субота, 30. јул 2016.

Мари-Лор Ибер Насер о уметности и животу

”Да... на свет сам дошла попут корњаче прекривена оклопом. Под њега подвучем главу сваки пут када спољашњи свет постане исувше болан” - речи су којим почиње роман Мари-Лор Ибер Насер, Корњачин оклоп.

Роман говори о младој девојци која одраста под теретом вишка килограма који у савременом свету перфектних фотошопираних пропорција представљају смртни грех. Тај вишак килограма се временом претвора у комплексе који су око Клотилде створили непробојни оклоп. Пошто се није (с)нашла у престоници враћа се у родни Бордо где је у метежу несређености прихвата тетка Тереза. Под будним теткиним оком која постројава све своје подстанаре, Клотилда полако почиње да извирује главу изван оклопа и да успоставља везу са собом и светом који је окружује.

У једном од описа Клотилдиног света који све више добија на колориту, Мари-Лор прави везу између уметности и живота и начина на који би и једно и друго требало да буду преношени у наслеђе деци:

Ја сам једно ништа у том професионалном свету титула које изазивају уздахе. Једино што знам јесте где почива добро и како усадити радост. Како изнова придобити наду. Кључеве тог света пронашла сам листајући сликарске монографије. Урањајући у животе других. Сликара и скулптора. Вибрирајуће. Живе. Ухватила сам њихову помућеност. Патњу. Чула њихове гласове. Ето то хоћу. Да и деца успеју да ослушну сликарство. Да чују гребуцкање четкице и савести који повлаче линије. Колаже. Располућености. Одушевљеност. Рањеност. Крхкост. Изнемоглост. Утученост. Сузе и праскове смеха. Надахнуће. Привлачност. Лудост. Уметност све то изражава. Нису важна имена, векови, називи, изложбе, кустоси, мецене. Овде је реч о томе да се боја стави на емоције како би свет био мало бољи.  

Речено се може допунити надахнутим размишљањем Роџера Скрутона о значају естетског образовања.

Нема коментара:

Постави коментар