Дејвид Вајт о храбрости

У дневницима вођеним за време Другог светског рата, у којима живот сагледава кроз огледало смрти, Ети Хилесум примећује како су све нискости које опажамо код других у ствари у нама самима и како не постоји ниједно друго решење до "да заронимо дубоко у себе и из властите душе избацимо сву ту прљавштину. Више не верујем у то, закључује она, да можемо било шта исправити у свету, што најпре нисмо исправили у себи". Можда би управо такав један приступ свету и животу одговарао ономе што ирски песник, Дејвид Вајт (2. новембар 1955) бележи о храбрости у свом изванредном делу, Охрабрења: Утехе, надевања и прави смисао свакодневних речи.

Храброст је реч која нас нагони да размишљамо оспољашњено, да одважно јурнемо против непријатељске ватре, да учинимо нешто у тренуцима опсаде, и можда, изнад свега, да то што урадимо буде виђено јавно, да покажемо како смо храбри; да будемо прослављени у причама, награђени медаљама, потапшани због онога што смо учинили. Међутим, уколико се осврнемо на језички корен ове речи видимо да она више указује на унутрашњост, да у својој основи има древну франко-норманску реч, coeur, односно срце.

Слично Шпидликовим надахнутим увидима о значају ослушкивања срца, кроз које се човеку откривају најдубље тајне живота и постојања, тако и Дејвид Вајт истиче како је управо 

храброст мерило нашег срчаног учешћа у животу, у заједнци једних са другима, у послу, у будућности. Бити храбар не значи неминовно отићи негде или урадити нешто нарочито како би се освестило оно што већ у себи дубоко осећамо, а што бисмо потом непрестано проживљавали кроз безбројне рањивости последица које би за тим остале. Бити храбар значи усталити властита осећања како у себи тако и у свету: живети са и кроз обавезе које нам намећу односи који често већ постоје, са оним за шта већ знамо да нам је до тога веома стало, било то нека особа, сутрашњица, друштвена могућност, или нешто непознато што нас призива и моли и што нас је одувек призивало и молило. Бити храбар значи остати близак ономе за шта смо створени. 

Управо у тој борби за отварање себе за саосећајност и љубав према себи и другима, о којој нам надахнуто говори Џон О'Доноху у својим размишљањима о аскетском животу, почива сама суштина храбростим у сваком случају на начин на који је поима и доживљава Дејвид Вајт. Према њему она је у спези са самим оваплоћењем човека који прихвати да буде покренут властитим осећајима и изненађен чудом и посебношћу љубави и пажње као и њиховим могућим губицима. Храброст је према томе

љубав стављена на пробу свакодневних ситних нужности које живот намеће.

Кренути тим путем, примећује Дејвид Вајт,може у почетку деловати хаотично. 

Само постепено можемо спознати оно до чега нам је у бити заиста стало и према њему накнадно усмерити гравитационо средиште нашег оспољашњеног живота. Са зрелошћу се та робусна рањивост пројављује као једини начин кретања напред, једини непатворени позив и најсигурније, најбезбедније тло са којег се може искорачити. У себи тада спознамо кога, шта и како волимо и шта можемо учинити како бисмо ту љубав продубили. Само гледано споља и гледајући уназад, то нам се онда може учинити као храброст. 

Речено можемо допунити Вајтовим надахнутим редовима о неименовању љубави, Џон О' Донохуовим о срдоним душама, као и Бертран Вержелијевим о бивању срећним. Док Дејвид Вајтово дело Охрабрења: Утехе, надевања и прави смисао свакодневних речи, препоручујемо у целини.