one's own.

На властитом примеру, али који носи окус универзалности, Паркер Палмер пише о томе како је дошло до поменутог подвајања живота. С једне стране опажао је онај живот за који је био припреман из вана, у оквиру друштва и зајенице у којој је живео (породица, школа, пословно окружење, пријатељи,...) и то кроз различите системе образовања и васпитања. А са друге стране и то само у ретким и посебним тренуцима опажао је да у њему тиња један други и другачији живот који није подлегао никаквом уоквиравању, већ се држао искључиво оног понекад јасније понекад мање јасно артикулисаног унутрашњег гласа.

Vocation does not come from willfulness. It comes from listening. I must listen to my life and try to understand  what it is truly about - quite apart from what I would like it to be about - or my life will never represent anything real in the world, no matter how earnest my intentions. 

Призвање самим тим, Паркер дефинише на основу корена речи на којем почива: "призив", "позив":

Vocation does not mean a goal that I pursue. It means a calling that I hear. Before I can tell my life what I want to do with it, I must listen to my life telling me who I am. I must listen for the truths and values at the heart of my own identity, not the standards by which I must live - but the standards by which I cannot help but live if I am living my own life.

За крај овог кратког приказа посвећеног Паркеровом промишљању о призвању наведимо његов изузетно леп одговор на реторичко питање о томе колико времена треба да бисмо постали она особа која смо одувек били, јер, примећује он, колико често у том процесу настајања ми у ствари маскирамо наше властито лице намећући му којекакве маске у жељи да будемо бољи, вреднији и као такви прихваћени од других, заборављајући да другима ништа боље ни лепше не можемо понудити до онога што смо управо ми сами; онакви какве нас је Бог пожелео и какве нас је призвао у постојање. 

I value very much about the religious tradition in which I was raised: its humility about its own convictions, its respect for the world's diversity, its concern of justice. But the idea of "vocation" I picked up in those circles created distortion until I grew strong enough to discard it. I mean the idea that vocation, or calling, comes from a voice external to ourselves, a voice of moral demand that asks us to become someone we are not yet - someone different, someone better, someone just beyond our reach.
That concept of vocation is rooted in a deep distrust of selfhood, in the belief that the sinful self will always be "selfish" unless corrected by external forces of virtue. It is a notion that made me feel inadequate to the task of living my own life, creating guilt about the distance between who I was and who I was supposed to be, leaving me exhausted as I labored to close the gap.
Today I understand vocation quite differently - not as a goal to be achieved but as a gift to be received. Discovering vocation does not mean scrambling toward some prize just beyond my reach but accepting the treasure of true self I already possess. Vocation does not come from a voice "out there" calling me to become something I am not. It comes from a voice "in here" calling me to be the person I was born to be, to fulfill the original selfhood given me at birth by God.

Препоручујемо да књигу прочитате у целини, као и Паркерову најпознатију студију The Courage to Teach, а прочитано можете допунити изузетно лепом Џон О'Донохуовом књигом Eternal Echoes. Celtic Reflections on our Yearning to Belong у којој тако надахнуто говори о човековој дубокој чежњи за припадањем.