”Сваки сусрет са Другим води својеврсној претераности, преплављености, на начин на који то не бива могуће контролисати; наступа (свеопшта) свест-уверење о томе да је друга особа присутна”, записао је у изузетно надахнутој студији, француски философ, хелениста и синолог, Франсуа Жулијен осврћући се на чудо сусрета. ”Не може се говорити о сусрету, наставља он, уколико изостане узбуђеност која је њеним присуством изазвана, била она опазива или дискретна”. Међутим, иако сусрет од почетка преплављује сваки однос, однос се на сусрету не заснива. ”Умиљење остаје непотпуно све док не пређе у сећање”, записује чувени британски писац, песник, академик, Клајв Стејплс Луис (29. новембар 1898 - 22. новембра 1963), у изванредном роману научне фантастике, Изнад ћутљиве планете.
У сусрету са становницима планете Малакандре, еминентни професор филологије са Кембриџа, Елвин Рансом, чији лик у много чему подсећа на Луисовог доброј пријатеља, Џона Роналда Руела Толкина, откирва један сасвим нови универзум који у питање доводи прегршт његових добро утврђених ставова о свету и човеку. Један од разговора са представницима врсте хрос, врсте која свој поглед на свет изражава кроз песму и плес, управо за предмет има љубав, сусрет и сећање.
Разговарајући о уживању које приушта љубав и о сећању које оно порађа, Хрос примећује следеће:
- Умиљење остаје непотпуно све док не пређе у сећање. Говориш, Хом (човече), тако као да је умиљење једно, а сећање нешто сасвим друго. Реч је о једном те истом. (...) Оно што називаш сећањем само је последњи чин ужитка, као што је крах последњи део поеме. Када смо се ти и ја први пут срели, наш сусрет се веома брзо одиграо, то није било готово ништа. Са присећањем нешто много јаче се устаљује, али још увек много тога изостаје. Оно што ће наш сусрет бити онда када га будем призвао у сећање једном када будем на самртном одру; оно што ће он до тада у мени постати кроз дане који буду пролазили, ето то је прави сусрет. Оно прво је само почетак. Кажеш да имате песнике на вашем свету. Зар вас они томе не уче?
Љубав ниче из сусрета, али је она сама по себи процес који се годинама подгрева на ватри сећања и на крају изражава кроз поезију и мудрост.
- Песма је добар пример. Наиме, најлепши стих задобија лепоту захваљујући свим оним стиховима који му уследе. Уколико га извадимо из контекста, он делује мање леп него што смо га првобитно доживели. То је као да га убијаш; наравно уколико је реч о доброј песми.- Али, Хуои, шта уколико је песма накарадна?- Не слушамо накарадне песме, Хом.- Шта бива са љубављу уколико је живот накарадан?- Како живот једног хнау (разумног бића) може бити накарадан?
Прочитано можете допунити изванредним редовима Франсуа Жулијена о чуду сусрета, запажањима Ети Хилесун о животу кроз огледало смрти или пак Кристијан Бобеновим о лепоти живота. Луисев изванредни роман Изнад ћутљиве планете препоручујемо да прочитате у целини.
Нема коментара:
Постави коментар