Џон О'Донохоу о аскетском животу

Сврха аскетске дисциплине није у томе да нас претвори у духовног ратника, већ да нас ослободи за саосећајност и љубав према другима и себи.

"Било би нам од велике користи уколико бисмо успели да развијемо аскетски однос према животу", примећује Џон О'Доноху (1. јануар 1956 - 4. јануар 2006) у изванредној књизи Eternal Echoes. Celtic Reflections on our Yearning to Belong. 

Иако технолошки напредак умногоме доприноси лакоћи и лепоти живота, он га, услед неконтролисане употребе, често своди на прости функционализам одузимајући му тајну и јединственост, простоту бивања. Погружени у брзе технолошке воде неретко губимо стрпљење пред природним током постојања које изискује време. Функционалност која у колизији са постојаношћу порађа технолошки напредак, оставља отвореним питање: да ли je тај напредак на адекватан начин пропраћен телесним, душевним и духовним напретком човека којем би поменуте технологије требало да буду на корист. Да би то било могуће, сматра Џон О'Доноху, потребно је да се успостави равнотежа између функционализма и благодарности.

Без благодарности изостаје и осећај присуства и чуда. (...) Функционалистички ум извештен је у уметности употребе људи и Природе за властите пројекте и достигнућа. За разлику од њега, благодаран ум поштује присуство и различитост сваке особе и ствари. То не значи да благодарни ум стагнира у пасивној пажњи према животу. Он је итекако способан да се укључи и рве са светом, али се и даље односи према њему са осећајем мистерије и поштовања.  

Са убијањем Бога човек је десакрализовао и демистификовао властити живот претворивиши га у пуку функционалност. Без осећања светости пред тајном постојања човек и природа постају само пуки објекти у служби човекове неутољиве похлепе која не познаје границе. Одатле тај добро познати осећај који прати обесвешћени доживљај себе, другог човека и света који представља духовни темељ човековог бивања: "Не можеш имати лични интегритет присуства без признавања и поштовања присуства других. Постоји чудна, прикривена, симетрија душе. Када унижаваш неку особу, унижаваш себе. Када унижаваш себе, унижаваш и друге". 

Brad Yeo Illustration

Како повратити изгубљени доживљај светости света и човека? Да ли је то више уопште могуће? Џон О'Доноху сматра да јесте и то редовним подсећањем на то да је сваки дан пројава Божије љубави према нама. У изванредној књизи благослова Доноху подсећа на заборављени чин благодарења: "Сваки дан је тајна уплетена око блиставог срца чуда. Пуштамо да нам се дани расипају попут празних љуштура пропуштајући тако сво његово благо".

У темељу благодарности налази се аскетски приступ животу. На који начин он може нама данас користити Џон О'Доноху бележи следеће:

Већи део нашег савременог живота пати од презасићености. Толико тога поседујемо да више ништа не примећујемо нити у њему уживамо. Приметна је својеврсна обесност банки које купују Ван Гогова платна попут пуких предмета и  потом их излажу у мрачним трезорима где их нико не може видети. Било би нам од велике користи уколико бисмо успели да развијемо аскетски однос према животу.  

Као и са свим другим дисциплинама тако и у духовној највише користи имамо онда када самовласно бирамо оно што је тешко. Уколико бисмо укључили аскезу у свакодневни живот као његову виталну димензију, то би нас веома обогатило. То би нам помогло у задобијању осећаја простора. Помогло би нам у расуђивању нарочито услед приметног пораста баналности, сензационализма и оспољашњености које нас чине непажљивим и раздражљивим. 

Цон О'Доноху користи прилику да се осврне на заинтересованост модерног човека за разне облике оријенталног мистицизма поистовећујући их свесно или несвесно са аскетиком. Указујући на то да се једно од другог може и мора раздвојити он прави следећу разлику:

Мистицизам је самољубивији од аскезе. Волимо да кроз филтер пропуштамо пријемчиве нам увиде и идеје занемарујући аскетске захтеве које мистика собом носи. Ипак тек кроз унутрашње прочишћење аскезе, увиди и идеје могу пустити корење и разрасти се у талогу наших живота. 

Како консумеризам осваја и поробљује живот савременог човека и како аскетизам може помоћи човеку да се од њега ослободи, Џон О'Доноху подуже говори, а ми га преносимо у целости: 

Потрошачка култура није само спољашњи оквир који нам обележава животе. Дубљи је и продорнији од тога. У суштини то је начин размишљања који нам се увлачи у ум постајући његовим моћним унутрашњим компасом. Конзумеризам и пратећа му похлепа су ужасна перверзија која изпочује нашу чежњу; они урушавају само наше опитовање ствари. Они заглушују наше животе непотребним стварима и подривају приоритете. Све своде на функционалистички заједнички именитељ. За разлику од тога, аскетски пут расветљава нашу перцепцију. Помаже нам да јасније видимо и издвојимо жито од кукоља. Плод чак и најмање аскезе јесте јасност и расуђивање; доста тога почињеш да распознајеш као кукољ међу оним што си сматрао храњивим зрном.
Конзумеризам нас оставља заробљеним у ћорсокацима махните чежње, бесцљиних мета и њихових незајажљивих умножавања. Аскетски приступ је селективан, он од празника одваја све што је сувишно како би се радовао, истраживао и прослављао. Функционалистички ум само умножава ствари. Кућу испуњава до тавана. Верујући у стечено, постаје беспомоћном жртвом нагомиланих ствари све док лажна пуноћа не омогући продор природне светлости живота. (...) Сваки аскетски подухват је тежак; лагано учите да ходите на путу самоодрицања. Мали задатци могу бити усклађени вашем седмичном ритму: то може бити, на пример, гладовање једног одређеног дана; упуштање у редовније и одређеније састанке са властитом самоћом; иступање испод заклона уврежених веровањња и мишљења; посећивање затвора, болница или старачких домова једном у две недеље или једном у месец дана. Сврха аскетске дисциплине није у томе да нас претвори у духовног ратника, већа да нас ослободи за саосећајност и љубав према другима и себи. 

 Прочитано можете проширити или продубити ауторовим изванредно лепим мислима о човековој чежњи за припадањем или књигом благослова.