Имамо ли право да учинимо све оно што желимо само због тога што то желимо? - пита се Марк Хуњади, савремени белгијски философ, мађарског порекла, ученик Јиргена Хабермаса, у књизи упечатљивог назива: Ја је клон. Етика пред изазовом биотехнологија.
Заузимајући радикално антиреалистичку позицију у етици, према којој, све морлане вредности које изражавају наш нормативни однос према свету израњају из самог нашег људског контекста не представљајући на тај начин некакве идеалне и аутономне вредности по себи, Хуњади се пита, како пронаћи легитимне и задовољавајуће критеријуме који би могли успорити конструктивистичку енергију људске моралне интенционалности? Примењено на генетски инжењеринг, наведено питање би се могло преформулисати на следећи начин: шта то спречава конструктивизам да иде до краја и призна да је човеков свет човекова конструкција и да самим тим човек има право, без икакве метафоре, и сам себе да исконструише?
Одговарајући на ово питање, Марк Хуњади развија теорију о објективном моралном контексту:
Објективни морални контекст ткали су, уобличавали, наши преци и ми смо у њему још од постанка. Он је ту, не можемо га надићи, чак ни мишљу, као што не можемо замислити ни боју коју никада пре видели нисмо. Будући да не одговара никаквој њему претходећој нужности, објективни морални контекст не представља ни наш нужни хоризонт. Позивати се на њега као на извор и средство наших легитимних критеријума не представља, као што се то неретко да исувише лако помислити (исувише платонистички), позивање на нешто непостојано, флуидно, што би се по нашем укусу дало преиначити и што би, услед тога, тражило додатно аргументовано осмишљавање на основу којег би оно тек тада добило на стабилности и убедљивости. (...) Ти нормативни концепти су толико јаки и њихова културна увреженост толико дубока да пошто се једном усвоје, они спонтано бивају доживљени као природни и све оно што им се супротставља прети као такво да буде одбачено. (...) Објективни морални контекст поседује властиту нормативну моћ, а закони који га образују довољни хоризонт полазећи од којег се развијају и мисао и активност.
Као такав објективни морални контекст намеће одређену инертност свему ономе ка чему човек тежи или може да тежи. То се јасно да опазити у случају генетског инжењеринга и још радикалнијег питања клонирања. Шта је то наиме што нам је неприхватљиво и у самој помисли на могућност човековог конирања?
Да би одговорио на ово питање, Марк Хуњади полази од тога да у оквиру објективног моралног контекста постоји мноштво могућих граматика помоћу којих се деклинира наш поглед на свет. Једна од најзаступљенијих граматика нашег времена јесте она индивидуалне аутономије. Питање клонирања нас сучељава управо са нашим увреженим поимањем аутономије.
Традиционално се аутономија поима, објашњава Хуњади, било на негативан начин, као одуство интерференције при чему нас ништа не спречава у нашој слободној делатности, било на позитиван начин, као могућност слеђења властитог правила владања. Као што се да опазити позитивни облик поимања аутономије је шири, јер у себе укључује и негативни, с тим што се акценат ставља на саму могућност успостављања правила владања и циља који одређује нашу слободну активност.
Размишљајући о могућности клонирања у бити у питање доводимо управо овај други, позитивни облик аутономије, онај који се односи на нашу самовласност. На који начин? Да би одговорио на то питање Марк Хуњади указује на одређени облик аутономије који остаје својствен и могућем човековом клону. Реч је, наиме, о аутономији у формалном смислу.
Аутономија клона није спречена нити угрожена у формалном смислу онда када, иако је реч о клону, он попут сваког појединца поседује одређену слободу у односу на своје генетске предиспозиције које га не детерминишу, већ пре условљавају као материјална основа постојања. (...) Међутим, ова "биолошко формална" условљеност није она која има последњу реч. Уколико смо сви одиста овисни о своје генетске предиспозиције које нисмо бирали, клон се налази у једној далеко незахвалнијој ситуацији имајући у виду да је неко други у његово име детерминисао његове генетске предиспозиције.
Речено, као што у наставку твди Марк Хуњади, клона ставља у
једну до сад невиђену онтолошку позицију да као човек у биолошком смислу речи буде израз одређене жеље другог човека. Врхунац је у томе што се овде ради о тачно одређеној жељи: у том смислу више није реч о детету које ишчекујемо, већ о тачно одређеном детету, детету које ће на што ближи начин бити копија некога другога, некога кога познајемо, најчешће нас самих.
Овде, према томе, није реч, као што се то непрестано понавља у различитим међународним конвенцијама, ни о каквом угрожавањању човековог достојанства, јер се клону може приписати исто достојанство као и сваком другом људском бићу, нити о угрожавању основних људских права, јер не видимо због чега их он не би могао имати - што читав дискурс о човековом достојанству и људским правима показује као исувише апстрактним и непримењивим у случају какав је клонирање, већ о наметању својеврсног онтолошког терета које ће он морати да проживи у првом лицу, за разлику од његовог креатора који његову позицију не може да сагледа другачије до са позиције трећег лица.
Управо то сазнање да нас је него други желео као идентичну копију некога другога, а што се једино може проживети у првом лицу, представља онтолошки терет који нема ништа заједничког са устаљеним проблематизацијама о томе колика је и каква разлика између оригинала и копије.
Поменута интрузија између сопства и сопства трећег лица представља суштински проблем, јер у корену нарушава сродност коју свако од нас на природан начин успоставља са самим собом. Наиме, осим нереалног осећаја који би клон могао да има бивајући суочен са тим да живот дугује генетском инжењерингу, можемо ли замислити терет који би произилазио из сазнања да саму генетску конституцију дугује одређеној и тачно утврђеној жељи родитеља?
Наиме, како у наставку образалаже Марк Хуњади клон никада не би био насигурно да ли су његови успеси и промашаји заиста његови или последица генетског инжењеринга. Велика је вероватноћа да би он током целог свог живота био у недоумици коме шта дугује и имао осећај да сам себе не припада. Према томе, основни проблем са клонирањем човека, уколико би се томе једног дана приступило, јесте управо одузимање клону основног људског права на аутономију и самовласност. Поставља се стога, према Марку Хуњадију, серија двоструких питања. Једна би ишла у правцу: желимо ли ми такав свет? желимо ли да клоновима данас-сутра наметнемо такав онтолошки терет? А друга: какву слику о нама самима одашиље претходно изнети поглед на могућност креирања клонова?
Препоручујемо читање Хуњадијеве књиге Ја је клон. Етика пред изазовом биотехнологија, у целини, а прочитано можете допунити изванредним размишљањем Жан-Мишел Бењеа о кретању од човека као иконе до човека као гаџета, као и Лук Феријевим увидима о револуцији трансхуманизма.
Нема коментара:
Постави коментар